Molitve i nerealne nade Evropljana

Metju Karnišnig ističe da nije tajna da se većina Evropljana „molila“ da Bajden osvoji predsedničko mesto, što se ispostavilo kao moguće, iako ne uz ubedljivu pobedu, ali upozorava i da bi moglo da se pokaže i da je to lošija alternativa.

S druge strane, ako Tramp, „predsednik kojeg Evropa voli da mrzi“, pobedi, tada bi Evropi bar bilo jasno koje su joj opcije i mogla bi da pravi dalje planove u skladu sa tim.

Svakako, Amerika ostaje „podeljena kao i uvek. To ne samo da je loše za Sjedinjene Države, već će i umanjiti nadanja u Evropi da postoji jasan put napred u transatlantskom partnerstvu“.

Transatlantski odnosi bi se neizbežno popravili pod Bajdenom posle gorčine godina pod Trampom, navodi autor.

Pa ipak, ambiciozni planovi kojima se mnogi evropski lideri nadaju, po pitanju svega – od politike zaštite životne sredine, preko trgovine do odbrane, „izgledaju kao da su već izvan dosega“.

„Razlog za to je dvojak. Ne samo da Bajden neće imati čvrst mandat ako pobedi neubedljivom većinom, već su veliki izgledi i da će Kongres ostati podeljen, sa demokratama koje kontrolišu Predstavnički dom i republikancima koji imaju većinu u Senatu … To bi nateralo Bajdena u istu situaciju sa kojom je Tramp bio suočen protekle dve godine i koja je obeležila veći deo vremena koje je Barak Obama proveo u predsedničkom kabinetu. Bez većine u oba doma Kongresa, ni jedan od ova dva predsednika nije bio u mogućnosti da sprovede veliki deo svojih zakonodavnih planova, oslanjajući se umesto toga na naredbe izvršne vlasti, koje mogu da budu promenjene jednim potpisom njihovih naslednika“, navodi se u komentaru.

Za Evropu, piše Karnišnig, to Sjedinjene Države čini površnim partnerom kada se radi o sprovođenju ambicioznih globalnih planova.

„Čovek ne mora da gleda dalje od Iranskog nuklearnog sporazuma iz 2015. da bi razumeo kakvi su ulozi. Bez demokratske većine u Senatu, Obama je bio suočen sa izborom između toga da sporazuma ne bude ili da on bude takav da mu nedostaje puna legitimnost sporazuma po američkom zakonu. On je odabrao ovo potonje i video kako je sporazum propao pošto je Tramp preuzeo predsedničko mesto … Dinamika je bila ista kada se radi o Pariskom klimatskom sporazumu. Bez kongresnog pečata, Trampu je bilo mnogo lakše da se povuče iz njega. Zbog toga su se evropski lideri nadali da će Bajden ubedljivo pobediti i da će demokrate na osnovu toga postići uspeh u Kongresu“.

Zaista, mnoge ankete u predizbornom periodu su ukazivale da će se to dogoditi, što je pothranjivalo očekivanja u nekim uglovima evropskog kontinenta da će doći do „revolucije“ u razmerama pobede Ronalda Regana 1980, koja je pokrenula dramatičnu promenu pravca u američkoj politici.

Ubedljiva Bajdenova pobeda je mogla da omogući Vašingtonu i njegovim evropskim saveznicima da sprovode takvu vrstu obuhvatne transatlantske agende za koju mnogi smatraju da je neophodna kako bi se obnovio i redefinisao savez, naročito u svetlu rastućeg izazova koji predstavlja Kina.

Ali, smatra Politikov komentator, nije suđeno da tako bude. Iako su neki u Evropi, naročito u Nemačkoj, pokazali interesovanje za oživljavanje pokušaja da se napravi transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini, to nije vredno napora ako sledeći predsednik ne može da ga progura u Kongresu.

U pozadinskim mislima evropskih lidera pojaviće se i pitanje šta će se dogoditi za četiri godine, čak i ako Bajden pobedi ovog puta.

S obzirom na njegove godine, velike su šanse da on bude predsednik samo jedan mandat.

Ako bi njega nasledio republikanac oblikovan po Trampovom modelu – za šta postoji velika verovatnoća ako se u obzir uzme trenutna politička klima u Americi – zašto se onda uopšte truditi da se ispregovaraju sporazumi koji bi „isparili“ čim on siđe sa vlasti.

Kako zaključuje komentator, to su neki od razloga što bi, iako većina Evropljana ne može da dočeka da vidi Trampova leđa, većina njih takođe mogla da se nađe „zaglavljena“ u istoj situaciji u kojoj su bili i tokom protekle četiri godine: nadajući se najboljem ali strahujući od najgoreg.