Može li se rat brzo završiti?: „Zapad treba da krene u ‘Veliki prasak’ i preduzme ova tri koraka“

Nije ujedinio navodno jedinstvenu slovensku naciju, nije „denacifikovao“ ni „demilitarizovao“ Ukrajinu, nije zaustavio širenje NATO-a.

Umesto toga, ukrajinska vojska je držala ruske trupe dalje od Kijeva, branila je drugi po veličini ukrajinski grad (Harkov) i pokrenula uspešne jesenje kontraofanzive, oslobađajući više od 50 odsto teritorije koju su ranije okupirale ruske trupe do kraja 2022.

Putin je u januaru razrešio dužnosti generala zaduženog za rat u Ukrajini Sergeja Surovikina, kojeg je imenovao samo nekoliko meseci ranije.

Ratni lideri menjaju svoje generale samo kada znaju da gube, piše Majkl Mekfol, profesor političkih nauka i viši saradnik na Huver institutu i direktor Instituta Friman Spogli za spoljne poslove, za Forejn afers magazin.

Ukrajini tako dobro ide delom zahvaljujući jedinstvenom odgovoru Zapada.

Za razliku od reakcija na rusku invaziju na Gruziju 2008. ili Ukrajinu 2014. godine, otpor Zapada Putinovom najnovijem ratu je snažan na više frontova.

NATO je ojačao svoju istočnu odbranu i pozvao Švedsku i Finsku da se pridruže alijansi.

Evropa je pružila utočište stotinama hiljada ukrajinskih izbeglica.

Predvođen Bajdenovom administracijom, Zapad je neverovatnom brzinom pružio ogromne količine vojne i ekonomske podrške, uveo kaznene sankcije i započeo mukotrpno oslobađanje ruske energije.

Čak je i kineski lider Si Đinping ponudio Putinu samo slabu retoričku podršku ratu.

On nije slao oružje Rusiji i pažljivo je izbegavao kršenje globalnog režima sankcija.

Loše vesti

Ovo su razlozi za optimizam. Loša vest je, međutim, da se rat nastavlja, a Putin nije pokazao znake da želi da ga okonča. Umesto toga, ove godine planira veliku kontraofanzivu.

„Rusi pripremaju oko 200.000 novih vojnika“, upozorio je u decembru general Valerij Zalužni, vrhovni komandant ukrajinskih oružanih snaga: „Ne sumnjam da će ponovo otići u Kijev“.

Iako je Putin već morao da shvati da su Ukrajinci spremni da se bore onoliko dugo koliko je potrebno da oslobode svoju zemlju, on i dalje veruje da je vreme na njegovoj strani.

To je zato što Putin očekuje da zapadne vlade i društva izgube volju i interes da pomognu Ukrajini.

Ako bi Putin ili njegovi saradnici gledali Takera Karlsona na Foks Njuzu ili videli proteste prošle jeseni u Pragu, potvrdila bi se njihova predosećanja o sve manjoj podršci Zapada.

Ako Rusija počne da pobeđuje na bojnom polju ili čak pobedi u ćorsokaku, malo ko će se setiti izuzetnog vođstva američkog predsednika Džoa Bajdena koji je pozvao svet da pomogne Ukrajini 2022.

Zbog toga zapadni lideri moraju da promene način na koji pristupaju sukobu.

U ovoj fazi, postepeno širenje vojne i ekonomske pomoći će verovatno samo produžiti rat na neodređeno vreme.

Umesto toga, 2023. Sjedinjene Države, NATO i demokratski svet u celini bi trebalo da nastoje da podrže proboj.

To znači naprednije oružje, više sankcija Rusiji i veću ekonomsku pomoć Ukrajini.

Moramo brzo da delujemo kako bi Ukrajina ove godine mogla odlučno da pobedi na bojnom polju, piše Mekfol.

Najvažniji korak Zapada

Najvažniji korak koji Sjedinjene Države i njihovi saveznici u NATO-u mogu da preduzmu ove godine je da snabde Ukrajinu oružjem koje će omogućiti njenim oružanim snagama da brže i uspešnije krenu u ofanzivu na istoku Ukrajine, piše Mekfol, prenosi Index.hr.

