Na čijoj sahrani je bilo više svetskih vođa – Tita ili kraljice Elizabete?

Poslednji put kad su Britanci tako odavali nekome počast bilo je 1965. kad je umro Vinston Čerčil. Sve to ipak pada u drugi plan pred pričama o zvanicima, svetskim liderima, na sahrani kraljice Elizabete.

Kraljevi i kraljice, predsednici, premijeri, slavne osobe i prijatelji iz celoga sveta bili su među 2.000 zvanica na kraljičinoj sahrani u Vestminsterskoj opatiji – predstavnici 167 zemalja, uključujući 18 monarha, 55 predsednika i 25 premijera.

Titova sahrana i dalje pojam za regiju

Kraljičina sahrana je na području bivše Jugoslavije odmah izazvala sećanja na sahranu Josipa Broza Tita, koji se na ovom prostoru još uvek doživljava kao nešto posebno, što je nemoguće nadmašiti.

Josip Broz Tito umro je 4. maja 1980. godine u Ljubljani, u 15.05. Istoga dana u 18.00 sati Predsedništvo SFRJ-a i Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije održali su izvanrednu sednicu u Beogradu i tom prilikom usvojili su proglas povodom Titove smrti.

Od Tita su se tako oprostili britanska premijerka Margaret Tačer, generalni sekretar komunističke partije Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev, indijska premijerka Indira Gandi, rumunski predsednik Nikolae Čaušesku, prvi predsednik Sjeverne Koreje Kim Il-sung…

Magazin Tajm u članku od 18. maja 1980. naveo je da su sahrani prisustvovali predstavnici 123 zemlje od čega četiri kralja, 32 predsednika, 22 premijera te preko 100 predstavnika komunističkih ili radničkih partija.

BBC je pisao, prema podacima iz knjige Poslednja Titova bitka autora S. Ivanca i R. Mirosavljeva, kako se okupilo 218 izaslanstava iz 126 zemalja.
“Titova sahrana je bila veliki sigurnosni izazov jer se u kratkom vremenu, u par dana, najavio dosta veliki broj zvaničnika iz celog sveta. Govorimo o 209 delegacija iz 127 zemalja sveta.

Između ostalog govorimo o četiri kralja, pet prinčeva, 38 predsednika država i 24 premijera.

Što se tiče medija, za ono vreme su brojke isto neverovatne. Bilo je preko 700 reportera iz preko 60 zemalja, a tridesetak zemalja je uživo pratilo prenos“, rekao je Hrvoje Klasić, istoričar.

Čini se da barem po brojkama svetskih lidera prednjači sahrana kraljice Elizabete II. No, treba reći i kako danas UN broji 193 države članice, dok se 1980. radilo o 148 zemalja članica.

Što se tiče izaslanstava, ako bismo pokušali stvari odrediti postotno, na sprovodu kraljice Elizabete II bili su predstavnici 86.5 odsto zemalja sveta. Na Titovoj sahrani radi se o postotnom iznosu od 88.8. Za dodatan kontekst treba spomenuti i kako su na sprovodu kraljice Elizabete II bili i predstavnici preko 50 država članica Komonvelta.

„Imam jednu digresiju. Nekoliko meseci pre sahrane Rusi su napravili agresiju na Afganistan. To je značio kraj detanta u Hladnom ratu i početak novog Hladnog rata. Odnosi su bili zategnuti. Na sprovod je došao Leonid Brežnjev kao sovjetski šef, ali američki predsednik Džimi Karter nije došao. Poslao je potpredsednika Valtera Mondalea i majku Lilian Karter.
On je opravdao nedolazak predsedničkom kampanjom. No, on nije ne došao jer se nije slagao s Titom, on je već sledeći mjesec bio u Beogradu sa suprugom i kćerkom i položio cveće na Titov grob.

Brojni mediji u SAD-u, kao i politički analitičari, pa i političari su bili kritični jer Karter, inače demokrat, nije došao na sahranu Tita. Jedan od najglasnijih je bio republikanac Džordž Buš Stariji. On je upozoravao da taj sprovod nije ceremonijalni događaj, nego da je trebalo pružiti podršku Jugoslaviji da shvate kako nakon Titove smrti imaju Amerikance kao prijatelje.

“Za očekivati je da demokrati podržavaju Tita, ali čuti da republikanski kandidat smatra Jugoslaviju državom saveznicom, a odlazak na sprovod važnim činom, ima ipak jedno posebno značenje“, navodi Klasić.

Bili su, napominje, predstavnici monarhija i republika, demokratija i diktatura, kraljevi, prinčevi, predsednici zemalja koje imaju nerešena pitanja. “Imali ste tu Margaret Tačer, Vilija Brandta, spomenutog Brežnjeva, Indiru Gandi, Huseina, Arafata… To su svi relevantni igrači na međunarodnoj sceni, onda okupljanja tog tipa nisu bila uobičajena.

U sličnim prilikama bi došli savetnici, izaslanici, ali sigurno ne oni na protivničkim stranama“, dodaje.

„Sprovod je imao veliku simboličku važnost, ali ne tiče se to samo simbolike. Jugoslavija je igrala važnu političku ulogu u svetu za vreme Tita, ali i posle njegove smrti.
Pisao sam knjigu o Miki Špiljaku. Imamo situaciju kad 1983. Buš stariji, kao potpredsednik Regana, dolazi u Beograd te Špiljak i on pričaju ravnopravno.

Buš ga pita za savete oko Palestine i Izraela, oko iransko-iračkog sukoba, oko Kube… Jugoslavija je u svim tim zemljama imala neki uticaj.

Danas netko Zorana Milanovića ili Andreja Plenkovića može pitati što misli o Ukrajini ili o situaciji s Kinom i Tajvanom, ali to će imati kurtoazni prizvuk jer znamo da naši državnici nemaju uticaj niti u regiji, a kamoli Evropi ili svetu”.

Jugoslavija je, smatra Klasić, uticaj crpila iz Pokreta nesvrstanih, nakon UN-a najveće međunarodne političke organizacije u svetu.

“Možemo reći da su krenuli kao zajednica siromašnih zemalja, ali kasnije se pokazalo, posebno u 80-ima, koliko su se neke obogatile zbog nafte i koliko je značilo biti dobar s njima.
Tako – naravno da je Jugoslavenima taj sprovod davao na značaju, u tom trenutku možda više simbolički. Ali Jugoslaveni su dve decenije pre sprovoda živeli u svijetu u kojem nisu bili nimalo sporedni igrači, nisu bili, kako bi Tito rekao, ničija ‘moneta za potkurisivanje’. Bili su aktivni igrači na međunarodnoj političkoj pozornici“, zaključio je Klasić.