Mogu li demokrate sve da upropaste?

Broj takmičara će opadati kako kvalifikacije za učešće u stranačkim debatama budu pooštravane (naročito u septembru), a nekima će ponestati novca. Neki znaju da nemaju realnu šansu da pobede, ali se nadaju da će im to što su postali poznatiji pomoći da zauzmu neko mesto u kabinetu, da sklapaju unosnije poslove u trgovini knjigama, ili da dobijaju veće naknade za govore.

Najiskusniji politički posmatrači pretpostavljaju da demokrate mogu da poraze Trampa osim ako ne počnu previše da naginju ulevo, što bi odbilo one koji su podržali Baraka Obamu, a zatim i Trampa, uključujući ljude iz radničke klase i stanovnike predgrađa koji su odlučili o ishodu izbora 2016. Postojali su različiti momenti u obe debate kada se moglo zamisliti da se Tramp smeši. Ali sada su mnoge demokrate depresivne.

Problem za demokrate, naročito u ovom izbornom krugu, je to što glasači u prvobitnim nadmetanjima (u obe stranke) imaju tendenciju da budu ekstremniji nego stranke kao celine. Pomak demokrata ulevo je počeo 2016. kada je Berni Sanders – koji sebe naziva “demokratskim socijalistom” i nije član Demokratske stranke – doveo u pitanje pretpostavljenu nominaciju Hilari Klinton. Sanders, sa svojim buntovničkim nastupom i nerealnim obećanjima (zajedno sa slabostima Klintonove) zamalo da opovrgne njenu nominaciju. Naročito su mladi ljudi smatrali da je on uzbudljiva i anti-establišmentski nastrojena figura.

Senatorka Elizabet Voren je bolje prolazila u anketama čak i pre debata. Ali njen ogromni politički plan predstavlja skok napred u vladinom intervencionizmu u ekonomiji i drugim domaćim pitanjima; spominje bilione dolara, ali bez jasnog objašnjenja kako bi se oni mogli otplatiti; i mala je verovatnoća da će Kongres to odobriti (čak i ako demokrate preuzmu kontrolu u Senatu). Ništa od toga još nije uticalo na nju, ali kada postane jedan od najjača dva ili tri kandidata (i privuče podršku Sandersa), te ranjivosti će verovatno biti izložene.

Kamala Haris, čiji su roditelji profesionalci iz Jamajke i Indije, je mnogo opreznija nego Voren, ali su u nekim slučajevima njeni stavovi – na primer, da li bi trebalo ukinuti privatno zdravstveno osiguranje – kontradiktorni. Ona je ugled izgradila na tome što je bila tužilac i javni pravobranilac u Kaliforniji, i osvojila je međunarodnu pažnju koristeći svoje tužilačke veštine u saslušanjima, iako ne uvek pravedno. Kao kalifornijski tužilac ona je bila delimično progresivna, ali je i zahtevala stroge kazne i navodno držala neke nevine ljude zatvorenima.

U drugoj od prvog para demokratskih debata, Haris je “ukrala šou” tako što je napala bivšeg potpredsednika Džoa Bajdena, u to vreme vodećeg kandidata. Izvukavši kontroverzu iz 1970-tih, Haris je istakla da se bivši senator iz Delavera usprotivio federalnom nalogu za “busing” (program za razmeštaj crnaca i belaca u autobuskom prevozu) koji je trebalo da postigne veću rasnu integraciju u školama. Galupova anketa iz početka 1970-tih pokazala je da samo četiri odsto belaca i devet odsto Afroamerikanaca podržava taj veoma kontroverzan program.

Haris, koja je naglasila da je kao dete učestvovala u “busing programu” (iako je bio u pitanju dobrovoljni program u Berkliju, Kalifornija), je u tom napadu iskoristila i nedavnu Bajdenovu izjavu da je pretrpeo lični bol prilikom nostalgičnog prisećanja na to da je radio sa dvojicom ekstremnih segregacionista u Senatu zato da bi neki zakoni bili usvojeni pre nekoliko decenija. (Obojica su zauzimala moćne pozicije u Senatu i nije bilo neuobičajeno da demokrate koje se zalažu za građanska prava sarađuju sa njima, iako je Bajden mogao da odabere manje škodljive primere da bi istakao svoj stav).

