Moskva, grad bogatih i grad zaboravljenih

„Čitav život sam ovde, ali malo toga se menja“, kaže Julija. Ta samohrana majka živi u Čertanovu, jednoj od rubnih četvrti Moskve. Sa troje dece sedi u parku između spomenika u last sovjetskim astronautima i oronule komunističke višespratnice. Nedaleko od nje dvojica beskućnika leže na klupi.

„Mnogi Moskovljani misle da u Čertanovu žive samo narkomani i kriminalci. Da je ovde jako opasno“, priča nama Julija. „Tu sigurno ima istine. Ali uprkos tome većina ovde priželjkuje bolji život. Ali Grad ne čini skoro ništa da poboljša životne prilike.“

Čertanovo je izniklo ni iz čega tridesetih godina – kao radničko naselje za tada nove industrijske komplekse na jugu ruske metropole. Mnoge fabrike su propale nakon sloma komunizma. Hiljade radnih mesta je nestalo, nepostojanje socijalnih programa je dovelo do osiromašenja. U četvrti su počele da operišu kriminalne bande i dovele je na loš glas.

Julija sa svojom decom živi u socijalnom stanu na rubu četvrti. Zbog manjeg hendikepa koji ima prima socijalnu pomoć. „To je malo novca. Da bih spojila kraj s krajem moram tu i tamo da zaradim na crno“, priča za DW.

Ispred zgrade u kojoj živi je staro igralište. Asfalt ispred njega je pun rupa. „Najmlađe dete mi je tu palo i razbilo nos. Kanta za smeće ispred naše zgrade nema dna, tako da smeće jednostavno propada kroz nju.“ Stanari su fotografisali sve te stvari i napisali pismo Gradskoj upravi. Odgovor su dobili brzo: rečeno im je da pritužba nije formalno ispravna pa zato ne može biti ni obrađena.

Kraj futurističkog sna

Dve stanice metroa dalje može se naći sovjetski urbanistički eksperiment iz sedamdesetih. Tamo je nastao modernistički grad u gradu. Stambeni kompleks na severu Čertanova trebalo je da demonstrira gradski suživot u idealnom obliku.

Kompleks je smešten na platou iznad veštačkog jezera. Između betonskih zgrada vijugaju staze kroz zelene površine. Prostor između zgrada je zatvoren za automobile. Za vozila stanara su izgrađene podzemne garaže iz kojih se direktno može doći u stanove.

U mikrokosmosu kvarta je trebalo da postoji sve što čoveku treba: stanovi, bioskop, gradske službe, škola, restorani, bazen i biblioteka. Danas je ovaj futuristički san uzmakao pred grubom stvarnošću: kako više nema posla, stanovnici moraju podzemnom železnicom da putuju u druge delove grada. Niču nove zgrade i Čertanovo nestaje u raljama Moskve koja se nezaustavljivo širi.

Na ulazu jedne zgrade grupa mladića popravlja fasadu. Njih ovde zovu gastarbajterima. Navruz je iz Uzbekistana. „Svi smo mi iz centralne Azije – iz Kirgistana, Azerbejdžana, Tadžikistana… Upoznali smo se na gradilištu. Svi smo došli u Rusiju u potrazi za boljim životom.“

Većina migranata koji tragaju za poslom dolazi iz nekadašnjih sovjetskih republika. Posao nalaze u građevini, kao taksisti u uslužnim delatnostima. Ovde su ipak plaćeni više nego kod kuće. Ali Navruz se žali na uslove rada: „Dozvola za rad je skupa. Stalno nas kontroliše policija i traži nam dokumente. Često nam prete deportacijom.“

Zakonske izmene od pre četiri godine trebalo je da poprave položaj radnih migranata. Uvedena je dozvola za rad za koju treba platiti taksu, ali koja je trebalo da izvuče gastarbajtere iz sive zone. Ali visina troškova i komplikovana procedura čine ovu meru spornom. Ko ne može da priušti papire završava na crnoj listi migracionih službi.

Ali to nije jedini problem. „Nakon što sam obavio nekoliko popravki u jednom stanu, nalogodavac nije hteo da mi isplati dogovorenu svotu“, priča Navruz. „Umesto toga mi je zapretio da će me prijaviti policiji.“

Kako malo zarađuju, ovi radnici imaju problema da nađu smeštaj. Navruz deli stan s preko 40 drugih radnika. „Spavamo kao sardine u skučenom prostoru. Prljavo je. Sve je puno buba.“

Socijalna segregacija

„Moskva je grad u kojem su nekada svi bili migranti“, kaže Olga Vendina, stručnjakinja za urbanizam pri Institutu ruske Akademije nauka. Još 1900. je u Moskvi živelo nešto više od milion ljudi. Danas ih je više od 12 miliona. „Socijalna segregacija je jedan od najvećih izazova u Moskvi“, kaže nam Vendina.

„Prostorna segregacija je postojala još u doba Sovjetskog Saveza“, dodaje ona. Kaže, radnici su se naseljavali u Čertanovu pored fabrika, a „inteligencija“ oko univerziteta i instituta. „Danas je drukčije, ljudi ne idu na posao nego posao dolazi njima.“ Zbog toga što u centru grada žive bolje obrazovani, sve više firmi se prebacuje u bolje četvrti.

A to je onda začarani krug – četvrti dobrostojećih profitiraju od novih radnih mesta, dok siromašniji delovi grada poput Čertanova još više propadaju. Nejednakosti su sve izraženije – i to nije problem s kojim se u Rusiji suočava samo glavni grad. „Segregacija je opasna jer sprečava suživot u jednom gradu“, kaže naša sagovornica.

Vendina deo odgovornosti vidi i u samim građanima: „Postsovjetski građanin je navikao da delegira socijalnu odgovornost državi. A time se cementira postojeći sistem.“ Dodaje da svi moraju da utiču na grad – jer „samo ako aktivno učestvujemo u razvitku grada možemo pri tom da menjamo i sebe“.