Može li demilitarizovana zona okončati rat u Ukrajini?

Istraživao je i pisao o tehnološkim pitanjima u budućem ratovanju, hibridnom ratu i pomoći snaga bezbednosti.

U intervjuu gruzijskoj službi Radija Slobodna Evropa, Matišek govori o stanju ruske invazije na Ukrajinu posle 1.000 dana rata i da li su SAD zaista učinile sve što su mogle za Ukrajinu.

Takođe je predstavio ideju stvaranja velike demilitarizovane zone između Ukrajine i Belorusije.

On ističe da je iznenadni prekogranični upad Ukrajine u Kursk već „razotkrio” pretnje Moskve nuklearnim odgovorom na invaziju.

Matišekovi stavovi su njegovi i ne predstavljaju zvanični stav američkih oružanih snaga ili vlade SAD.

RSE: Prošlo je oko 1.000 dana od početka potpune ruske invazije, gde se nalazimo u ratu u Ukrajini?

Matišek: Na neki način situacija izgleda gore, a na neki način izgleda bolje. Ono što bih rekao da izgleda bolje je da postoji veća evropska uniformnost u obuci i opremanju ukrajinskih snaga. Takođe, tvrdio bih da su Sjedinjene Države bile prilično mlake u obuci Ukrajinaca, jer smo obučili samo oko 20.000 ljudi.

Dakle, svako shvatanje da Sjedinjene Države čine sve za Ukrajinu jednostavno nije tačno. Takođe, mislim da postoji zabrinutost o tome šta bi sledeća administracija novoizabranog predsednika Donalda Trampa mogla da uradi u vezi sa ratom u Ukrajini.

Ako bismo morali da govorimo o tome kuda sve ovo negativno vodi, onda bi svakako trebalo pomenuti umešanost severnokorejskih trupa u rat. To daje jedan dodatni element. Postavlja se pitanje: da li je ovo samo delimično učešće 11.000 severnokorejskih vojnika?

Ali kada počnete da čujete glasine da Severna Koreja možda šalje čak 100.000 vojnika u Rusiju, onda to postaje veoma zabrinjavajuće jer, tokom rata, Rusiji izgleda da ponestaje ljudstva sposobnog za efikasne manevre kombinovanog naoružanja i imajući dobro obučenu i opremljenu vojsku koja bi mogla da vodi tekuće operacije.

Tako da moraju da se oslone na „napade ljudstva u talasima“ (operacije sa velikim brojem trupa kojima nije stalo do individualnog opstanka), a ti napadi funkcionišu sve dok su, iz ruske perspektive, ti ljudi ionako za jednokratnu upotrebu.

Tako da je veoma značajno kako oni rade – oni u suštini teraju Ukrajince da otkriju svoju odbranu i pozicije kako bi se izborili sa „napadima čoveka u talasu“. U međuvremenu, ruske vazdušno-desantne snage (VDV), koje su očigledno relativno bolje od većine ruskih snaga, u stanju su da koriste preciznu vatru tokom vremena kako bi u suštini polako istrošile ukrajinsku odbranu.

Opet, loša strana je što ruska ratna mašina još uvek melje. Oni i dalje zauzimaju nove teritorije, posebno na istoku Ukrajine. I postavlja se veliko pitanje da li je Moskva postigla svoje ratne ciljeve podrivanja političke podrške Zapada za nastavak rata u trećoj godini, pogotovo zato što ne znamo šta će nova Trampova administracija učiniti.

RSE: S obzirom na sve to, na ovom ratištu, koji čin sada gledamo i koliko smo daleko od velikog finala?

