Može li Bajden da spasi svet?

Ali bi međunarodne posledice izbora mogle da budu podjednako dalekosežne i trajne. Naročito je važno da li pobeda kandidata Demokratske stranke, bivšeg potpredsednika Džoa Bajdena, može da spreči opasno sukobljavanje velikih sila i označi početak nove ere globalne saradnje.

Ako bi predsednik Donald Tramp bio ponovo izabran, ne bi moralo da znači da bi tokom svog drugog mandata težio dodatnim sukobima u inostranstvu. Naprotiv, pošto se Trampov izborni stimulans za ekstremno ponašanje smanjio, možda bi mogao da postane manje ratoboran, naročito prema Kini, i da teži „ekonomskim sporazumima“ kadgod je to moguće.

Zapravo, pompeznost Trampove administracije kada je reč o „vrednostima“ i ljudskim pravima možda potpuno prestane. Naposletku, predsednik u potpunosti prihvata autokrate, a nedavna žestoka kritika državnog sekretara Majka Pompea na račun Kine zbog zloupotrebe ljudskih prava je bila više izborna predstava za javnost nego dokaz moralnog ubeđenja.

Trampova administracija u drugom mandatu, u velikoj meri kao i u prvom, ne bi nastojala da projektuje sistemske ideje demokratije i ljudskih prava širom sveta.

Umesto toga bi težila čisto transakcionom pristupu diplomatiji kako sa saveznicima tako i sa rivalima, računajući da američko ogromno unutrašnje tržište i vojnoindustrijski kapaciteti zajedno sa dometom koji ima dolar izvan okvira zemlje će osnažiti njenu bilateralnu pregovaračku moć, čak u odnosu na Kinu i Evropsku uniju.

Ali, iako sklapanje bilateralnih sporazuma može da bude efikasno u određenim slučajevima, Trampovo zanemarivanje savezništva i prezir prema multilateralizmu, višedecenijskom ključnom izvoru snage SAD, umanjilo je američku moć i uticaj.

Istina, uprkos Trampovim štetnim naporima, SAD održavaju znatnu meku moć jer veliki deo sveta smatra njegovo predsednikovanje odstupanjem koje ne odražava „pravi“ karakter Amerike.

Ali ako Tramp bude reizabran, ta meka moć bi strmoglavno opala. Čisto transakcioni pristup bi dodatno nagrizao već oslabljeni multilateralni sistem. Potreba za pravilima i standardima će, međutim, rasti.

Svet sa znatno umanjenim multilateralizmom bi se najverovatnije iskristalisao u tri rivalske sfere uticaja – jednu koju bi predvodile SAD, drugu Kina i treću Evropska unija, pri čemu bi svaka od njih imala sopstvena pravila i standarde.

EU bi mogla da ima dovoljno uticaja da uspostavi sama treći stub, naročito ako u svoju sferu može da privuče neke zemlje osrednje veličine sa sličnom orijentacijom. Ako bi EU falilo jedinstvo da to uradi, ovaj svet bi postao bipolaran jer su težina i gravitaciona sila SAD i Kine veće nego što su to bilo kojih drugih potencijalnih rivala.

Kako bi budućnost onda mogla da se razvije drugačije ako pobedi Bajden? Kada je reč o odnosu SAD i Kine, ne bi se mnogo toga promenilo u bliskoj budućnosti.

Ako ništa drugo, bilateralne nesuglasice bi se možda čak pogoršale jer bi Bajdenova administracija dala veću važnost pitanjima ljudskih prava na konzistentniji način. Trenutne tenzije po pitanju trgovine, industrijske politike i tehnologije bi se nastavile, a snažno sino-američko rivalstvo bi i dalje bilo obeležje međunarodnog sistema.

Ali bi Bajdenova administracija mogla radikalno da promeni aktuelne odnose Amerike sa njenim tradicionalnim saveznicima, naročito sa Evropom, kao i njen pristup multilateralizmu. Snažna težnja takvoj strategiji bi mogla da spreči neefikasnu i opasnu fragmentaciju međunarodnog poretka.

S Bajdenom u Beloj kući SAD, Evropa i mnoge afričke, latinoameričke i azijske zemlje bi mogle da zajedno rade na uspostavljanju zajedničkih pravila i standarda koji odražavaju suštinski slične vrednosti iako bi bili neophodni teški kompromisi u područjima kao što je upravljanje podacima i digitalno oporezivanje.

SAD bi se nesumnjivo ponovo angažovale u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i propagirale globalni trgovinski sistem zasnovan na pravilima, istovremeno težeći preko potrebnim institucionalnim reformama.

Amerika bi pod rukovodstvom Bajdena takođe i dalje bila članica Svetske zdravstvene organizacije i radila bi na prevenciji pandemije u multilateralnom okviru.

Slično tome, ponovo bi se pridružila Pariskom sporazumu o klimatskim promenama iz 2015. i posvetila se ciljevima ozbiljnog ublažavanja klimatskih promena.

Nije izvesno da bi Bajdenova administracija težila jednoj takvoj agendi dovoljno snažno da uspostavi obnovljeni multilateralizam u kojem su SAD bile vodeća i odlučujuća sila, ali ne više hegemon.

Iako bi različiti nacionalni interesi istrajavali, a postizanje kompromisa bi bilo teško, zajedničke suštinske vrednosti i prosvećeni sopstveni interesi bi mogli da dovedu do rešenja koja su rezultat dogovora.

Ono što je izuzetno važno jeste da bi oživljavanje multilateralizma moglo da navede Kinu da želi da bude deo obnovljenog međunarodnog sistema.

Iako je trenutno ustaljeno mišljenje da je opasno podeljeni svet neizbežan, odlučna američka posvećenost multilateralizmu bi još uvek mogla da dovede do mnogo bolje i bezbednije budućnosti.

Ako Bajden pobedi 3. novembra, međunarodno orijentisane demokrate u svim ograncima Vlade će morati da budu ambiciozne i da imaju smelosti da postupaju u skladu sa svojim ubeđenjima.

Autor je bivši ministar ekonomije Turske i bivši administrator Programa UN za razvoj. Sada je viši saradnik na Brukings institutu.