Mogu li Kina i SAD da okončaju ukrajinski rat?

Verovatno jedini čovek na svetu koji zaista može da utiče na Putina jeste Si Đinping. Od putovanja u Moskvu kineskog predsednika nije odvratila ni činjenica da je Međunarodni krivični sud u Hagu izdao poternicu za Putinom.

Kina je druga po snazi ekonomija na svetu i do danas nije osudila rusku napad na Ukrajinu. Dok Zapad uvodi sve oštrije sankcije Moskvi, Peking sve više trguje sa Rusijom.

Zajednički cilj: Slomiti dominaciju Zapada

Hening Hof, glavni urednik engleskog izdanja časopisa „Internacionalna politika“ (IPQ) koji izlazi svaka tri meseca, kaže da ruska invazija na Ukrajinu Kini ne odgovara: „Rat je smetnja ekonomskom oporavku Kine posle godina pandemije, a posmatramo li tok rata, Pekingu preti opasnost da bude na strani gubitnika.“

Hof dodaje da Kina pokušava „da izvuče ekonomsku korist iz rata i njegovih posledica“, time što na primer kupuje jeftinu naftu i gas iz Rusije. Isto tako, Kina može da poveća svoj izvoz u Rusiju u vremenima kada su trgovinski odnosi sa Zapadom postali teži. Vašington pretpostavlja da Rusija kupuje i onu civilnu tehnologiju koja se može upotrebljavati u vojne svrhe.

Rusija je sve zavisnija od Kine, pa Peking ima takav uticaj na Moskvu, kakav inače niko nema. Kada bi to želeo, Si bi mogao Putina da nagovori na to da otpočne pregovore o završetku rata. Do sada je Si pokazao Putinu samo jednu crvenu liniju: za Kinu ne dolazi u obzir upotreba nuklearnog oružja.

Ipak, postoji jedan cilj za Peking koji je iznad aktuelnog sukoba: Kini je Rusija potrebna kao partner da bi zasnovala svetski poredak bez zapadne dominacije. Zbog toga Rusija, prema kineskom viđenju, ne sme da izgubi rat.

Loše bi po Sija bilo i kada bi Putinov sistem propao. To bi bio udarac za autoritarni model vladavine, čiji je i on privrženik.

Ruska zavisnost je u kineskom interesu

Kina pokušava da se prikaže kao mirovni posrednik u ukrajinskom ratu. Mirovni plan koji je kineski predstavnik u februaru predstavio na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, zapadne vlade su odbacile. Prema njima, predlog je neodređen, a nedostaje mu i odredba o povlačenju ruskih trupa iz Ukrajine, koji je za Kijev i za Zapad preduslov.

Sijeva poseta Moskvi je u kineskim medijima bila propraćena mirovnom retorikom, iako Si tokom posete rat nije ni spomenuo.

Putin je donekle prihvatio tu igru: „Rusija je spremna za smirivanje ukrajinske krize političko-diplomatskim sredstvima“, napisao je on za kineske „Narodne novine“, uoči Sijeve posete Moskvi.

Međutim, Putin je naveo svoje uslove: Ukrajina bi morala da prizna aneksiju Krima i četiri ukrajinska regiona kao „novu geopolitičku realnost“.

Ipak, bar nije ponavljao da Ukrajina nije prava država, da tamo vladaju nacisti i da mora da se pripoji Rusiji.

Bivši šef Minhenske bezbednosne konferencije Volfgang Išinger smatra da od Kine ne treba očekivati mnogo: „Zbog trenutno napete atmosfere u odnosima SAD i Kine, Peking trenutno nema motivaciju da smanji svoju bliskost s Rusijom.“

On dodaje da se sa produžavanjem sukoba zavisnost Rusije od Kine povećava. „Možda to nije loš razvoj događaja iz kineske perspektive“, kaže Išinger.

Strah od rata raste u Nemačkoj

Kina dakle ne vrši pritisak u pravcu mira, a to ne čini nijedna zaraćena strana. U njihovom rovovskom ratu do iscrpljivanja, očito obe strane veruju da mogu da pobede na bojnom polju.

Pritisak ipak povećavaju zapadne zemlje koje podržavaju Ukrajinu. Njihovo stanovništvo oseća ekonomske posledice rata: nedostatak energenata, inflacija, preopterećenost državnog budžeta. Manje je novca za druge stvari.

Osim toga, u Nemačkoj je sve izrazitiji strah od rata. Jedna nedavna anketa pokazala je da se 63 odsto ispitanika boji da Nemačka nije sposobna za odbranu, a 55 odsto je zabrinuto da će Nemačka biti uvučena u rat. To je porast od 13 procenata u odnosu na 2022.

Bajdenova obećanja Ukrajini su politički riskantna

U Sjedinjenim Američkim Državama, zemlji koja izdvaja daleko najviše za vojnu pomoć Ukrajini, u međuvremenu opada spremnost za tako velikodušnu podršku evropskoj zemlji, ako nema izgleda za sklapanje mira.

Ta podrška opada generalno u američkom stanovništvu i u Kongresu, među republikancima. To je dugoročno politički riskantno za predsednika Bajdena koji je Kijevu nedavno obećao podršku „toliko dugo koliko je neophodno“.

Američki politikolog Stiven Volt za magazin „Forin polisi“ je napisao da je Bajden na taj način povezao svoju političku sudbinu sa ishodom rata: „U poređenju sa tim šta je obećao, sve što bude manje od potpune pobede izgledaće kao neuspeh.“

Volt je objasnio da će Bajden biti prisiljen da uvede nove sankcije protiv Kine, ako Peking bude snažnije podržao Moskvu, a to bi ugrozilo privredni oporavak u Sjedinjenim Američkim Državama. Volt kaže da bi to obradovalo republikanskog kandidata koji bi se mogao nadati pobedi na predsedničkim izborima 2024.

Umor od rata u Sjedinjenim Američkim Državama već je imao uticaja i na Bajdenovu administraciju. Američki šef diplomatije Entoni Blinken je na pitanje jednog republikanskog poslanika prvi put odgovorio da Ukrajina možda neće moći da vrati sve teritorije koje je Rusija osvojila. Time je prekršio politički tabu.

Ideja američko-kineske mirovne inicijative nastala u Evropi

I za Vašington i za Peking ukrajinski rat samo je deo većeg sukoba između te dve velesile i između dva sistema, demokratskog i autokratskog. Hening Hof smatra da će u tom sve oštrijem sučeljavanju Evropa morati jasnije da se pozicionira i da će „u više pitanja nego do sada morati da zbija redove sa Sjedinjenim Američkim Državama“.

Prema njemu, još jedna posledica rata je i „hitno potreban veći udeo Evropljana u oblasti vojne bezbednosti, kako bi se Amerikanci mogli usredotočiti na indopacifički prostor.“

Vašington, kao najveća podrška Kijeva, ima i najveći uticaj na Ukrajinu, a Peking možda jedini na svetu može da utiče na Moskvu.

Premijer malog Luksemburga Gzavije Betel je na jednom samitu Evropske unije pozvao Džozefa Bajdena da, zajedno sa Sijem Đinpingom, pretrese mogućnost mirovnog plana za Ukrajinu.

„To bi druge države prihvatile“, rekao je Betel.

To bi zdušno pozdravile i članice Evropske unije – da dve supersile među sobom reše problem između Ukrajine i Rusije i tako ga uklone s dnevnog reda i za Evropljane.