Mirotvorci, Fatah ili anarhija: Šta bi usledilo nakon izraelske „pobede“ u Gazi?

To je varljivo jednostavna meta, ona koja mnogima zvuči hitno i neophodno u državi koja je duboko traumatizovana masakrima 7. oktobra, u nadi da će povratiti osećaj sigurnosti, i vojsci koja je odlučna da obnovi svoj narušeni autoritet, pišu u analizi u Gardijanu Džulijan Borger, Ema Graham-Harison i Rut Majklson.

„Sada imamo veliki pritisak od izraelskog stanovništva“, rekao je visoki izraelski bezbednosni zvaničnik. „Mi se zaista trudimo u štabu ovde da ne budemo emocionalno iracionalni u svakoj odluci“.

„Jedini zaključak je da moramo da uđemo. Moramo da uđemo i očistimo i da eliminišemo Hamas iz korena, ne samo vojno, već i ekonomski, njegovu administraciju. Sve bi trebalo da nestane“.

Ali uništavanje Hamasa je politički, a ne vojni cilj. Čak i ako Izrael tvrdi da je uspeo nakon atentata na visoke Hamasove ličnosti, uništavanja njihovog arsenala i tunela i demontiranja njihove administracije, oni nisu rekli šta će uraditi dan posle „pobede“.

Pojas Gaze će i dalje biti tamo, iako uglavnom u ruševinama. Stanovništvo koje preživi rat i dalje će biti tu, oplakujući nove gubitke najmilijih i njihovih domova. A siromaštvo i druga neimaština koja je hranila Hamas samo će se pojačati.

Državni bes, gomilanje vojne moći, izgledalo je uznemirujuće poznato američkom predsedniku Džo Bajdenu, koji je prošle nedelje upozorio Izrael: „Pravda mora da se ispuni. Ali upozoravam na ovo – dok osećate taj bes, nemojte da vas izjeda. Posle 11. septembra, bili smo besni u Sjedinjenim Državama. Dok smo tražili pravdu i dobili pravdu, takođe smo pravili greške“.

Nije rekao koje greške, možda zato što ima toliko razornih koje možete izabrati. U Avganistanu i kasnije Iraku, SAD su pobedile u početnim bitkama – kao što je verovatno Izrael u Gazi – zbog ogromnih vojnih i finansijskih resursa.

Ipak, američki agenti nisu deceniju stigli do Osame Bin Ladena, arhitekte napada. U to vreme rat u Iraku je ubio stotine hiljada civila, pretvorio zemlju u sektaško krvoproliće i posejao seme za uspon Islamske države.

Talibani su se borili 20 godina i na kraju su se vratili na vlast, ponižavajući Vašington u tom procesu.

Američki političari i vojska, bilo zbog arogancije, naivnosti ili slepog optimizma, opasno su malo razmišljali o tome šta bi moglo doći nakon što ponize svog neprijatelja.

Izgleda da Izrael ide sličnim putem, sa rukovodstvom koje nije definisalo kako pobeda izgleda i nije napravilo planove o tome kako bi enklava mogla da se vodi kada se bilo koja vojna kampanja završi.

Biće u ruševinama, sa najmanje hiljadama mrtvih, verovatno desetinama hiljada, a preživelo stanovništvo duboko traumatizovano.

U Izraelu nema dovoljno apetita da direktno upravlja Gazom. Njegove trupe su otišle, primoravajući naseljenike da pođu sa njima, pre skoro dve decenije, jer čak ni tvrdolinijaški premijer Ariel Šaron nije mislio da će okupacija na neodređeno vreme biti održiva.

Posle ovog brutalnog rata, bilo bi još više negodovanja i neprijateljstva. Izrael takođe ne želi da njime upravlja korumpirana, sklerotična Palestinska uprava jer brine o jedinstvu između odvojenih delova potencijalne palestinske države.

