Foto: BETAPHOTO AP Photo/Hatem MoussaA. L. napad Hamasa zatekao u Italiji. U pola šest ujutru-pola sedam po izraelskom vremenu- zlokobno je zazvonio alarm koji svaki izraelski građanin ima u mobilnom telefonu, piše Momčilo Đurđić.
Decu i supruga alarm je probudio na potpuno suprotnoj obali Mediteranskih mora, u Tel Avivu, piše novinar Momčilo Đurđić za hrvatski portal Index.
Okupili su se 12. oktobra na aerodoromu u Sofiji, da bi se za manje od dva sata obreli u Srbiji, u domu gde je A.L odrasla.
A. L. duže od decenije živi u Izraelu. Srpkinja je udata za Jevrejina sa kojim podiže ćerku i sina.
Odrasla je u istoj zgradi, šest spratova iznad stana u kome živim sa suprugom. Tu je odrasla i moja ćerka, njena drugarica iz mladosti.
Zajedno su formirale ženski rokenrol bend i tokom gimnazijskih dana aktivno su prašile po gradu i regionu.
A. L. svirala gitaru a moje dete bubnjeve i udaraljke. Ovih dana smo razgovarali dok je ozarenog lica listala sačuvane koncertne plakate od pre više od dve decenije.
U Tel Avivu pripada širokom liberalnom, levičarskom miljeu koji se ne protivi stvaranju palestinske države i koji se žestoko mesecima protivio pokušaju desničarske Vlade Izraela da promenom pravosudnih propisa suspenduje demokratiju koju Izraelci ljubomorno čuvaju.
Ime Netanjahua ne voli ni da čuje. U jako širokom krugu prijatelja i poznanika koji je odnegovala i u kome se kreće, veli da ne poznaje nikoga ko glasa za Bibija, a pogotovo ne za ekstremiste kao što je aktuelni ministar vojske I bezbednosti.
A. L. je užasnuta stradanjem dece i žena u Gazi, ali je razočarana ćutanjem druge strane u vezi divljačkog pokolja nad civilima 7. oktobra.
Fatalnim smatra splet okolnosti da su se, kao nikad posle 1948., na obe strane licem u lice našle najekstremnije političke struje, kojima osveta i eliminacija onog drugog zauzimaju značajno mesto u kulturno-religijskom kodu delovanja.
Hamas je za razliku od Fataha potpuno napustio retoriku o stvaranju palestinske države, samo govore o uništenju Izraela…
Naravno da smo svi za prekid vatre i ubijanje civila, pitanje je da li će se taj cilj biti zaista ostvaren ili je to prvenstveno prilika za Hamas da se rifrešuje i nastavi napade, što bi dovelo do još žešćih borbi i još strašnijeg stradanja nevinih?
BTW, pozivi za bezuslovni prekid vatre, bar odavde iz Srbije, zvuče mi kao da se odnose samo na Izrael, ili se varam…?!”.
Pitanja su ostala da lebde u sobi (kao neprijatni dim cigarete) dok je A. L. elegantno izašla iz teške priče i prešla na veselo pregledanje fotografija dece i naših unuka.
Dok svet horski, ultimativno traži bilo kakav a pogotovo trajni prekid vatre u Gazi, portparol militantnog krila Hamasa Abu Obeida upravo odgovara na pitanje A. L. poručivši da “neprijatelj neće dobiti ni dan ni sat zatišja”.
Momčilo Đurđić: Abu Obeida je bio jasan
Istovremeno, predsednik Irana Ibrahim Raisi otvoreno izjavljuje da “ljubi ruke Hamasu za pružanje otpora Izraelu”.
Mladi srbijanski politički analitičar na info kanalu televizije dodatno dramatizuje dileme A.L. postavljajući pitanje: da li je uništenje Hamasa vredno stradanja civila?, uvodeći nas tako u bezobalne dileme.
Naravno da nije vredno stradanja civila i dece, problem je u tome što dok Hamas ne bude bar izbačen iz Gaze ili politički zamenjen Fatahom, neće prestati borbe, a time i dalje stradanje civila.
Abu Obeida je bio jasan – Hamas sebe ne vidi kao stranu koja će da prihvati prekid vatre.
Onaj koji bi rešio ovu “kvadraturu kruga” zaista bi zaslužio Nobelovu nagradu za mir. Ne bi bila prva kada je arapsko-izraelski sukob u pitanju.
Na drugoj televiziji, otvoreno sklonoj režimu, naletim na Miloševićevog funkcionera iz devedesetih koji takođe komentariše bliskoistočni sukob.
