„Misli da je heroj“: Bivši robijaš se vratio u ruski grad sa ratišta u Ukrajini

„Naš klub se otvara samo kad su praznici“, rekla je prolaznica koja je rekla da se zove Ana. „Ponekad leti imaju događaje za decu. Ali većinu vremena je tako, zatvoreno.“

Međutim, vrata kluba bila su otvorena u noći s 1. na 2. januar 2019., kada su se okupili lokalni mladi na piću kako bi proslavili Novu godinu. Negde tokom noći počela je svađa između Sergeja Pokotilova i Valerija Minina, piše redakcija Radija Slobodna Evropa (RSE) na engleskom jeziku.

„Valera je počeo sve da vređa“, priseća se udovica Pokotilova, Natalija, zovući Valerija po nadimku. „Moj suprug mu je rekao da nema pravo tako da govori. Tako da je Minin otišao kući i uzeo kuhinjski nož. Uhvatio je Sergeja u dvorištu ispred naše zgrade i ubo ga u stomak. Odmah je bacio nož.“

Isprva, rekla je Natalija, nije izgledalo kao da je njen suprug ozbiljno povređen. Nije mnogo krvario, tako da su mu očistili ranu i otišao je u krevet. Ali ujutro, situacija je izgledala ozbiljna. Pozvali su ambulantna kola iz Pudoža, centra distrikta, koji je udaljen oko 100 kilometara istočno. Sergej je međutim odbio da ode u bolnicu tako da ga je medicinsko osoblje previlo najbolje što su mogli i otišlo.

Tokom dana, međutim, njegovo stanje se pogoršavalo. Konačno, Sergej se predomislio. Minin, jedini poznanik koji je imao automobil, složio se da ga poveze.

„Tražio je samo da ga ne prijavimo policiji“, rekla je Natalija. „Operisali su Sergija oko 10 sati uveče 2. januara, ali on se nikada nije osvestio. Bio je u komi 10 dana i umro je 13. januara.“

Minin je uhapšen 15. januara i optužen za namerno nanošenje teških telesnih povreda koje su uzrokovale smrt. U nadi da će dobiti manju kaznu, nedugo nakon pritvaranja on je potpisao priznanje. Nakon 10 sudskih ročišta, proglašen je krivim i osuđen na osam godina zatvora u septembru 2019. Naloženo mu je da plati dva miliona rubalja (30.000 dolara) Nataliji i deci žrtve. Ovaj novac nikada nije stigao.

‘Kako to trpiš?’

U junu, priseća se Natalija, prišao joj je komšija i pitao je: „Kako to trpiš?“

„Isprva nisam razumjela“, rekla je za RSE. „Ali ispostavilo se da se Minin vratio. Čim sam to čula počela sam da plačem.“

Početkom godine Minina je iz zatvora regrutovala ozloglašena plaćenička grupa Vagner kako bi se borio u Ukrajini. Kao i desetini hiljada drugih zatvorenika, obećano mu je da će dobiti punu amnestiju i da će biti dobro plaćen ako se šest meseci bude borio u ruskoj invaziji na svog suseda. Sada se, mnogi od tih bivših osuđenika, kao i drugih plaćenika i mobilizovanih vojnika, vraćaju u gradove i regije širom Rusije najavljujući potencijalnu društvenu krizu koja bi mogla potresati zemlju u godinama koje dolaze.

„Broj sitnih i teških zločina je u porastu“, rekao je u julu za Sibirske.Realnosti RSE Sergej Nečajev, psiholog iz sibirskog grada Ulan-Udea, dodajući da je uticaj rata ogleda u svakoj psihološkoj sesiji koju radi.

„Već počinje… Ista stvar se dogodila nakon (sovjetskog) rata u Avganistanu, nakon ratova u Čečeniji i nakon Drugog svetskog rata… Tokom ratova, sva ograničenja se ukidaju. Ubistva, ubadanja nožem nisu totalni tabu kao što je to bilo pre. Takve granice ne nestaju odmah, ali postaju zamagljene. A pod uticajem alkohola i droge mogu nestati.“

Čak i u situacijama kao što je ona u Pjalamu, gde nema naznaka da je Minin počinio zločin otkako se vratio sa fronta, povratak takvih boraca izaziva teskobu kod meštana koji se sećaju šta je bilo u prošlosti.

Minin i njegova supruga su odbili da govore za RSE.

‘Zdravo, starče!’

Vožnja autobusom iz Petrozavodcka, glavnog grada regije Karelija na severozapadu Rusije, do Pjalma traje šest sati. Nakon što autobus skrene sa modernog autoputa A-119, poslednjih pet kilometara je makadam. Karta u jednom pravcu košta 850 rubalja (oko 9 dolara). Kada se izađe iz autobusa zavlada zapanjujuća tama. Svega je nekoliko uličnih svetiljki u celom gradu. Treba vam baterijska lampa i dobri putokazi kako biste našli neki adresu. Mobilni i Internet signal se mestimično gubi.

