Mučna ispovest Ukrajinke koja je prošla pakao ruskog zatvora: „Noći je parao vrisak, a da vidite hranu…“

Posle pet meseci u najozloglašenijem zatvoru u okupiranoj Ukrajini, Alina se našla u podnožju mosta u ničijoj zemlji sa još 107 ratnih zarobljenika. Iza nje je bila teritorija pod ruskom okupacijom, zajedno sa iskustvom opsade čeličane Azovstal u Mariupolju, predajom i zatvaranjem u zatvor Olenivka u Donjecku. Tamo je bila svedok eksplozije u kojoj su poginula 53 muška zatvorenika, za koju je Kijev rekao da je izazvala Moskva da bi ućutkala žrtve torture.

Ispred Aline su stajali ruski ratni zarobljenici, za koje su ona i druge žene razmenjene i oslobodile Ukrajinu. Mlađa narednica granične straže žudela je za slobodom dok je odbrojavala dane i sate sa još 28 žena u zatvorskoj ćeliji dizajniranoj za četiri osobe.

Nisu znali zašto su stajali pored mosta, a onda je stigla naredba da se preko njega pređe. Skoro u tišini su išli preko mosta do Kamjanske, malog sela između dve vojske. Do poslednjeg koraka nisu znali da li će bezbedno stići na odredište. Vozači su radili motore autobusa kako bi se što pre vratili. Onda je došlo čisto ushićenje.

„Kada smo videli naše vojnike, devojke nisu mogle da potisnu emocije. Uzvikivalo se ‘Slava Ukrajini’, a neki su pevali ukrajinsku himnu. Kada su čuli svoj jezik od zvaničnika sa druge strane, postalo im je jasno. Pali su na kolena i potekle su suze“, ispričala je Alina.

Dok su pevali i suze su tekle, ruski zatvorenici su nespretno stajali po strani, čekajući da odigraju svoju ulogu u razmeni zarobljenika.

„Gledala sam pravo u njih, ali me nisu gledali u oči. Gledali su u zemlju“, rekla je Alina iz vojne bolnice u kojoj se oporavlja. Pre dva dana uživala je u poseti roditelja Oksane (45) i Volodimira (44).

Njena priča počela je u sada porušenom gradu koji je bio izložen ruskom napadu. Strahote će dugo ostati u Alininom sećanju, kao i u sećanjima svih preživelih.

Kada je Putin pokrenuo svoju „specijalnu vojnu operaciju“ 24. februara, Alina je proveravala šverc tereta sa svoja dva psa tragača u Mariupolju, najvećoj luci na Azovskom moru. Naređeno joj je da se pridruži odbrambenim snagama okupljenim u gradskoj čeličani na severnoj ivici, poznatijoj kao Azovmaš, gde je ostala kada su Rusi ušli u grad. Dok su eksplozije potresle fabriku, ona je očajnički pokušavala da smiri svoje pse.

„Smirili su se posle nekoliko nedelja, ali je bilo teško. Psi su znali i pre nego što je bilo šta ispaljeno, pa su cvilili“, rekla je Alina dok se Mariupolj rušio oko njih zajedno sa ukrajinskom odbranom.

Posle šest nedelja prvi put je videla ruske vojnike.

„Bili su na udaljenosti od dvadeset metara. Videla sam njih i oni mene“, priseća se Alina.

Ubrzo nakon toga stigla je vest da će se povući iz Azovmaša nazad u masivni kompleks Azovstal pored luke. Tamo su ukrajinske snage postavile poslednju odbrambenu tvrđavu protiv nadmoćnih ruskih snaga koje su sravnile sa zemljom grad od 400.000 ljudi.

Nije ništa znala o reputaciji zatvora u koji je smeštena

Alinin novi dom bio je nedovršeni bunker u kojem je živela sa sedamdeset graničara, uključujući dve žene.

„Bilo je veoma strašno. Bunker je bio sto metara od mora na otvorenom prostoru bez metalnih konstrukcija koje bi ga štitile“, dodala je Alina.

Rusi su 12. aprila skrenuli pažnju sa Azovmaša na Azovstal. Sat za satom čeličana bi bila pogođena teškom artiljerijom, projektilima, vazdušnim napadima i ratnim brodovima. Svaki put kada bi buker bio pogođen, on bi se tresao i ljuljao. Alina je izašla samo da bi psima omogućila boravak na svežem vazduhu, a oni koji su otišli ​​na borbene položaje nisu se vraćali.

„Mislim da je poginulo najmanje desetoro ljudi iz bunkera“, tiho je dodala.

Hranili su se mesnim konzervama, testeninom i kuvanim žitom, a isto su jeli i psi kada su posle nedelju dana ostali bez hrane. Situacija nije mogla da se nastavi, ranije u maju je postignut dogovor o evakuaciji civila.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski rekao je u televizijskom obraćanju da će branioci Mariupolja odahnuti, ali ta poruka nije stigla do Alinine grupe.

„Komandir nam je rekao da je predaja jedini način da sačuvamo živote. Organizovali smo spisak, prvih dvadeset je ranjeno i povređeno, a ja sam bila u drugoj dvadeset“, rekla je Alina.

Dana 17. maja u 10 časova Alina je izašla iz bunkera da se preda. – „Bilo je strašno jer smo izašli bez oružja i bez pancira. Bila sam sa psima sa kojima sam išla pet kilometara od bunkera do ruskih vojnika. Sve je uništeno, neeksplodirane rakete su virile. Izgledalo je kao da su kopači iskopali zemlju“, rekla je Alina.

