Čovek koji je prevario nacističku Nemačku: Lekcije iz prošlosti o ratovima i propagandi

Milioni su sigurni da „duboka država“ planira da uveze imigrante da bi u budućnosti glasali protiv „pravih Amerikanaca“.

U međuvremenu, u Rusiji većina ljudi tvrdi da je Kremlj nevina strana u njegovoj brutalnoj invaziji na Ukrajinu, ukazuje Piter Pomerancev, sa Džons Hopkins instituta za Gardijan.

Pomerancev iznosi priču o Britancu koji je preuzeo Hitlerovu informatičku mašinu, a koja nudi vredne uvide u borbu protiv uspona autoritarizma i propagande.

Kada Ukrajinci zovu svoje rođake u Rusiji da im kažu o zločinima, prečesto čuju da njihovi rođaci ko papagaji ponavljaju propagandne linije Kremlja.

Širom sveta vidimo rast propagande koja promoviše alternativnu stvarnost u kojoj je crno belo, a belo crno, i gde se istina odbacuje u korist osećaja superiornosti i sve ubitačnije paranoje.

Kako da je pobedimo?

Lako je očajavati kada milioni ljudi koji uopšte ne žele da čuju istinu odbiju proveru činjenica, kada se dostojno novinarstvo koje propoveda vrline „demokratije“ zgužva pred sumnjom, namerno posejanom decenijama, da su mediji zapravo „narodni neprijatelji“.

Mi, međutim, nismo prva generacija koja se suočila sa izazovom autoritarne propagande.

Ako mislimo da je danas teško doći do ljudi u „eho komorama“, razmislite o tome koliko je bilo teško ubediti Nemce da veruju ljudima koji su bukvalno pokušavali da ih ubiju.

Ovu kampanju je vodio Sefton Delmer, koji je kao šef specijalnih operacija za Political Warfare Executive (britansko tajno telo stvoreno da proizvodi i širi i belu i crnu propagandu, sa ciljem da naruši moral neprijatelja i održi moral zemalja okupiranih ili savezničkih sa nacističkom Nemačkom) stvorio desetine radio-stanica, novinskih letaka i glasina, sve sa namerom da razbiju čaroliju koju je bacila Hitlerova propaganda.

Zapošljavao je zvezde nemačke kabare scene, vojnike, nadrealističke umetnike, psihijatre, falsifikatore, špijune i disidente iz cele okupirane Evrope.

Propaganda je uspešna kada ljudima daje zadovoljavajuću ulogu

Ijan Fleming i Muriel Spark su pozajmili svoje talente Delmerovim operacijama. Prema deklasifikovanim dosijeima britanske vlade, koje je iskopao i organizovao istoričar i arhivista Li Ričards, oko 40 odsto nemačkih vojnika se uključilo u Delmerove stanice.

SS Obergrupenfirer iz Minhena žalio se da su Delmerove stanice među tri najbolje u gradu i da izazivaju potpuni haos. Gebels je bio zaprepašćen koliko su efikasni.

Kao sin australijskog profesora književnosti na Berlinskom univerzitetu, Delmer je odrastao u Nemačkoj i tečno je govorio jezik.

Australija je u to vreme bila dominion Britanske imperije, a Delmer je želeo da sebe vidi kao Britanca.

Imao je 10 godina kada je izbio Prvi svetski rat, i maltretirali su ga zato što je bio „neprijateljski“ školarac. Kada je došao u Englesku 1917. bio je maltretiran, jer je izgledao previše kao Nemac, što je posledica onoga što je opisao kao „naš britanski način da dostigne pravi krešendo mržnje i besa pred kraj rata“.

Naučio bi da igra savršenog engleskog školarca. Ali čitajući njegove memoare osetio sam da mu je ovo bikulturalno detinjstvo ostavilo osećaj da su sve društvene uloge upravo to: uloge koje su tu da bi se odigrale.

Propaganda je uspešna kada ljudima daje zadovoljavajuću ulogu: neko ko treba da bude, da voli i mrzi.

To mu je takođe ostavilo svest o tome koliko duboko svi trebamo da pripadamo grupi – Delmeru je bilo bolno biti autsajder, na koji se smatralo da nije pravi Britanac.