Haris je želela da umanji snažnu podršku koju Afroamerikanci pružaju Bajdenu, a kojoj je doprinelo to što je osam godina bio potpredsednik Baraku Obami. Bajden nije bio spreman na ovaj napad i zapleo se prilikom odgovora. On je istakao svoj veliki ugled kao borca za građanska prava, a nekoliko sedmica kasnije se izvinio zbog toga što je delovalo kao da je oprostio dvojici senatora segregacionista. A ispostavilo se da se stav Kamale Haris o “busingu” ne razlikuje mnogo od Bajdenovog. Ali njen napad na njega je bio dovoljan da je katapultira skoro u sam vrh anketa. Pažnja medija koju je izazvao dugo planirani napad Haris na Bajdena – konfrontacije i zabavne opaske (iako očigledno uvežbane) dobor izgledaju na TV-u – pokazuje zašto nije u redu da ove “debate” budu sredstvo za odabir kandidata.

Znatan pad Sandersa u anketama – u nekima se našao iza Haris i Voren, kao i iza Bajdena – može da se pripiše činjenici da njegov nastup više nije svež. On je i dalje lak na obećanjima, a manjkav po pitanju detalja, i još uvek je prgav i galamdžija. Ali, uglavnom, Sanders više nije usamljeni pobunjenik koji izaziva suštinski establišmentski nastrojenu ličnost.

Bajden, međutim, ima najveće probleme. Pre prvih debata, bio je za oko 20 poena u prednosti nad svojim rivalima. Iako je to bio slučaj uglavnom zahvaljujući tome što je njegovo ime bilo poznatije i zbog njegove evidentne bliskosti sa Obamom (koji ostaje studiozno neutralan), čini se da je on ostao zaglavljen u nostalgiji. Izgleda da on ne shvata koliko se američka politika izmenila u smislu hiper-pristrasnosti od kada je on bio u Senatu, pre nego što je Republikanska stranka skrenula udesno i postala otvoreno opstrukcionistička.

Štaviše, Bajden nikada nije bio dobar u kampanjama za predsedničko mesto, dva puta neuspešno. On će u novembru imati 77 (tri godine je stariji od Trampa) i napunio bi 80 tokom prvog mandata – čime bi postao najstariji predsednik Sjedinjenih Država ikad.

Preostaju još dva ili tri verodostojna demokratska kandidata. Trenutno, deo svog šarma je počeo da gubi Pit Butigig, izvanredno mudar 37-godišnji gradonačelnik Saut Benda, Indijana, gej muškarac koji se dobrovoljno prijavio da služi u Avganistanu.

“Gradonačelnik Pit” je imao sjajno proleće, i ostao je miljenik mnogih demokratskih donatora. Ali baš pred debatu, morao je da se suoči sa problemom uznemirenih zvaničnika u mestima i gradovima širom zemlje: beli policajac u Saut Bendu je nedavno pucao i ubio nenaoružanog crnca. Čini se da ga je to pitanje unizilo tokom debate. A on je u nevolji ako ne može da zadobije podršku Afroamerikanaca, što je problem koji je imao još od kada je, kao novi gradonačelnik, otpustio prvog crnog šefa policije u Saut Bendu.

Zaključak posle prvog para debata je da su mnogi demokratski kandidati podržali kontroverzne levičarske predloge kao što su: Mediker za sve, što bi moglo da označi kraj privatnog zdravstvenog osiguranja i da poveća poreze; dekriminalizacija imigracije bez dokumentacije; uvrštavanje nedokumentovanih imigranata u vladine planove za zdravstveno osiguranje; i “busing” u školskim autobusima.

Glavna dilema takmičenja demokratskih kandidata je to što ono predstavlja test za dva važna atributa: koji kandidat može da pobedi Trampa, i koji nudi najprimamljiviju platformu za glasače. A to nije ista stvar.

Autorka je novinarka iz Vašingtona

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org