Ova godina je počela sa mnogo ohrabrujućih vesti.

SAD, Francuska i Nemačka najavile su planove za slanje borbenih vozila u Ukrajinu, uključujući M2 Bradlei i Striker, AMKS-10 RC i Marder.

Velika Britanija je odlučila da obezbedi desetak tenkova Čelendžer 2 i 30 samohodnih haubica AS-90 kalibra 155 mm.

SAD i Nemačka su najavile da planiraju da isporuče po jednu bateriju PVO sistema Patriot Ukrajini, a Holandija se obavezala da će dati rakete i lansere Patriot.

I konačno, SAD su prošle nedelje odlučile da isporuče nekoliko desetina tenkova M1 Abrams Ukrajini, otvarajući put Nemačkoj i drugim evropskim zemljama da pošalju željene tenkove nemačke proizvodnje Leopard 2.

Ovo je dobar početak godine, ali naša podrška tu ne bi trebalo da stane. Ukrajini treba više svega što je već isporučeno. Posebno je potrebno više raketnih sistema HIMARS i više vođenih višecevnih raketnih sistema (GMLR), koji su se pokazali tako efikasnim na bojnom polju. Ako više HIMARS-a nije dostupno, onda bi SAD trebalo da pošalju višecevne raketne sisteme M270. Što više municije bude isporučeno Ukrajini, to bolje, piše Mekfol.

Bolji kvalitet oružja

Pored većih količina naoružanja, SAD i njeni saveznici bi trebalo da poboljšaju kvalitet isporučenog oružja.

Na vrhu ove liste trebalo bi da bude raketni sistem dugog dometa pod nazivom ATACMS.

Ovaj sistem ispaljuje rakete na skoro 4.000 km i omogućio bi ukrajinskim snagama da napadnu ruske aerodrome i skladišta municije na Krimu i drugde, koja su sada van dometa i u kojima se nalaze ruski vojnici koji koriste oružje dugog dometa za napad na ukrajinske gradove.

Slanje oružja dugog dometa moglo bi da promeni odnos snaga u ukrajinskoj ofanzivi ovog proleća.

Ukrajinskoj vojsci su takođe potrebni mnogo jači ofanzivni vazdušni kapaciteti, uključujući borbene avione MiG-29 sovjetske proizvodnje i napredne bespilotne letelice poput američkih modela Grej igl i Riper.

Ukrajinski piloti takođe treba da počnu obuku za upravljanje borbenim avionima F-16.

Na kraju krajeva, kasnije u ratu ili posle rata, ukrajinsko vazduhoplovstvo će morati da pređe sa aviona sovjetske ili ruske proizvodnje na američke borbene avione.

U zamenu za dobijanje tog oružja, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski mogao bi da potpiše pravno obavezujući sporazum da se to oružje ne koristi za napad na ciljeve unutar Rusije.

„NATO treba da krene u Veliki prasak“

Važan je i način na koji se ova nova vojna pomoć najavljuje. Umesto da obezbedi ATACMS u martu, Reapers u junu i avione u septembru, NATO bi trebalo da krene u Veliki prasak, navodi Mekfol.

Planovi za obezbeđivanje svih ovih sistema trebalo bi da budu objavljeni 24. februara 2023. godine, na prvu godišnjicu Putinove invazije.

Najava ove veličine će proizvesti važan psihološki efekat u Kremlju i ruskom društvu, signalizirajući da je Zapad privržen ukrajinskoj ambiciji da oslobodi sve okupirane teritorije.

Kremaljski propagandisti već kukaju na televiziji da se bore protiv dobro naoružanog i bogatog NATO-a, koji ima više resursa od Rusije.

24. februara, Bajden i saveznici iz NATO-a bi mogli da podstaknu percepciju da bi bilo uzaludno da Rusija nastavi svoju borbu.