Ne bih ni obratio pažnju na tog ocvalog luzera da nije pomenuo zločine na sarajevskoj pijaci Markale. Sećam ga se, u leto
1995. “penio” je ubeđujući nas da iza napada na pijacu u centru Sarajeva nisu stajale srpske snage nego muslimani, i to teroristički Hamas, ni manje ni više.
Mislio je na brigade al-Kasam koje su, sa drugim radikalnim militantnim grupama, učestvovali u bosanskohercegovačkom ratu.
Tada je to nazvao provokacijom koja će dalje dovesti do bombardovanja Republike Srpske, a okončati potpisivanjem Dejtonskog sporazuma.
Danas, mrtav-ladan veli kako je Hamas oslobodilački pokret palestinskog naroda, jer da nije ne bi imao podršku turskog a pogotovo ruskog predsednika, niti bi njegova delegacija onomad bila primljena u Moskvi.
Prateći srpsku medijsku scenu nakon 7. oktobra čovek ponekad pomisli da je kojim slučajem Rusija stala na stranu Izraela u aktuelnom sukobu – što ne bi bilo nemoguće imajući u vidu da u Izraelu živi preko million sovjetskih Jevreja kao i da Izrael nije uveo sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu – naši političari i analitičari horski bi pevali drugu pesmu, odu podrške Izraelu podsećajući na zajedničko stradanje u Jasenovcu, ili tako nešto.
Šta ti je antiamerički i antizapadni sentiment, po svaku cenu!
S druge strane, dobro poznata hronična šizofrenost srpske politike (ovde široko tumačena kao božanska mudrost njenih vođa!) danas se izražava u gestu gostoprimstva i domaćinstvu “ponosu Izraela”, košarkaškom klubu Makabi iz Tel Aviva.
Naime, slavni klub će, kako se čini, svoje utakmice u Euroligi igrati u beogradskoj Areni, nakon otvorenog poziva iz srpske prestonice.
Nadam se da je ovom pozivu prethodila ozbiljna bezbednosna procena vladinih struktura ali još ozbiljnije sumnjam, pogotovo nakon Banjske.
Izjava iranskog predsednika koju sam takođe ovde citirao pruža nam priliku da se podsetimo “kako je sve počelo” i da li se rađanje novog sveta na Istoku – o kome Putin bunca godinama, a pogotovo pre i tokom napada na Ukrajinu – možemo pre povezati sa 24. februarom 1979. nego sa 24. februarom 2022.
Tih zimskih dana 1979. Ajatolah imam Homenini se trijumfalno, pravo iz egzila u Parizu, vratio u Teheran.
Malo ko je u tim trenucima mogao do kraja da razume da je to označilo početak kraja sveta stvorenog 1945. i rađanje jedne autentične, bezkompromisne antizapadne i antikomunističke političke doktrine koja će se iz Irana, i do danas, širiti u koncentričnim krugovima deleći svet na vernike i nevernike.
Kultura, čitaj religija&ideologija, postale su kao retko kad važnije od love, a tu onda mira nema.
Samo deset meseci nakon uvođenja nove teokratije u Teheranu izbio je rat u Avganistanu, uz direktno ili indirektno učešće Moskve i Vašingtona, sukob tokom koga je formatirana Al Kaida.
Posle toga su se, uz Muslimansku braću, ređali Hezbolah, Hamas, Islamska država…, a nakon Avganistana Čečenija, Irak, Sirija, uz permanentne međuplemenske obračune gde je mir isparavao u “bermudskom trouglu” krvavih međusobica Sunita, Semita i Šiita.
Proteklih skoro pola veka obeležile su mnoge terorističke akcije po evropskim prestonicama sa potpisom nabrojanih militantnih organizacija, da bi sve kulminiralo rušenjem kula bliznakinja u Njujorku i napadom na Pentagon.
Danas to sagledavamo samo kao “pikove” na sinusoidi nasilja i terora, gde su Izraelci izgleda 7. oktobar prepoznali kao svoj 11. septembar.
Politička tektonika koja je pokrenuta epidemijom korone, snažno pojačana ratom u Ukrajini, na Bliskom istoku dovršava bitno drugačije odnose i pozicije tektonskih ploča naše civilizacije.
Vrela “lava” još uvek teče ali je sigurno da ćemo, kada se ohladi, na horizontu prisustvovati oblicima političke geografije koje još uvek teško možemo da zamislimo.
Pogotovo se to odnosi na njen izgled na potezu od Vašingtona (i Londona?) do Teherana (I Ankare?) koji će se, kao lideri suprotstavljenih civilizacija, naći na najudaljenijim polovima nove podele sveta.
Kina i Rusija, razapete između iskonskog zova istočnih korena i zapadnih vrednosti koje su ih izbavile iz bede i postavile na noge, moraće da biraju stranu što će u velikoj meri odrediti put u budućnost svih nas, zaključuje Momčilo Đurđić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
