Moć i međuzavisnost u eri Trampa

Sankcije, carine i ograničavanje pristupa dolarima glavni su instrumenti njegove spoljne politike, a saveznici, institucije ili pravila ga ne sputavaju da ih koristi. Prema Ekonomistu, Amerika svoju uticajnost ne crpi samo iz vojnika i nosača letelica, već i iz toga što je ona centralno čvorište u mreži koja podupire globalizaciju. „Ta mreža firmi, ideja i standarda odražava i uveličava američke kapacitete.“ Ali Trampov pristup može da „podstakne krizu i on urušava najvredniji adut Amerike – njen legitimitet.“

Tramp nije prvi predsednik koji manipuliše ekonomskom međusobnom zavisnošću niti su SAD jedina zemlja koja to čini. Tako na primer, arapske države su 1973. koristile embargo na naftu da kazne SAD zbog podržavanja Izraela u Jomkipurskom ratu. Ubrzo nakon toga, Robert O. Kiohejn i ja smo izdali knjigu Moć i međuzavisnost koja istražuje razne načine na koje se može manipulisati asimetričnom međuzavisnošću kao izvorom moći. Ali smo takođe upozorili da kratkoročni dobici ponekad mogu da se pretvore u dugoročne gubitke. Tokom tog perioda, na primer, predsednik Ričard M. Nikson je ograničio izvoz soje SAD nadajući se ublažavanju inflacije. Ali gledano na duže staze, tržišta soje u Brazilu su se brzo raširila i i takmičila su se sa američkim proizvođačima.

Godine 2010, nakon sudara kineskih i japanskih brodova u blizini spornih ostrva Senkaku/Diaoju u Istočnom kineskom moru, Kina je kaznila Japan tako što je ograničila izvoz retkih metala, koji su od suštinskog značaja za modernu elektroniku. To je rezultiralo time što je Japan pozajmio novac australijskoj rudarskoj kompaniji s rafinerijom u Maleziji, koja danas zadovoljava gotovo dve trećine potražnje Japana. Osim toga, rudnik Mauntin pas u Kaliforniji, koji je zatvoren početkom 2000-ih, ponovo je otvoren. Udeo Kine u globalnoj proizvodnji retkih metala pala je prošle godine na 70 odsto sa više od 95 odsto, koliko je iznosio 2010. Ove godine, u ne baš suptilnom reagovanju na Trampove carine, kineski predsednik Si Đinping se postarao da bude fotografisan prilikom posete lokaciji gde se prozvode retki metali čiji je izvoz od vitalnog značaja za američke proizvođače elektronike.

SAD (i druge zemlje) se legitimno žale na ponašanje Kine u domenu ekonomije kao što je krađa intelektualne svojine i subvencije državnim kompanijama koje su pribavile korist za sebe u trgovini. Štaviše, postoje važni bezbednosni razlozi da SAD izbegavaju da postanu zavisne od kineskih kompanija kao što je Huavej kada je reč o 5G bežičnoj mreži. A Kina je odbila da dozvoli Fejsbuku ili Guglu da operiše u okviru Velikog fajervola iz bezbednosnih razloga u vezi sa slobodom govora. Ali jedno je ograničiti izvesne tehnologije i kompanije iz bezbednosnih razloga, a sasvim drugo izazvati ogroman poremećaj lanaca snabdevanja da bi se uspostavio politički uticaj. Nije poznato koliko će taj uticaj trajati ili šta će se ispostaviti kao dugoročne cene.

Čak i ako druge zemlje ne mogu da se izvuku iz američke mreže međuzavisnosti na kratke staze, na duže staze podsticaji da to učine će biti osnaženi. U međuvremenu, međunarodnim institucijama koje ograničavaju konflikt i stvaraju globalna javna dobra će biti pričinjena skupa šteta. Kako je ukazao Henri Kisindžer, svetski poredak ne zavisi samo od stabilne ravnoteže moći, već i od osećaja legitimnosti, čemu doprinose institucije. Tramp je bio u pravu kada je reagovao na ponašanje Kine u ekonomiji, ali je pogrešio što je to uradio ne obazirući se na cene nametnute američkim saveznicima i međunarodnim institucijama. Isti problem slabi njegovu politiku prema Iranu i Evropi.

Savezi poput NATO-a stabilizuju očekivanja, a postojanje institucija kao što su Ujedinjene nacije, Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja i Međunarodna agencija za nuklearnu energiju jača bezbednost. Otvorena tržišta i ekonomska globalizacija mogu da budu remetilački faktori, ali takođe stvaraju bogatstvo (mada često neravnomerno raspoređeno). Održavanje finansijske stabilnosti je od suštinskog značaja za svakodnevni život miliona Amerikanaca kao i stranaca, iako to oni možda ne primećuju dok nije odsutno. A bez obzira na to šta nativistička populistička žestoka kritika pričinjava ekonomskoj globalizaciji, ekološka globalizacija je neizbežna. Gasovi koji izazivaju efekat staklene bašte i pandemije ne poštuju političke granice. Zakoni populističke politike, koja diktira Trampovo osporavanje nauke i njegovo povlačenje SAD iz pariskog sporazuma o klimatskim promenama iz 2015, ne slažu se sa zakonima fizike.

Državama će sve više biti potreban okvir za jačanje saradnje u korišćenju mora i svemira i u borbi protiv klimatskih promena i pandemija. Nazivanjem takvog okvira „liberalnim međunarodnim poretkom“ dodatno se komplikuju izbori kombinovanjem promocije liberalnih demokratskih vrednosti sa stvaranjem institucionalnog okvira za promociju globalnih javnih dobara. Kina i SAD se ne slažu kada je reč o liberalnoj demokratiji, ali delimo zainteresovanost za razvoj otvorenog sistema zasnovanog na pravilima za upravljanje ekonomskom i ekološkom međusobnom zavisnošću.

Pojedini branitelji Trampove administracije tvrde da će njegov nekonvencionalan stil i spremnost da krši pravila i odbacuje institucije doneti velike dobitke kada je reč o pitanjima poput nuklearnog oružja Severne Koreje, prisilnog tehnološkog transfera Kine ili promene režima u Iranu. Ali odnos moći i međuzavisnosti se vremenom menja, a prevelika manipulacija privilegovanim položajem Amerike u globalnoj međusobnoj zavisnosti se može pokazati kao samoporažavajuća. Kako se tvrdi u Ekonomistu, institucionalni troškovi upotrebe „razbijačkog“ pristupa može da oslabi američku moć na duge staze. U tom slučaju će se Trampov pristup pokazati kao skup za američku nacionalnu bezbednost, prosperitet i način života.

Autor je profesor na Harvardu