„Moskva je u napadu“: Kako zaustaviti Putinov pobednički niz?

U međuvremenu, nezvanični portparoli Kremlja zahtevaju ponižavajuće žrtve od Ukrajine i Zapada za bilo kakav mirovni sporazum.

Šta se dešava i šta treba učiniti?

Moskva je u napadu. Napadi na svim frontovima, stalni vazdušni teror sa stotinama dronova i projektila i preteći gestovi sa raketama srednjeg dometa služe psihološkom cilju pritiska na Ukrajinu da se preda i pokori, ukazuje u tekstu za Centar za evropske analize Niko Lange, viši saradnik na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u Berlinu i Minhenu i predavač na Katedri za vojnu istoriju na Univerzitetu u Potsdamu i na nemačkoj Hertie School of Governance.

Putin, navodi, pokušava da izgleda jači nego što zaista jeste, i to sa strateškim ciljem. On povećava intenzitet rata kako se SAD približavaju tranziciji predsedničke vlasti.

Čineći to, on se nada da će poboljšati svoju početnu poziciju u odnosu na dolazeću Trampovu administraciju, istovremeno signalizirajući ukrajinskim partnerima da je dalja pomoć besmislena.

Ovi politički imperativi imaju visoku cenu za ruske vojnike i njihovu opremu – ukrajinska vlada je nedavno saopštila da nanosi skoro 2.000 žrtava dnevno. Rusija neće moći da održi ovaj tempo. Posle nekoliko nedelja biće prinuđena da smanji intenzitet kampanje.

Ruske jedinice, uključujući moćne formacije prebačene sa linija fronta u Ukrajini, takođe potiskuju ukrajinske snage u regionu Kursk.

Uprkos tome, sa skraćenom linijom fronta i dobrim putevima snabdevanja, Ukrajina može da nastavi da kontroliše važne raskrsnice i da iscrpljuje ruske snage tamo (a ponekad i da uzvrati udarac).

Na severoistoku fronta Rusija je napredovala do reke Oskil i potisnula delove ukrajinskog mostobrana na istočnu obalu. Sa severa, Rusija je napravila početni napredak u gradu Kupijansk.

Ukrajinske pozicije na istočnoj obali Oskila će verovatno uskoro pasti i Kupijansk će biti pod dodatnim pritiskom. Veliki delovi uspešne ukrajinske ofanzive 2022. će tako biti preokrenuti.

Posle višemesečnih borbi, Rusija još nije uspela da se utvrdi u Časovom Jaru, isto važi i za Toreck južnije. Međutim, Rusija raspoređuje slabije snage u Kupijansku, Časovom Jaru i Torecku.

Fokus Rusije je na južnom Donbasu. Nakon zauzimanja Vuhledara, vrši pritisak na Kurahovo, koje treba smatrati izgubljenim za Ukrajinu. Istovremeno, ruske snage su se okrenule na zapad da bi napale u pravcu Velike Novosilke.

Istočno od Velike Novosilke, Rusija je postigla širi proboj, ali nije bila u stanju da ga iskoristi za veće teritorijalne dobitke zbog nedostatka rezervi (dok su ruske jedinice pokazale sposobnost da idu napred, nisu pokazale sposobnost da ubrzaju kada se ukaže prilika).

Situacija na jugu Donbasa je ipak loša za Ukrajinu. Preko Kurahova i Velike Novosilke, Rusija stvara uslove kako za dalji pritisak na Pokrovsk, tako i za prodor dublje u region Zaporožja.

Ruske operacije treba shvatiti kao delove strpljivog, sistematskog i dugoročnog plana postepenog osvajanja ili uništavanja Ukrajine, počevši od jugoistoka. Ako Putin ne bude zaustavljen, nastaviće, doduše slabijim intenzitetom nego trenutno.

Pored borbi na frontu, Rusija teroriše stanovnike Kijeva i drugih većih gradova u Ukrajini noćnim napadima bespilotnim letelicama, često sa stotinama dronova Šahed. Pateći od psihološkog uticaja terora, nedostatka sna, depresije i nedostatka snage, Rusija melje Ukrajince u nadi da će se mentalno predati.

Koristeći rakete i krstareće rakete, ruski vazdušni udari nastavljaju da oštećuju infrastrukturu za struju, vodu i grejanje. Odesa je posebno pogođena izuzetno dugim prekidima struje poslednjih nedelja.

Ruska provokativna upotreba rakete Orešnik i njene dalje pretnje upotrebom raketa srednjeg dometa istovremeno služe Putinovoj kontinuiranoj opsesiji raketama, dok pokušava da širenjem straha utiče na političku debatu u drugim zemljama.

Njegov ratni cilj pune političke kontrole nad Kijevom i Ukrajinom ostaje nepromenjen.

Ukrajini su potrebne investicije i finansiranje za proizvodnju dronova, projektila, haubica, vozila i municije. Ukrajinski partneri bi trebalo da potroše 25 odsto svoje vojne pomoći direktno u Ukrajini. Ovaj pristup je započela Danska, a sada ga slede i drugi.

Evropske finansijske institucije treba da se dodatno pojačaju i prepoznaju da se ulaganja u bezbednost mogu uklopiti sa ciljevima kao što su ekološki, socijalni i kriterijumi upravljanja (ESG).

Ukrajini je potrebno vojno održavanje i popravka bliže liniji fronta, mogućnosti za licenciranu proizvodnju rezervnih delova i podrška stručnjaka na licu mesta.

Podrška Ukrajini sa instruktorima u samoj zemlji, logističkom podrškom u zaleđu i osobljem za kopnenu infrastrukturu za F-16 i, u budućnosti, Miraž 2000-ih, ima smisla i treba se baviti njome bez klizanja u histerične debate o „kopnenim trupama“.

Evropski partneri Ukrajine treba da pošalju Putinu poruku: Evropa značajno povećava svoje kratkoročne i dugoročne obaveze, obezbeđujući finansijska sredstva i značajno ulaže u svoje odbrambene proizvodne kapacitete.

Donosioci odluka ne bi trebalo da budu u iskušenju da pretpostave da će rat uskoro biti gotov. Rusija planira dugoročno i nastaviće vojne napade paralelno sa pregovorima ako bude potrebno. Evropljani bi trebalo da se suprotstave jačanju sopstvene snage.

Ukrajinskom narodu je potrebna evropska podrška i akcija, posebno tokom tranzicije SAD sa Bajdenove na Trampovu administraciju.

Putin sa strahom vlada Rusijom. To isto želi za Ukrajinu, Gruziju, Moldaviju i celu Evropu. Protiv Putinovog psihološki vođenog ratovanja, potrebna nam je trezvena neustrašivost, ulaganja i postojano vođstvo, zaključuje Lange.