Moskva ili Brisel: Da li je ukrajinsko pitanje postalo i balkansko?

Na prvom mestu, ovakve diplomatske inicijative su dolazile od zemalja koje su u određenih meri i dalje „u dobrim odnosima sa Moskvom“, pre svega Turske, zemalja Zaliva, te kineskih diplomata. Za sada, i Kijev i Moskva ostaju na svojim „maksimalnim“ zahtevima, iako je sasvim jasno da ispunjenja svih ciljeva (i jedne i druge strane) sasvim sigurno neće biti.

Ne treba podsećati da je sukob u Ukrajini postao i delimično globalni, jer od februara prošle godine i velike sile, ali i manje zemlje širom sveta, ili podržavaju Kijev, ili Putinovu avanturu i „specijalnu vojnu operaciju“.

Rat ‘iza horizonta’

Poslednja dva meseca, novi tip ratovanja, poznat kao beyond horizon warfare (ratovanje „iza horizonta“, koji su NATO planeri prvi put koncipirali još 1984. godine) koncentriše se najvećim delom na upotrebu dronova, balističkih raketa srednjeg dometa, te različitih PVO sistema. Ovakvi napadi „nevidljivog“ (udaljenog) neprijatelja imaju i izuzetno veliki psihološki efekat na građane i civilno stanovništvo obe zemlje, jer je praktično nemoguće predvideti obim i mesto napada.

Ratni sukob je tako stigao i na „sama vrata Kremlja“. Napadi ukrajinskih snaga dronovima na ruski glavni grad su postali gotovo svakodnevni, a uveravanja Sergeja Šojgua i generala Igora Konašenkova da su PVO sistemi u stanju da reaguju na ovakve napade – pala su u vodu.

Čak i u prilozima ruskih (propagandnih) medija primetno je da su građani Moskve zapanjeni činjenicom da ukrajinske snage mogu da „dobace“ i do njihovih zgrada i kuća. Ovome je doprineo i sam Putin, uveravajući Moskovljane duže od jedne godine da su „u potpunosti bezbedni“.

Pridruživanja na više koloseka

Samo četiri dana nakon početka rata, Kijev je aplicirao za članstvo u Evropskoj uniji, uz pozive predsednika Volodimira Zelenskog „za momentalni prijem u Uniju“. Briselske birokrate i diplomate, naravno, nisu imali nikakve namere za tako nešto, naročito ne sa dugom „listom čekanja“ balkanskih zemalja, kao i drugih zemalja Istočne Evrope.

Putin je, sa druge strane, „uspeo“ da za godinu dana značajno proširi NATO. Iako su Finska i Švedska decenijama odbijale i pomisao da budu članice neke globalne vojne alijanse, napad na Ukrajinu je vrlo kratko vreme „dozvao pameti“ političare i u Helsinkiju, i u Stokholmu. I baš kada je trebalo da NATO dobije najveće proširenje u svojoj novijoj istoriji, zahtevi zvanične Ankare su praktično zaustavili ovaj proces. I zaista, Turska još uvek nije uvela nikakve značajnije sankcije Moskvi, te je čak i posrednik u pregovorima o izvozu ukrajinskog žita preko Crnog mora.

Još jedan region gde se interesi Vašingtona, Brisela i Moskve, kao i Ankare i Pekinga direktno prelamaju je i Balkan. I dalje „jednom nogom“ u sukobima iz ’90-ih godina i krvavog rata, zemlje Balkana su idealno tlo za „međunarodno političko i diplomatsko nadmudrivanje“. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da više od polovine građana Srbije smatra da je „Rusija zapravo napadnuta od Zapada“. Slična mišljenja su prisutna i u velikom delu građana kako Crne Gore, tako i Bosne i Hercegovine. U Beograd se za proteklih godinu dana doselilo najmanje 110.000, a po nekim procenama i čitavih 150.000 ruskih državljana. Uz njih je u glavni grad stiglo i više od hiljadu ruskih kompanija, najvećim delom iz sfere IT-a i novih tehnologija. Sa druge strane, kroz Srbiju je prošlo i najmanje 15.000 izbeglica iz Ukrajine, a jedan deo njih je i ostao, pre svega žena i dece.

Iako su sve zemlje Zapadnog Balkana politički okrenute pridruživanju Evropskoj uniji, ovaj proces je (ne samo krivicom ovdašnjih političara) poslednjih godina na „sporednom koloseku“. Francuski predsednik Emmanuel Macron je još pre dve godine izneo, a ovih dana i ponovio svoju tezu da „proširenja EU neće biti bez unutrašnjih reformi“. Građani zemalja EU, pre svega Francuske, Italije i Španije, u velikoj meri negativno gledaju na njenu dalju ekspanziju, pre svega zbog velikih problema sa migrantima iz afričkih zemalja na Mediteranu, koji su odavno prerasli u „migrantsku krizu“. Zvanični Pariz takođe i dalje ne odustaje ni od ideje „pridruživanja na više koloseka“, što bi u praksi uključivalo „stvaranje neformalnih grupa zemalja članica koje bi dalje razvijale određene aspekte pridruživanja“. Macron je dodao i da će u narednim mesecima „izneti i nove predloge Pariza vezane za proširenje EU“.

Šta je bliže: Moskva ili Brisel?

Za to vreme, zvanični Brisel najavljuje „verovatni prijem zemalja Zapadnog Balkana do 2030“. Predsednik Evropskog saveta Charles Michel je izjavio da „EU ne može da dopusti uvoz konflikata iz prošlosti“, ali i da „EU treba da bude spremna na prijem novih članica do 2030“. Iz izjava Michela, pak, nije jasno da li se ovo odnosi na sam prijem zemalja kandidata sa Zapadnog Balkana, ili pak na stvaranje „unutrašnjih mehanizama“ unutar EU da se sa time krene.

Ana Pisonero, portparolka Evropske komisije, navodi da je „u svetlu promenjenog geopolitičkog pejzaža, od ključne važnosti dalja podrška EU zemljama Zapadnog Balkana“.

„Predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen je bila potpuno jasna: postoji snažna potreba da se ubrzaju pripreme zemalja Zapadnog Balkana za članstvo u EU. Tu je takođe i predstavljeni ‘Plan rasta’, koji obuhvata regionalnu ekonomsku integraciju, baziranu na pravilima i standardima EU, bolju integraciju sa jedinstvenim evropskim tržištem, ubrzavanje unutrašnjih reformi zemalja, te povećanje pretpristupnih fondova. Datum prijema će zavisiti od brzine implementacije reformi potrebnih za pridruživanje“, rekla je Pisonero.

Uz nastavak sukoba u Ukrajini, čini se da će na spisak neophodnih reformi u narednom periodu, ako ne zvanično, onda sigurno unutar visokih političkih krugova, liderima Zapadnog Balkana biti postavljeno i pitanje: „Šta vam je bliže: Brisel ili Moskva?“