“Način na koji Rusija vodi rat u Ukrajini nije samo moralni, već i intelektualni neuspeh”: Vašington post o vojnoj nesposobnosti Moskve

Američka vojska je imala pravu doktrinu u velikoj meri neposredno pre Zalivskog rata 1991. Njena doktrina vazdušne bitke, usvojena 1982. godine, predviđala je brze operacije kopnenih snaga uz podršku vazdušnih snaga koje koriste precizno navođenu municiju.

Takva doktina, ukazuje, pokazala se idealnom za borbu protiv sovjetski opremljene iračke armije u pustinjama Arabije.

Ruska vojska nije se ni približno tako dobro borila protiv ukrajinske vojske. U stvari, ruski ratni napori su bili studija nesposobnosti, ukazuje But, koga je Međunarodni institut za strateške studije nazvao jednim od „vodećih svetskih autoriteta za oružane sukobe“.

Postoji, kaže, mnogo objašnjenja za turobne borbene performanse Rusa, uključujući nizak moral i loše vođstvo, ali deo njihovog neuspeha može se pripisati nedostacima njihove vojne doktrine.

Doktrina je još važnija za Ruse nego za zapadne vojske, ukazuje But inače istoričar po struci, jer je njihova vojska tako kruta u svojim operacijama i toliko zavisna od naređenja visokih oficira. Rusi se bore “po knjizi“. Problem je što koriste pogrešnu knjigu, ističe.

Ironično je to, navodi But, što je trenutna ruska vojna doktrina je poznata kao “aktivna odbrana“, isto ime kao doktrina američke vojske pre usvajanja doctrine vazdušne bitke.

Dokument koji je 2021. pripremio istraživački Centar za pomorske analize (CNA), za američku evropsku komandu pokazuje kako je ova doktrina ostavila rusku vojsku nespremnom za invaziju na Ukrajinu.

Pretpostavka “aktivne odbrane“ je da će se ruska vojska boriti protiv tehnološki naprednijeg protivnika (čitaj: NATO) koji je prvi napao Rusiju. Kao odgovor, ruske trupe bi trebalo da se oslanjaju na “manevarsku odbranu“.

Ovaj koncept, pišu analitičari CNA, “zasnovan je na pobedi i degradaciji protivnika uz kupovinu vremena i očuvanje snaga, na račun teritorije. Sistemi za udare ometaju protivničke snage dok napreduju, primoravajući ih da se koncentrišu i prerasporede pre svakog napada, dok izvode kratke kontranapade.“

U ovoj strategiji, ishod rata “malo je verovatno da će biti određen zauzimanjem terena“ – umesto toga, od vitalnog je značaja da se naruši “sposobnost protivnika da održi borbu ili volju da nastavi borbu“.

Ovo je skoro obrnuto od rata u Ukrajini, gde su ruske trupe počele kao naprednija sila, gde su bile u ofanzivi i pokušavale da zauzmu teren. Ukrajinci su ti koji su koristili sopstvenu verziju “manevarske odbrane“ da zaustave rusku juriš.

Kako su Rusi mogli da imaju vojnu doktrinu tako odvojenu od političke stvarnosti? Na kraju krajeva, odavno je očigledno da će ruski predsednik Vladimir Putin mnogo verovatnije koristiti svoju vojsku za ofanzivne, a ne za defanzivne operacije.

Rizik od invazije NATO-a na Rusiju je blizu nule.

U izvesnom smislu, ruska doktrina se može posmatrati kao odgovor na duboko ukorenjeni ruski strah od strane invazije od Napoleona do Hitlera. Ali prema CNA, trenutna ruska doktrina datira iz sumraka Hladnog rata, kada je Sovjetski Savez iz doba Mihaila Gorbačova odustao od bilo kakvih ambicija teritorijalnog osvajanja i odlučio da se fokusira na odbrambene operacije.

Svet se potpuno promenio u poslednjih 40 godina, ali rusko vojno razmišljanje ostaje zaglavljeno u prošlosti, ističe But. “Oni uopšte nisu konfigurisani za rat koji su vodili“, rekao mi je Majkl Kofman, vodeći autor studije CNA.

Uzaludnost ruske vojne doktrine mogla bi da bude iznenađenje za one koji zamišljaju da ruskim mišljenjem upravlja doktrina Gerasimova, nazvana po generalu Valeriju Gerasimovu, načelniku Generalštaba Oružanih snaga Rusije, navodi But.

Doktrina Gerasimova je opisana kao sofisticirani oblik “hibridnog ratovanja“ koji “spaja tvrdu i meku moć u mnogim domenima i prevazilazi granice između mira i rata“. Njoj se pripisuje sve, od ruske okupacije Krima 2014, upotrebe snaga bez ikakvih oznaka na uniformama poznatih kao “mali zeleni ljudi“, do uspešnog ruskog mešanja u američke izbore 2016.

Postoji samo jedan mali problem sa doktrinom Gerasimova: ona zapravo ne postoji. Termin je skovao britanski analitičar Mark Galeoti kao odgovor na govor Gerasimova iz 2013. u kojem je ruski general govorio o važnosti propagande i subverzije u savremenom sukobu. Ali Gerasimov nije govorio o tome šta Rusi planiraju da urade. Govorio je o tome šta je mislio da Sjedinjene Države rade navodno orkestrirajući Arapsko proleće i “obojene revolucije“ od Gruzije do Ukrajine.

Galeoti je od tada izrazio kajanje jer je skovao ovu popularnu, ali obmanjujuću fraze. Kao što je primetio u “Foreign Policy” 2018: “Ovo nije bila ’doktrina‘ kako je Rusi shvataju, za buduće avanture u inostranstvu: Gerasimov je pokušavao da smisli kako da se bori, a ne da promoviše takve pobune kod kuće. Drugim rečima, još jednom, ruska vojska je razmišljala defanzivno – i to ju je ostavilo nespremnom za ofanzivno delovanje.

