Mobilisani Rusi: Strah od smrti ili „kukavičluk“?

„Kako da pomognem ranjenom saborcu?“, pita Pavel*, koji je donedavno radio kao vozač u gradu Radužni u zapadnom Sibiru.

Krajem oktobra dobio je poziv za mobilizaciju. Pavel (41) je poslednji put s vojskom imao posla pre dve decenije kad je bio podoficir. „Tada mi je bilo dobro“, priseća se, ali danas ima problema sa kičmom i, kaže, „ne može podići ništa teže od kuvala za vodu“.

Zdravstvene probleme prijavio je regrutnoj komisiji koja ga je uputila lekaru. Kako kaže Pavel, lekar nije mogao da otvori CD sa starim nalazima pa je naprosto napisao da je ovaj čovek sposoban za službu.

Pavel se boji smrti

Nakon što je čuo priče da su vojnici slabo opskrbljeni, Pavel je sa suprugom otišao po džempere, kape, rukavice, lekove, zavoje i donje rublje. Ali pancirni prsluk nema. „Kažu da bi guverner mogao nabaviti neke, ali kažu da te ne štite ni od običnog metka“, priča Pavel.

On se trenutno sprema za front na poligonu u blizini Čebarkula u regionu Čeljabinska. „Obećano nam je da ćemo vežbati gađanje. Ali mi se bavimo samo svakodnevnim stvarima. Smešteni smo u šatorima u kojima su samo kreveti na sprat i madraci. Struje ima, ali nema utičnica“, priča Pavel.

„WC je napolju, hladan i bez svetla. U tuševima je hladna voda ili je uopšte nema. Volonteri ovde kuvaju hranu, ali mislim da je sami ne bi ni okusili“, žali se on. Uskoro će on i saborci biti poslati u Rostov na Donu, a zatim u Ukrajinu.

„Zapravo, ne želim da ubijam ljude“, kaže Pavel. Priznaje da se boji smrti: „Svi se boje, ali ovde je nepoželjno pričati o tome. Kada razgovaram s mamom, suze mi idu na oči. Ne želim ništa od svega ovoga, ali šta mi preostaje?“

Pavel ima ženu i troje dece. Njih ne zanima politika. „Ne razumem protiv čega bih trebalo da se borim. U redu, kad bi to bilo u mom gradu ili mom kraju. Ali danas se ratuje robotima, a ne ljudima. Nismo spremni za to. Tamo se koristi takvo oružje da nemamo šanse da živi pređemo nit pet metara brisanog prostora.“

Anton nije hteo da bude „izdajnik“

Anton Trušin (38) takođe smatra da je ruska vojska loše opremljena. Pre nego što je mobilisan, predavao je na Ekonomskom univerzitetu „Plehanov“ u Moskvi. Ima suprugu i četvorogodišnjeg sina.

Sada je Anton u oklopnoj diviziji blizu Naro-Fominska u širem moskovskom području i za nekoliko sedmica bi trebalo da ode na front. „Ima mnogo organizacionih nedostataka. Osećam se nelagodno, nisam navikao da mi naređuju nekvalifikovani mladići od 23 godine“, kaže.

Anton smatra da je njegov poziv za mobilizaciju bio greška i želi kući. Kad je dobio poziv, otišao je prvo u regrutni centar. „Nisam bio u vojsci, imam fakultet i imam problema s jednom nogom“, kaže. Nakon lekarskog pregleda rečeno mu je da mora pričekati odluku.

Anton je pisao tužilaštvu i Dumi sa zahtevom da razmotre njegov slučaj. „Postupak je u toku, ali ja sam uprkos tome na obuci“, kaže Anton. Nada se da je ovde samo privremeno.

Anton je ipak zahvalan svojoj zemlji. „Omogućila mi je školovanje i dobru zaradu. Ako me država treba ovde, onda se trudim da budem od koristi, iako nisam došao svojom voljom i čekam pravdu.“

Kaže, njegovi dedovi i pradedovi bili su vojnici – da je pobegao od mobilizacije, bio bi smatran izdajnikom. Misli da je strašno što „odrasli ljudi beže od mobilizacije“. Imali su, kako kaže, priliku da izraze svoj stav na izborima.

Anton je uveren da je Rusija demokratija sa samo nekoliko „grešaka“. Što se tiče Ukrajine, nikada je nije smatrao nezavisnom državom. Zadatak Rusije nije da nešto pokazuje Zapadu, nego da demilitarizuje Ukrajinu, uveren je Anton.

Mihail hoće pobedu

Mihail* je pak dobrovoljno otišao u vojsku i obvezao se do januara. Ima već 54 godine, kaže da je advokat i bloger iz Čuvaške Republike. Tamo ga čekaju supruga i četvoro dece. Trenutno je na frontu u Hersonskoj oblasti. „Ja sam tenkista i još imam iskustva iz sovetske ere, što može biti korisno“, kaže.

Na pitanje da li je koga ubio, Mihail kaže: „U jedinici sam koja popravlja tenkove. Nisam pucao. Ali ako našu jedinicu napadnu, suočiću se i s tim. Imam šlem, zaštitni prsluk i mašinku.“

No, već je bio na prvoj liniji fronta: „Bio sam u zgradi koju je pogodila granata. Bilo je čudo da sam preživeo.“

Mihail je čuo za mrtve i ranjene u ruskoj vojsci, ali ne želi da govori o tome. Svrhu rata vidi u „zaštiti rusofonog stanovništva od napada nacionalističkih grupa“. Mihail obećava da će se „vratiti kao pobednik“, ali nije siguran šta bi tačno bila pobeda u ovom ratu.

Strahovi, propaganda i neznanje

Prema zvaničnim podacima, u Rusiji je mobilisano 300.000 ljudi, a još 18.000 su dobrovoljci. „Postoje oni koji slede poziv domovine, ali misle da se država odnosi prema njima kao prema vojnoj opremi. Takve uglavnom nalaze među bivšim pripadnicima oružanih snaga“, kaže nam Nikolaj Mitrohin iz Istraživačkog centra za Istočnu Evropu na Univerzitetu u Bremenu.

On je uveren da većina Rusa zapravo ne želi u vojsku, ali strahuju da će zbog toga biti progonjeni.

Psihološkiinja Marija Potudina smatra da mnogi mobilisani muškarci nisu svesni stvarne opasnosti u ratu: „To je uglavnom zbog propagande koja skriva mrtve kao da ne postoje“, tvrdi ona.

„Pozivaju se pre svega muškarci koji su manje obrazovani i slabo poznaju svoja prava. Osim toga, ljudi se od vrtića uče da nemaju sopstveno mišljenje i da se pokoravaju. Treći razlog je što je mnogim muškarcima gore da ispadnu ‘kukavice’ nego da idu u rat“, kaže Potudina.

Pavel, vozač iz zapadnog Sibira, kaže da ne zna šta političari žele da postignu ratom. Anton Trušin je zabrinut jer ne zna kako bi se sukob mogao završiti. A Mihail, koji je na frontu, kaže da je tamo čuo za „besmislene smrti“ i kaže da ne želi da tako skonča.