Može li evro biti spasen

To nikoga ne treba da iznenađuje. Burna reakcija u Italiji je još jedna predvidljiva (i predviđena) epizoda u dugoj sagi o loše osmišljenom valutnom aranžmanu u kojem dominantna sila Nemačka otežava neophodne reforme i insistira na politici koja pogoršava suštinske probleme, koristeći retoriku čiji je naizgled cilj da rasplamsa strasti.

Učinak Italije je loš još od uvođenja evra. NJen realni BDP 2016. je bio isti kao 2001. Ali ni učinak evrozone u celini nije dobar. NJen realni BDP (usklađen sa inflacijom) je od 2008. do 2016. porastao za ukupno samo tri odsto. Godine 2000, godinu dana pošto je uveden evro, američka ekonomija je za samo 13 odsto bila veća od evrozone; do 2016. je 26 odsto bila veća. Nakon realnog rasta od oko 2,4 odsto 2017, nedovoljnog da se preinači šteta načinjena decenijskom boljkom, ekonomija evrozone ponovo posustaje.

Ako je učinak jedne zemlje loš, krivi zemlju; ako je učinak mnogo zemalja loš, krivi sistem. I kao što sam rekao u svojoj knjizi „Evro: Kako zajednička valuta preti budućnosti Evrope“, evro je sistem koji je osmišljen da bi propao. On vladama oduzima glavne mehanizme poravnanja (kamata i deviznih kurseva); a umesto stvaranja novih institucija da bi se pomoglo zemljama da se nose s različitim situacijama u kojima se nađu, on nameće nova ograničenja, često na osnovu diksreditovanih ekonomskih i političkih teorija, na deficite, dug i čak strukturalnu politiku.

Evro je trebalo da donese zajednički prosperitet, što bi ojačalo solidarnost i unapredilo cilj evropskih integracija. A zapravo je postignuto suprotno – usporavanje rasta i sejanje razdora.

Problem nije manjak ideja kako ići napred. Francuski predsednik Emanuel Makron je u dva svoja govora – u septembru prošle godine na Sorboni i kada je primao nagradu Karlo Veliki za doprinos evropskom jedinstvu u maju – izrazio jasnu viziju evropske budućnosti. Ali nemačka kancelarka Angela Merkel uspešno minira njegove predloge, predlažući, na primer, smešno male sume novca za investicije u područjima kojima su hitno potrebne.

U svojoj knjizi sam istakao hitnu potrebu da se uspostavi zajednička šema za osiguranje depozita da bi se sprečile aktivnosti protiv bankarskih sistema u slabim zemljama. Izgleda da Nemačka prepoznaje značaj bankarske unije za funkcionisanje jedinstvene valute, ali, kao i odgovor Svetog Avgustina, njen odgovor je „O Bože, učini me siromašnim, ali nemoj još.“ Bankarska unija je očigledno reforma koja će biti sprovedena u jednom trenutku u budućnosti, bez obzira na to koliko se štete pričinjava u sadašnjosti.

Centralni problem jeste korigovati neusklađenost deviznih kurseva poput onog koji pogađa Italiju. Odgovor Nemačke je da se teret stavi na leđa slabih zemalja koje već pate zbog visoke stope nezaposlenosti i niskih stopa rasta. Znamo kuda to vodi – većem bolu, većoj patnji, većoj stopi nezaposlenosti i čak sporijem rastu. Čak i ako se rast na kraju povrati, BDP nikada ne dostigne nivo koji bi dostigao da se sledi racionalnija strategija. Alternativa je prebaciti veći teret poravnanja na jake zemlje s većim platama i većom potražnjom koje podupiru vladini investicioni programi.

Već smo mnogo puta videli prvi i drugi čin ove drame. Izabere se nova vlada, koja obećava da će obaviti bolji posao prilikom pregovaranja s Nemcima o okončanju mera štednji i osmišljavanju racionalnijeg programa strukturalnih reformi. Ako se Nemci uopšte pomere, to uopšte nije dovoljno za promenu ekonomskog kursa. Antinemački sentiment jača i svaka vlada, bilo da je levog ili desnog centra, koja nagoveštava neophodne reforme se smenjuje. Partije koje su protiv establišmenta su na dobitku. Dolazi se do ćorsokaka.

Politički lideri širom evrozone zapadaju u stanje paralize – građani žele da ostanu u EU, ali žele i da se okončaju mere štednje i vrati prosperitet. Rečeno im je da ne mogu da imaju i jedno i drugo. Uvek pune nade da će doći do promene mišljenja u severnoj Evropi, vlade pritisnute problemima ostaju na istom kursu, a patnja njihovog naroda se pojačava.

Vlada portugalskog premijera Antonija Koste koju predvode socijalisti predstavlja izuzetak u ovom šablonu. Kosta je uspeo da povrati rast u svojoj zemlji (2,7 odsto 2017.) i zadobije ogromnu popularnost (u aprilu 2018. godine 44 odsto Portugalaca je smatralo da je učinak Vlade iznad očekivanog).

Italija možda može da se pokaže kao još jedan izuzetak – mada u potpuno drugačijem smislu. Tamo antievropski sentiment potiče i iz levičarskih i iz desničarskih redova. Pošto je njegova desničarska Liga na vlasti, Mateo Salvini, lider stranke i iskusni političar, možda bi zapravo mogao da sprovede u delo sve vrste pretnji koje početnici u drugim zemljama se boje da ostvare. Italija je dovoljno velika i ima dovoljno dobrih i kreativnih ekonomista da bi mogla da rukovodi defakto odstupanjem – ukratko, uspostavljanjem fleksibilne dualne valute koja bi mogla da pomogne obnavljanju prosperiteta. Time bi bila prekršena pravila evra, ali bi teret zakonitog odstupanja sa svim svojim posledicama bio prebačen na Brisel i Frankfurt, pri čemu bi se Italija uzdala u paralizu EU da bi sprečila konačan slom. Kakav god ishod da bude, evrozona će završiti u ruinama.

Do toga ne mora da dođe. Nemačka i druge zemlje u severnoj Evropi mogu da spasu evro tako što će pokazati veću humanost i fleksibilnost. Ali, pošto sam toliko puta gledao prve činove ove drame, ne uzdam se u to da će oni promeniti fabulu.

Autor je 2001. dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju.

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org