 Rusi se oslanjaju na zveckanje nuklearnim sabljama kako bi blefirali svoje neprijatelje i naterali ih da se pokore. Putin do sada nije dao nikakve naznake da raspoređuje nuklearno oružje, uprkos njegovim pretnjama da će to učiniti; u prošlonedeljnom govoru čak je negirao bilo kakvu nameru da koristi nuklearno oružje

Aspekt ruske doktrine koji danas privlači najveću pažnju, nakon Putinovih nuklearnih pretnji, tiče se upotrebe nuklearnog oružja.

U poslednje vreme, propagandna mašina Kremlja tvrdila je da će Ukrajina upotrebiti “prljavu bombu“, trik za koji se mnogi plaše da predstavlja opravdanje za eventualnu rusku upotrebu nuklearnog oružja, a Njujork tajms izveštava da su visoki ruski vojni lideri raspravljali o upotrebi taktičkih nuklearnih bombi.

Ovde, studija CNA ima neke loše vesti: “Ruski vojno-analitički spisi predviđaju niz koraka u kojima se nuklearno oružje prvo postavlja i koristi za signalizaciju, a zatim se potencijalno koristi na progresivan način na regionalnom nivou sukoba i na kraju se koriste u ratu velikih razmera dok sukob ne dostigne … sveopšti nuklearni rat.“

Ali pre nego što postanete previše uznemireni, ukazuje But, vredi pročitati zasebnu analizu na veb stranici “War on the Rocks” koju su napisali Kofman i druga analitičarka CNA, Anja Lukijanova Fink.

Oni primećuju da, iako “ruska vojska ima vidljivo drugačiji nivo udobnosti sa nuklearnim oružjem od Sjedinjenih Država… ona ne piše o nuklearnoj eskalaciji u bezobzirno optimističkim terminima, nesvesna povezanih rizika“. Umesto toga, ruska vojna doktrina “teško koristi nuklearnu signalizaciju, što služi da stvori utisak da je zemlja daleko labavija sa svojim razmišljanjem o nuklearnoj upotrebi nego što je to zapravo slučaj“.

Drugim rečima, Rusi se oslanjaju na zveckanje nuklearnim sabljama kako bi blefirali svoje neprijatelje i naterali ih da se pokore. Putin do sada nije dao nikakve naznake da raspoređuje nuklearno oružje, uprkos njegovim pretnjama da će to učiniti; u prošlonedeljnom govoru čak je negirao bilo kakvu nameru da koristi nuklearno oružje.

Pored korišćenja “nuklearne signalizacije“, Putin koristi još jedan aspekt ruske vojne doktrine. Jednom kada je neprijateljsko napredovanje prigušeno, primećuje CNA, ruske snage bi trebalo da “nanesu troškove svojoj vojnoj i ekonomskoj infrastrukturi tako da će tražiti prekid rata pod prihvatljivim uslovima“.

To je ono što Putin radi sa svojim vazdušnim napadima na ukrajinske gradove, ciljajući, posebno, na električnu infrastrukturu kako bi povećao patnju civila tokom zime.

Ali Rusija je sputana u borbi protiv ovog sukoba jer se njeni generali nisu pripremili za dugotrajni rat na iscrpljivanje. Očekivali su da će Kremlj, ako Rusija uđe u dugotrajni sukob, narediti opštu mobilizaciju od samog početka.

U vreme mira, ruske vojne jedinice su bile popunjene na nivou od samo 70 do 90 procenata, prema drugom članku sa sajt “War on the Rocks“ Kofmana i Roba Lija iz Instituta za spoljnu politiku.

Ali do opšte mobilizacije nikada nije došlo, ostavljajući rusku vojsku u kritičnom nedostatku ljudstva tokom prvih meseci rata u Ukrajini. Vojsci je posebno nedostajalo pešadije. Kao rezultat toga, Ukrajinci su na terenu gađali ruske tenkove ručnim projektilima Javelin i NLAV.

Samo sedam meseci nakon rata Putin je konačno naredio delimičnu mobilizaciju, koja je do sada rezultirala time da je više muškaraca pobeglo iz zemlje nego što je ušlo u vojsku.

Štaviše, Rusija je izgubila toliko iskusnih oficira i vojnika da nema dovoljno osoblja za obuku novih regruta.

Nije fer svaljivati svu krivicu na rusku vojsku za način na koji se odvija rat u Ukrajini. Ukrajinci su svojim nadahnutim borbenim učinkom nadmašili sva očekivanja, a dobili su daleko više zapadnog naoružanja nego što je iko očekivao.

Ruske oružane snage, sa svoje strane, bile su sputane političkim mešanjem sa vrha. Njujork tajms je izvestio da je Putin odbio savet svojih generala da se povuče iz Hersona, a CNN je izvestio da je davao direktna naređenja generalima na terenu.

Ali ruska vojska je takođe postupila mnogo gore nego što je većina analitičara očekivala delom zato što jednostavno nije bila spremna za rat kakav vodi. To nije neuobičajeno u vojnoj istoriji. Čak i tako, najbolje vojske se prilagođavaju u hodu.

To je ono što su američka vojska i mornarički korpus radili tokom rata u Iraku: nisu bili obučeni za borbu protiv pobunjenika, ali su naučili teške lekcije i 2006. izradili priručnik za borbu protiv pobunjenika koji je doprineo uspehu 2007. u Iraku.

Ruske oružane snage nisu pokazale takvu sposobnost improvizacije. Oni se i dalje drže onoga što ne funkcioniše. Rusko vođenje ovog rata nije samo moralni, već i intelektualni neuspeh.