Foto: EPA-EFE/MIKHAEL KLIMENTYEV Ruske elite su nezadovoljne mnogim stvarima, The Moscow times pozivajući se na nezvanične razgovore sa pripadnicima elitnih krugova, presretnute telefonske pozive pa čak i televizijske komentare uporne propagandistkinje Margarite Simonjan. Ipak ništa od te plime nezadovoljstva ne pretvara se u bilo kakvu akciju, kao što je zavera protiv Putina.
U članku koji potpisuje Aleksandra Prokopenko, saradnica Centra za red i upravljanje u Istočnoj Evropi, Rusiji i centralnoj Aziji pri Nemačkom savetu za spoljne odnose (DGAP), navodi da je lojalnost ono što Putin ceni iznad svega – ali to više nije dovoljno.
Pošto je očigledno izgubio veru u stare elite, Putin formira novu klasu u Rusiji, raspoređujući imovinu zapadnih kompanija i ruskih preduzetnika među njima. Ovi ljudi će biti dužni putinizmu za svoj položaj i svoje bogatstvo, i stoga će im biti u interesu da sačuvaju režim.
Putinova jedinstvena prodajna tačka za oligarhe kada je došao na vlast bila je njegova spremnost da prihvati ishod kontroverznog talasa privatizacije 1990-ih. Garancija za njegov prvi predsednički mandat bila je da sva bogatstva stečena pre njegovog mandata mogu da zadrže njihovi vlasnici, a to se nikada nije promenilo.
Ovaj pakt je temelj lojalnosti ruskih kapitalista, a lična odanost Putinu je bogato nagrađena izuzetno unosnim državnim ugovorima ili kontrolom čitavih privrednih sektora.
Putinov režim takođe zavisi od lojalnih biznismena i profesionalnih tehnokrata koji upravljaju ekonomijom. Nakon ruske invazije na Ukrajinu prošlog februara, tehnokrate su uspele da zaštite ruski finansijski sistem ne samo od pritiska zapadnih sankcija, već i od pritiska najbogatijih tajkuna u zemlji, koji su očajnički pokušavali da izvuku svoj novac iz Rusije.
Uprkos tome, Rusija je 2022. iskrvarila rekordnih 243 milijarde dolara. Transakcije privatnih lica iznosile su 47 milijardi dolara od toga: petina ukupnog iznosa. Ovaj odliv kapitala u suštini je jedini oblik protesta protiv rata koji je ruska elita usvojila.
Sankcije su izazvale nezadovoljstvo i osećaj među ruskim elitama da je Zapad nepravedan. U međuvremenu, niz misterioznih smrtnih slučajeva u ruskoj naftnoj industriji, poslužio je da podstakne strah od Putinovog režima i potčinjavanja njemu.
Nedostatak realnih izgleda da se oslobode sistema primorao je elite da se zaglave u zemlji, pridržavajući se poruke Kremlja da samo Rusija može da obezbedi sigurno utočište.
Međutim, svaki rat znači smanjenje resursa, a to uključuje i politički kapital koji raspodeljuje predsednik. Putin ne može da živi samo od lojalnosti. Ukoliko režim doživi sistemsku krizu (što je, kako je pokazala kratka pobuna vođe Vagnerovih plaćenika Jevgenija Prigožina u junu, sasvim moguća), privrženost stare elite Putinu i njegovom režimu je daleko od garantovane.
Shodno tome, sistemu je potrebna nova elita.
Na januarskom sastanku Putina i generalnog tužioca, pominjano je da je u toku povratak državne kontrole nad strateškim preduzećima. Do leta je duga lista imovine već bila rekvirirana — uključujući i imovinu koja je ranije bila u vlasništvu ljudi lojalnih Kremlju.
Prvi kandidati za nacionalizaciju i kasniju preraspodelu novim vlasnicima bila su ruska imovina kompanija iz zemalja koje je Kremlj proglasio „neprijateljskim“. Prema zakonu koji je usvojen nakon ruske invazije na Ukrajinu, strane kompanije koje žele da napuste rusko tržište moraju da prodaju svoju imovinu za polovinu svoje vrednosti, a takođe da plate jednu desetinu prihoda od prodaje državi.
Ali proces postaje sve teži, a ruske vlasti mogu da blokiraju svaki dogovor.
Heineken je odlučio da smanji svoje gubitke i proda svoje ogromno poslovanje za jedan evro umesto da pokuša da pronađe način da spase svoju investiciju. Ironično, sve ove zakonske prepreke uveli su isti funkcioneri koji su pre rata bili odgovorni za privlačenje stranih investitora, a koji su i sami radili u privatnom sektoru i stranim kompanijama pre nego što su prešli u državnu službu.
Putinov dekret o nacionalizaciji učinio je legalnim da država prisvoji imovinu stranih kompanija kao odgovor na slične mere koje su preduzele zapadne zemlje.
Ruske operacije dve strane energetske kompanije —-finskog Fortuma i nemačkog Unipera – već su pod novim menadžmentom povezanim sa Putinovim saradnikom Igorom Sečinom, generalnim direktorom ruskog naftnog giganta Rosnjefta.
U međuvremenu, imovinu francuskog mlekarskog giganta Danone nasledio je rođak čečenskog lidera Ramzana Kadirova, dok je Baltika, ruska podružnica danskog Carlsberga, pripala Putinovom starom prijatelju Tajmurazu Bolojevu.
Prethodno je još jedan biznismen blizak Kadirovu dobio fabriku u uništenom ukrajinskom gradu Mariupolju, kao i akcije u hipermarketima OBI i kafićima Starbucks. Ruski zvaničnici na Krimu, koji je Moskva anektirala od Ukrajine 2014, prisvojili su 700 nekretnina od ukrajinskih oligarha.
Zvanično, ruske vlasti i dalje insistiraju na tome da pozdravljaju strane investicije. Ali strani investitori, bez obzira odakle su, zahtevaju predvidljive uslove i garancije da će njihova prava vlasništva biti poštovana.
Umesto stranih investitora, ima „heroje specijalne vojne operacije“, mlade oficire FSB i njihove saradnike, brojne učesnike takmičenja Lideri Rusije za upravljanje državom, decu regionalnih guvernera i druge menadžere.
Svako ko je „jedan od nas“ može dobiti jedno ili dva sredstva na čuvanje, zajedno sa šansom da od toga profitira. Ti ljudi će svoju novu poziciju i bogatstvo dugovati Putinu i njegovom okruženju, čineći ih direktno zavisnim od Kremlja u očuvanju tog novog statusa i bogatstva.
Računica je, dakle, jednostavna: kada Putinizam naiđe na krizu, ovi novi vlasnici imovine izaći će da brane svoju imovinu i na taj način spasiti režim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