Ubrzo nakon početka rata, mnogi posmatrači su bili zabrinuti da bi Putin na korišćenje ove vrste ofanzivnog oružja gledao kao na eskalaciju.

Pa ipak, posle razmeštanja ovih velikih sistema naoružanja, Putin još uvek nije eskalirao.

Razlog je jednostavan – Putin nema dobar način da to uradi.

On već koristi veoma skupe krstareće rakete za napad na stambene zgrade.

Ne može da napadne NATO, a da ne rizikuje širenje rata koji bi Rusija brzo izgubila.

Ostala mu je samo nuklearna opcija, ali ni to mu ne bi mnogo pomoglo.

Svi se slažu da nuklearni napad na SAD ili druge zemlje NATO-a ne dolazi u obzir jer je uzajamno osigurano uništenje još uvek na snazi.

Verovatnoća da će Putin upotrebiti taktičko nuklearno oružje unutar Ukrajine je takođe mala jer ono ne bi služilo očiglednoj svrsi na bojnom polju.

Postoje rizici

Postoje rizici u pružanju većeg i boljeg naoružanja Ukrajini, ali postoje i rizici u tome da se to ne uradi.

Ako se rat u Ukrajini oduži godinama, toliko će više ljudi poginuti – pre svega Ukrajinaca, ali i Rusa.

Zastoj na bojnom polju je eufemizam za kontinuiranu smrt i uništenje. To je cena razmišljanja da promena treba da bude postepena, piše Mekfol.

Vlade koje podržavaju Ukrajinu takođe moraju dramatično povećati sankcije.

SAD bi trebalo da prednjače označavanjem Ruske Federacije kao državnog sponzora terorizma. To bi pojačalo američku osudu ruskih terorističkih akata u Ukrajini i drugim zemljama.

Ali postoje i praktični efekti, američki građani i kompanije više ne bi mogli da se upuštaju u finansijske transakcije sa ruskom vladom.

To bi omogućilo veći nadzor nad transakcijama sa ruskim državnim bankama, državnim preduzećima i pojedincima povezanim sa vladom.

Pojačale bi se kontrole izvoza, reeksporta i transfera robe dvostruke namene.

Međutim, time se ne bi zatvorile sve rupe.

Sjedinjene Američke Države, zajedno sa drugim zemljama koje su uvele sankcije, trebalo bi da u potpunosti blokiraju sve velike ruske banke, poput Gasprombanke, kao i sva državna preduzeća, uključujući Rosatom, rusku državnu nuklearnu kompaniju.

Naravno, izuzeća za finansiranje izvoza ruske hrane i đubriva treba da ostanu, ali Zapad mora da oteža, a samim tim i poskupi, transakcije ruskih kompanija sa spoljnim svetom.

Pojedinačne sankcije moraju biti dramatično proširene kako bi obuhvatile sve ruske oligarhe koji još nisu sankcionisani koji podržavaju Putina, sve vladine zvaničnike, sve najviše menadžere i članove odbora državnih preduzeća, sve ratnohuškačke propagandiste, sve ruske vojnike koji se bore u Ukrajini, kao i članovi porodice svih u ovim kategorijama, piše Mekfol.

Ukrajinci neće prestati da se bore

Sve dok ruski vojnici okupiraju njihovu zemlju, Ukrajinci neće prestati da se bore. Oni će se boriti sa ili bez novog naprednog oružja, sa ili bez oštrijih sankcija, sa ili bez novca koji će im pomoći da očuvaju svoju zemlju.

Razumevanje ovog ključnog uvida o ukrajinskom mentalitetu dovodi do očigledne političke preporuke za Zapad – pomozite Ukrajini da pobedi što je pre moguće.

Najbolji način da se obeleži 24. februar, godišnjica Putinove invazije, jeste da se jasno stavi do znanja da je to zapadna strategija.

To zahteva najavu – koju koordinišu desetine zemalja istog dana – slanja većeg i boljeg oružja, oštrije sankcije, novu ekonomsku pomoć, veće diplomatske napore i kredibilnu posvećenost posleratnoj obnovi, zaključuje Mekfol u svojoj analizi.