Lokalci nevoljko odgovaraju na pitanja o Mininu, iako svi znaju ko je on i zašto bi novinari mogli da se raspituju za njega. Mnogi kažu da Minin živi povučeno i da retko izlazi iz kuće. Povremeno ga viđaju u gradu kako se vozi kolima.

„Čega da se plašimo?“, rekao je dugogodišnji stanovnik Jevgenij. „Niko od nas nije bio u Ukrajini. Mi nemamo pojma šta se tamo dešava i šta je on tamo radio.“

„Nisam vidio Minina u selu“, rekao je jedan prolaznik.

„Ne poznajem ga dobro“, odgovorio je drugi.

„Svi su bili šokirani“, rekla je žena koja živi pored Natalije. „Čula sam kako je nekoliko ljudi reklo kako je on iskupio krivicu tamo. Ali većina ljudi ne govori o tome. Mislim da je to strašno za Nataliju i njenu decu i njenog svekra.“

Otac Sergeja Pokotila, 73-godišnji Aleksandr Pokotilo, je popularni nastavnik fizičkog vaspitanja i trener koji u gradu živi od kada se doselio iz ukrajinskog Luganska 1969. On živi u brvnari, trosobnoj kući od drveta. Ranije ovog leta, kada mu se srušila veranda lokalni stanovnici su prikupili novac i izdvojili vreme da je za njega poprave.

Aleksandrova kuća je udaljena dve ulice od zgrade u kojoj živi Natalija s decom. Mininova kuća je na ulici koja se nalazi gotovo na pola puta.

Mininovu kuću je teško ne primetiti. Ima satelitsku antenu i uredno podšišan travnjak. Pred njom je parkiran novi automobil. Ima sigurnosne kamere na prednjoj kapiji. Meštani kažu da su kamere postavljene kada se Minin vratio iz Ukrajine.

„Više ne idemo direktnom putanjom iz straha da možemo naleteti na Minina“, rekla je Natalija. „Idemo oko kvarta. Jednom je moj svekar išao kući kada je neko iz auta u prolazu viknuo: ‘Zdravo, starče!’, on prvo nije znao ko je to bio ali je prijatelj sa kojim je išao prepoznao Minina. Posle toga, tri dana nije mogao ni da jede ni da pije. Bilo je strašno videti ga.“

„Kada se Valera vratio, kupio je nova kola, verovatno je iskoristio 1,5 miliona rubalja (15.500 dolara) koje je dobio jer je bio ranjen“, rekla je Natalija.

RSE nije mogao da nađe sudska dokumenta u vezi dva miliona rubalja za kompenzaciju koju Minin nije isplatio.

„Ja više nemam supruga“, zaključuje Natalija. „Ali on sebe smatra herojem koji je navodno oprao svoju krivicu krvlju. Odslužio je samo polovinu svoje kazne.“

‘Još uvek u šoku’

Izveštaji o sličnim tenzijama koje se javljaju u slučaju povratka vojnika stalno se prikupljaju širom Rusije, kao i izveštaji da su oni počinili ubistva ili druge ozbiljne zločine.

„Jedne večeri sam bila u kafiću sa prijateljicom“, rekla je u julu za RSE, 25-godišnja Tatjana koja živi u Ulan-Udeu u jugoistočnom Sibiru.

„Razgovarale smo kada je tip u maskirnoj uniformi došao do nas. Imao je orden na prsima i veliki ožiljak na licu. Kada je shvatio da nisam zainteresovana, pobesnio je, psovao… Pokušala sam da odem ali mi je preprečio put i viknuo svojim prijateljima: ‘Pogledajte ovu kučku! Ja sam sedio u rovu a ona neće’.“

Barmen i čuvar u kafiću su uspeli da opuste situaciju, rekla je Tatjana, tako da su ona i njena prijateljica uspele da odu.

„Još uvek se nisam oporavila“, rekla je nekoliko dana nakon incidenta. „Oni se vraćaju. To me jako plaši. Među njima ima mnogo loših ljudi… Da sam bila sama na ulici umesto u kafiću, ko zna šta se sve moglo dogoditi?“

Student po imenu Aleksej, takođe iz Ulan-Udea, rekao je za RSE kako ga je jedne večeri napao pijani demobilisani vojnik koji je insistirao da mu da cigaretu.

„Toliko je vikao da je pljuvao po meni i udarao me prstom u prsa“, prisetio se Aleksej, rekavši da su vojnika odvukli ljudi koji su bili sa njim. „‘Ja se tamo borim dok ti šetaš ovuda’, rekao je, sve vreme psujući.“

Još sam u šoku, rekao je Aleksej. „Rat još nije završen, ali se oni već svuda pojavljuju. I iz nekog razloga misle da im svi nešto dugujemo. Šta će biti kada se svi vrate?“