„Izrael u svim slučajevima želi da spreči integritet pojasa Gaze sa Zapadnom obalom. Oni samo podržavaju podelu“, rekao je Džamal ​​Zakut, bivši savetnik palestinskog premijera Salama Fajada.
„Izrael nema strategiju za bilo kakvo političko rešenje, uključujući ono što žele od Gaze u budućnosti, pre ili posle ovog rata“.

Čak i ako bi palestinske vlasti mogle biti pod pritiskom ili podmićene da razmisle o preuzimanju kontrole, daleko je od jasnog da li bi bile prihvaćene, ili u stanju da to urade. Vlada koju je postavila izraelska vojska ne bi se smatrala legitimnom. Na Zapadnoj obali se već naveliko ogorčeni na Palestinsku upravu zbog svoje slabosti pred izraelskim vlastima, zbog neefikasnosti, nereprezentativnosti i prožete korupcijom.

I iako većina stanovnika Gaze nije bila dovoljno stara da glasa kada je Fatah izgubio izbore od Hamasa 2007. nema razloga da se misli da su postali popularniji. Jedina ideja koju su izneli izraelski političari i oficiri za budućnost Gaze, kao međunarodne mirovne snage, čini se više ukorenjena u željama nego u stvarnosti.

„Izgleda da će rat biti veoma, veoma dug i moramo uzeti u obzir taoce, rizik od širenja sukoba na širi region, eroziju podrške i pitanje kome ćemo preneti kontrolu u Gaza – na primer, ako moramo da je potencijalno prenesemo na neke multinacionalne snage koje predvode Arapi“, rekao je bivši premijer Ehud Barak.

Visoki bezbednosni zvaničnik sugerisao je da bi regionalne sile imale sopstveni interes da plate za budućnost Gaze. „Potrebna nam je dobra volja naših susednih zemalja jer znaju da to destabilizuje region u celini. Te zemlje sa novcem, sa imovinom, treba da investiraju u Gazu“, rekao je on.

Ali nema naznaka da bi oni želeli da budu uvučeni u trošak i političku izloženost upravljanja Gazom, u suštini u ime izraelske vlade. Mnoge zemlje su već u finansijskim teškoćama, suočavaju se sa domaćim nemirima pogoršanim rastućim troškovima života i decenijama su ugostile veliki broj palestinskih izbeglica.

Mnogi ljudi u pojasu i širom regiona strahuju da tvrdokorni Izraelci ne planiraju buduću administraciju u Gazi, jer žele da je potpuno isprazne od Palestinaca.

„Razmere smrti pokazuju da ono što se dešava u Gazi cilja samo na civile i da je njegova glavna svrha da raseljava stanovnike Gaze u južni deo pojasa Gaze, a možda i na Sinaj“, rekao je Zakut, opisujući vojnu kampanju kao „etničku čišćenje“.

Oni vide u mahnitom maršu iz grada Gaze odjeke Nakbe, arapskog izraza za prisilno proterivanje oko 750.000 Palestinaca iz Palestine koja je ranije bila pod kontrolom Britanskog mandata tokom stvaranja Izraela 1948. godine.

Šatorski grad na Sinaju za Palestince je ideja sa dugom istorijom; bivši zamenik ministra odbrane Deni Ajalon rekao je da bi stanovnici Gaze trebalo da „privremeno oslobode tu oblast“.

Izraelski bezbednosni zvaničnik priznao je da vojska nema pojma kako da vodi ovaj rat bez radikalizacije nove generacije mladih Palestinaca.

„Voleo bih da imam odgovor. To je pitanje od milion, milijardu dolara. Jer da smo znali odgovor, uradili bismo to pre mnogo godina. Nemamo tačan odgovor na to, ali mislimo da smo došli do dna bureta, da ništa ne može biti gore od ovoga“.

Ta vrsta naivnog fatalizma naterala je Amerikance da se nasiljem i mučenjem bore protiv Al Kaide i sektaških milicija; njihova politika hranila je još veće čudovište, koje Netanjahu koristi da opiše Hamas: Islamsku državu.