Matisek: Ako ste [ruski predsednik Vladimir] Putin u Moskvi, očigledno želite da iskoristite ovo predsedništvo [odlazećeg američkog predsednika Džoa Bajdena]. Dakle, mogli biste reći da je zapravo prilično dobra stvar što je Bajdenova administracija na kraju popustila i dozvolila napad [Ukrajine] na ruskoj teritoriji. A Ukrajinci su već ispalili nekoliko raketa ATACMS [balističkih projektila na Rusiju]. Domet ATACMS raketa je samo oko 300 kilometara…

RSE: Nije li pogrešno nazvati ih raketama dugog dometa? Ovo su očigledno rakete kratkog dometa. Ovde ne govorimo o projektilima Tomahavk.

Matišek: Pa, za [američku] vojsku, 300 kilometara je sistem oružja dugog dometa. Ali potpuno ste u pravu, veliki domet znači nešto potpuno drugačije za vojsku nego za mornaricu ili vazduhoplovstvo. Ja sam pilot vazduhoplovstva, pa kada mislim na „daleko domet“, mislim da mogu da pogodim bilo šta na planeti sa bilo kog mesta. Volim da koristim termin „anti-strategija“ za narativ gde su SAD u suštini bile prinuđene da dozvole rakete dugog dometa i duboke udare na Rusiju, kada je reč o 300 kilometara. Možete ga preći za nekoliko sati; nije daleko ako je jednodnevni izlet.

Dakle, činjenica da smo sebi dozvolili da uđemo u tu debatu – samoporažavajuću, samoodvraćajuću, petlju ili ciklus, kako god hoćete da je nazovete – zaista je žalosna jer je, opet, data narativ Putinu, koji očigledno je zakačen.

Upravo je objavio novu, ažuriranu rusku nuklearnu doktrinu. Dve najveće stvari koje je tamo istakao su da se svaki konvencionalni napad na Belorusiju sada smatra napadom na Rusiju. A druga stvar koja mi se činila veoma značajna je uključivanje praznih reči – o zemlji koja nas napada uz podršku nuklearne sile – dakle potencijalno Sjedinjenih Država, Francuza, Britanaca – to takođe smatramo u okviru nuklearni odgovor.

Mislim da je to „blef crvene linije“, jer SAD i kolektivni Zapad prelaze crvene linije Moskve poslednje tri, četiri godine. Ali to je pokušaj da se kontroliše narativ i signalizira Zapadu da „ne možete da dirate ovo jer smo sada povukli granicu [gde] vaše učešće u ovom ratu, sam čin toga, čini vas odgovornim za potencijalnu nuklearni rat“.

RSE: U tom slučaju ne moraju da čekaju novu eskalaciju sa „Zapada“. Prema toj ruskoj logici, SAD su već uključene i stoga potencijalna meta za nuklearni napad. Šta će učiniti da to sprovedu?

Matišek: Mislim da nema promena jer Rusija već ima nuklearnu doktrinu po kojoj, ako se izvrši invazija na njihovu teritoriju, oni imaju pravo na nuklearni odgovor. Pa, Ukrajinci su već pokazali da je to bila obična glupost. Tako da ne mislim da će Rusi uskoro upotrebiti nuklearno oružje.

Rusi mogu da pričaju, mogu da zveckaju oružjem koliko god žele, ali bi na kraju to zapravo nanelo više štete ruskoj ratnoj mašini. To bi im još više naškodilo, dodatno bi ih izolovalo. Ostatak sveta će suditi o akcijama Moskve i njenoj upotrebi nuklearnog oružja kada opstanak ruske države i ruskog rukovodstva ne bude doveden u pitanje.

RSE: Ako možemo da se vratimo na drugi deo prethodnog pitanja: koliko smo blizu kraja igre, pod pretpostavkom da se trenutni trendovi nastave i pod pretpostavkom da nema intervencije Trampa?

Matišek: Mogao bih da kažem da će ovo trajati još tri godine.

RSE: Gledajući bojno polje, da li još uvek postoji slučaj da se podrži Ukrajina u smislu pobede na frontu, zauzimanja svih njenih teritorija i proterivanja Rusa, ili je taj voz već otišao?