Vojska je obezbedila da ruski mediji budu pri ruci dok su žene gurane u autobuse koji su čekali.

„Hteli su da znaju ko sam i zašto imam pse. Snimali su me“, rekla je Panina. Životinje su joj oduzete kao i obroci koje su doneli sa sobom. Kao ratni zarobljenici, nisu znali šta ih čeka, a autobusi koji su ih pokupili vozili su ih pet sati. Na putu je Alina videla putokaz za Olenivku, ali nije znala ništa o užasnoj reputaciji zatvora zbog zlostavljanja i loših uslova.

Kada je autobus ušao u logor i prošao zidove oivičene bodljikavom žicom, bilo je oko 21 sat. Muškarci i žene su razdvojeni, svi su pretreseni i rečeno im je da se skinu. Oduzeti su im satovi i prstenovi, a nakon toga su postali deo sistema. Alina je sa još šest žena odvedena u zatvorsku ćeliju od šest puta četiri metra sa četiri gola drvena kreveta.

Noći pune krikova

Sledećeg dana usledilo je kratko ispitivanje o prirodi njihovih vojnih uloga, a dva dana kasnije pridružile su im se još dve žene. Do kraja nedelje u toj maloj ćeliji bilo ih je 28.

Rusi su im dali još nekoliko dušeka, a imali su i otvorenu rupu za toalet u ćeliji. Zatvorenici su ostali u odeći u kojoj su dolazili iz fabrike, a jedini prekid od četiri zida oko njih bila je petnaestominutna šetnja dvorištem jednom dnevno. Dozvoljeno im je da se tuširaju jednom nedeljno iako se i to pokazalo neredovnim.

„Naš blok je imao deset ćelija na jednom spratu gde su bile žene i jedan sprat sa ćelijama za muškarce. Nije nam bilo dozvoljeno da razgovaramo sa muškarcima. Činilo se kao da nestaju, sve su tanji i tanji“, rekla je Alina.

Dve žene u njenoj ćeliji su povređene, jedna sa slomljenom rukom, a druga sa povredom glave. Rusi im nisu sanirali povrede, ali su im dali medicinsku opremu koju su koristile medicinske sestre u ćeliji. Obroci su im servirani kroz rupu na vratima ćelije, za doručak su dobijali kuvane pahuljice sa piletinom, a za večeru su dobijali iste pahuljice sa ribom.

„Noći su znale biti teške. Ljudi bi se budili vrišteći i najmanja buka bi uplašila ljude. Ali postale smo kao sestre, provodile smo vreme pričajući o receptima, plele smo jedna drugoj kosu i čitale. Rusi su nam dali knjige o svojoj istoriji, čitala sam „Kako se kalio čelik“, roman Nikolaja Ostrovskog iz tridesetih godina prošlog veka o Ruskom građanskom ratu“, otkrila je Alina.

Posle uobičajenog večernjeg prebrojavanja zarobljenika, 29. jula u 22 časa odjeknula je snažna eksplozija praćena vriskom. Panina nije znala da su ubijena 53 ukrajinska ratna zarobljenika, a 75 ranjeno. Ukrajinski zvaničnici su tvrdili da su deo zatvora uništile ruske snage kako bi prikrile široko rasprostranjeno mučenje onih koji su tamo zatvoreni.

Od tada je Međunarodni komitet Crvenog krsta onemogućen da vrši inspekciju zatvora.

„Bilo je mnogo plača i lajanja pasa. Ruski stražari su držali osmatračnice otvorene jer je tada bilo veoma vruće, ali su ih zaključali i otišli ​​da vide šta se dogodilo. Videla sam povređene muškarce odvedene u prazne ćelije iznad nas. Rekli su nam da je to ukrajinski napad, ali im niko nije verovao“, rekla je Alina.

Teror se pretvorio u olakšanje

Život se nastavio kao i posle događaja od 29. jula. Pre samo dve nedelje monotonija je ponovo dramatično razbijena kada je ženama i 28 muškaraca naređeno da izađu iz ćelija i uđu u autobuse.

Vozili su se tri sata do ruskog lučkog grada Taganrog, a zatim su vojnim vozilima prebačeni u Rostov na Donu, sat vremena istočno. Oni su stavljeni u vojni avion na lokaciju u regionu Voronjež gde su stigli u tri sata ujutru sledećeg dana.

„Sve ovo vreme Rusi nam ništa nisu rekli kuda i zašto nas vode. Dve nedelje smo ostali u zatvoru Voronješke oblasti, a u ćeliji nas je bilo dvanaestoro. Zatim smo vraćeni u Taganrog na dva dana pre nego što smo prebačeni avionom na Krim. Mislim da je to bilo negde blizu Sevastopolja“, rekla je Alina.

Grupa je autobusom odvezena u južni region Hersona i tek tada je teror prerastao u olakšanje.

„Kada smo krenuli da vozimo od Hersona do Zaporožja i dalje u sivu zonu, mislim da smo svi razumeli šta se dešava. Sećam se trenutka kada sam stajala i videla šta je ispred mene – Ukrajinci i ukrajinska strana. Za naše muškarce koji su još uvek u ruskom zatočeništvu želim samo da kažem da im želim sve ove naše srećne trenutke nakon razmene. Zaista ih čekamo“, zaključila je Alina.