Matisek: Ako ovo moram da predstavim u metafori logorske vatre: Zamislite veliku logorsku vatru, i ako je ta vatra standard za ponovno zauzimanje Luganska i [ostatka] Donbasa i Krima, šanse da se to desi su samo mali žar. , a vatra je uglavnom ugašena.

Dakle, ne izgleda dobro, s obzirom na trenutne trendove, iako mislim da bi se stvari mogle promeniti – to bi bilo kada bi Evropska unija poslala misiju pod zastavom EU u Ukrajinu i podvukla crtu u pesku, rekavši da „ruske snage neće preći ove granice jer to smatramo invazijom na Evropu“.

RSE: Koliko je to verovatno, s obzirom na ono što smo videli u Evropi? I zanimljivo, jedan od mirovnih planova koji je proizašao iz tabora novoizabranog predsednika Trampa zapravo uključuje stvaranje demilitarizovane zone i njeno popunjavanje ne američkim, već evropskim trupama. Sada, bez trunke sarkazma, koliko je realno da će Evropa pristati na ovo?

Matišek: Ideja da ruske snage na kraju stignu do Kijeva ili dalje na zapad u narednih tri do pet godina primorala bi Evropljane da to učine, zajedno sa Amerikancima koji bi Evropljanima rekli: „Morate to da uradite“.

I postoji model za to; to je u osnovi kako su Severna Koreja i Južna Koreja u suštini morale da se razdvoje. Da li je to najbolji idealan ishod? Ne, naravno da je najbolji idealan ishod da sve ruske snage napuste celu Ukrajinu. Ali moramo se vratiti realizmu.

Koliko su Amerikanci, Kanađani i Evropljani spremni da se bore i ginu za svaki centimetar ukrajinske teritorije? I to postaje pitanje političke volje i unutrašnje politike.

I u suštini bi se stvorila velika demilitarizovana zona, praktično između Ukrajine i Belorusije, Rusije i okupiranih delova Ukrajine. To bi zapravo bila zemlja prekrivena milionima mina i ukrajinskih odbrambenih baza, verovatno sa trupama Evropske unije kao posmatračima, mirovnjacima i delom te linije odvraćanja.

To bi zapravo, ako hoćete, postala jedna velika prepreka. Ovo bi bio idealan ishod za mnoge zemlje, posebno u Evropi. Zaista je depresivno i žalosno, ali je teško ubediti prosečnog Amerikanca ili prosečnog Evropljanina da je ovaj rat zapravo vredan borbe i umiranja. Da, vredi se boriti za njega, ali…

RSE: Umreti za to je druga stvar.

Matišek: Upravo tako.

RSE: Sada govorimo o hipotetičkim situacijama, zar ne? Ako taj plan postane stvarnost, neko će morati da nadgleda demilitarizovanu zonu, zar ne? To nisu mogli biti samo Ukrajinci.

Matišek: To bi morala biti misija pod zastavom Evropske unije. NATO ne bi želeo da bude zadužen za takvu vrstu misije.

RSE: Zbog petog člana (Severnoatlantskog ugovora, koji predviđa zajedničku odbranu u slučaju napada na bilo koju članicu)?

Matišek: Da.

RSE: Onda ulazimo u vrlo nejasno područje – ko bi zapravo bio voljan da tamo pošalje trupe. A još nejasnije pitanje bi bilo – šta se dešava ako dođe do bilo kakvog ponovnog vojnog sukoba i te trupe budu u opasnosti?

Matišek: Dakle, na prvo pitanje, rekao bih da je većina istočnoevropskih zemalja voljna – Baltik bi bio spreman da pošalje snage, a Poljska svakako – a nakon toga to postaje prilično nejasno. Tvrdio bih da bi Francuzi verovatno bili voljni da to urade, a kladim se da bi i Nemci bili voljni da to urade. I mislim da već dobro znamo ko bi to bio voljan da uradi, jer već postoji neki okvir: NATO već ima eFP, pojačano napredno prisustvo, na Baltiku, neku vrstu sile odvraćanja.

RSE: Ali oni su vrlo prikladno pod okriljem NATO-a. Ove snage ne bi bile ovde.

Matišek: Da, ali za potrebe diskusije, postoji dovoljno preklapanja između EU i NATO-a, mogli bi da koriste eFP, mogli bi da pozajme deo strukture EFP. I rekao bih da biste verovatno dobili sličnu mešavinu snaga iz EU, sa Kanađanima, Britancima, pa čak i Norvežanima, kladim se.

RSE: Pošto je reč o armijama i, u širem smislu, ljudskim resursima, koji je u ovoj fazi aktuelniji problem za Ukrajinu, nedostatak opreme ili ljudstva?

Matišek: To je snaga naroda. Evropljani, Amerikanci i Britanci, sve one zemlje koje su voljne da obučavaju Ukrajince, mogu više da treniraju, samo je pitanje da li Ukrajina može više da pošalje. I da im obezbedi dovoljno vojno sposobnih muškaraca i žena, jer i žene imaju pravo da služe u ukrajinskoj vojsci. Tako da to postaje veliki faktor.

Znamo da je u interesu Nemačke da ne dozvoli pad Ukrajine. Mislim da je prošle nedelje objavljen veliki izveštaj koji predviđa da bi Evropa mogla da očekuje između 10 i 15 miliona ukrajinskih izbeglica, ako Ukrajina padne ili bude napuštena, a to bi bilo daleko više remetilački ekonomski i politički.

Dakle, da, to je snaga u narodu. Jedina stvar koju možete da uradite da nadoknadite nedostatak radne snage je da imate više dronova. Pošto nemaju radnu snagu, zaista vidite Ukrajince kako naglašavaju jeftine dronove koji se ne mogu ometati, koji koriste veštačku inteligenciju, i to je način da se prevaziđe problem radne snage. Ali u nekom trenutku su i dalje potrebni ljudi na zemlji da bi upravljali dronovima.

RSE: Već smo razgovarali o zelenom svetlu za ATACMS iz Sjedinjenih Država. Vratimo se tome. Šta se promenilo u proračunima Bajdenove administracije zbog kojih su pomislili da je sada pravi trenutak?

Matišek: Definitivno je da je administracija bila pod velikim pritiskom da dovede 11.000 severnokorejskih vojnika u Rusiju, u Kursku oblast. Mislim da su bili pod velikim pritiskom, kako iznutra, tako i spolja, jer su dozvolili Severnoj Koreji da bude uključena u ovaj rat bez ikakve vrste odgovora „dobro za dobro“. Južnokorejci su takođe prilično uznemireni i ljuti zbog toga. Dakle, ovo je morao biti prirodan odgovor.

RSE: Čini se da je opšti konsenzus da dolazi prekasno, ali još uvek treba postaviti pitanje – kakav se uticaj očekuje?

Matišek: Opet, eskalacija favorizovanja sadašnje administracije jednostavno je došla prekasno. Čini se da je to tema – premalo, prekasno, previše otvorene diskusije, previše vremena da se Rusiji omogući da se prilagodi pre nego što se ovo oružje upotrebi, tako da ne možete da ga upotrebite u ovom trenutku.

Garantujem vam, Rusi su dali sve od sebe da se raziđu posle te najave, u smislu koncentrisanja formacija i pokušaja da se stvari izvuku iz skladišta, da minimiziraju štetu koju bi ATACMS mogao da napravi.

Dakle, to je ono što smatram nesrećnim u vezi sa tim, što SAD pokušavaju da postepeno eskaliraju, ali to rade vrlo otvoreno, i to zapravo podriva nameru i svrhu. I iskreno, ovo je još uvek rat, pa kada radite ovakve stvari, više liči na rat politike i diplomatije nego na stvarni vojni rat za poraz Rusije i onemogućavanje njene sposobnosti da ikada ponovo napadne svog suseda.