Do kraja života ostaće imperijalni nostalgičar, izvodeći gotovo karikaturalnu verziju Britanstva čiji je deo kao dete žudeo da bude.

Bio je to performativni aspekt propagande i istovremena potreba da pripada, što ga je pogodilo kada je posmatrao Hitlerov uspeh. Tokom 1920-ih, Delmer je postao glavni reporter za Daily Express u Berlinu.

Dobio je pristup iza scene na Hitlerovim predizbornim sletovima širom Nemačke, gde je obožavana gomila salutirala fireru.

Hitler je ljudima dao osećaj da su deo ogromne mase, Volka, što se dopalo mnogima nakon zbunjujućih promena ranog 20. veka, kada je stari društveni poredak bio narušen.

Takođe je ljudima davao uloge kada su one stare nestale: u zbunjujućem kabareu Vajmarske Nemačke, gde su se identiteti menjali, znali ste ko ste kada ste postali član nacističke partije ili esesovac.

Ove uloge su bile emocionalno zadovoljavajuće: dozvoljavale su ljudima da se potčine jakom vođi, i da se kroz njega osećaju snažno i superiorno. Takođe su im dozvolili da osete žrtvu, što je zauzvrat legitimisalo bes i okrutnost prema drugima.

Današnji propagandisti igraju na iste potrebe. U vremenu brzih ekonomskih, društvenih i tehnoloških promena može biti utešno biti deo velike, ljute gomile.

Zajednice teorije zavere na mreži su posebno efikasne u spajanju osećaja da ste deo grupe sa tajnim znanjem i misijom.

Takvi mediji takođe daju ljudima ulogu u zbunjujućem svetu: kao ponosni dečak ili „patriota“ koji juriša na Kapitol.

Bez obzira da li se upuštate u psihoanalitičke teorije, narativi o žalbama funkcionišu – od Trampovog krstaškog pohoda da učini Ameriku ponovo velikom do obećanja Putina da će Rusiju dignuti s kolena.

Otuđiti ljude od propagande

Kada je objavljen Drugi svetski rat, Delmer je bio zaprepašćen naporima Britanije da se suprotstavi nacističkoj propagandi. Smatrao je da nemačka služba BBC jednostavno propoveda preobraćenim antinacistima.

Isto tako je bila i druga stanica na nemačkom jeziku koju su Britanci vodili, Stanica evropske revolucije, koja je još uvek gajila nadu u demokratski ustanak u Nemačkoj.

Slično kao i mediji širom sveta danas, koji sebe vide kao podršku demokratiji i liberalnim vrednostima, ove stanice su bile zarobljene u onome što mi ponekad nazivamo eho komorom istomišljenika.

Delmer je želeo da se probije i angažuje publiku koja je bila pod uticajem nacista.

Umesto da proizvodi moralne i „racionalne“ medije, Delmer je želeo da potkopa nacistički monopol nad najjačim, najnasilnijim porivima ljudi.

Delmerov cilj nije bio da zameni jedan nasilni pokret drugim. Umesto toga, želeo je da otuđi ljude od nacističke propagande tako što je, kako je objasnio kralju kada je predstavljao svoj rad, gurnuo nacističku propagandu „korak dalje u smešno“.

Ovo nije bila baš satira, jer satira ne utiče uvek mnogo na potkopavanje uticaja lidera na svoje sledbenike: satiričari koji se rugaju Trampu ili Bregzitu mogu učiniti da se njihova publika oseća dobro, ali ne moraju nužno da dođu do druge strane.

Delmer je razumeo potrebu da se ljudi angažuju oko sopstvenih interesa, a ne oko onoga do čega bi možda želeli da im je stalo, i ovo je lekcija koju su ukrajinski informacioni ratnici naučili u svom ratu sa Rusijom.

Ukrajina je puna oglašivača i hakera, aktivista i novinara koji pokušavaju da dopru do ruske publike.

Oni kupuju oglase na ruskim pornografskim sajtovima i portalima za lažne filmove ili koriste softver za call centre koji je poznatiji iz marketinških kampanja.

Kada su upućivali masovne telefonske pozive Rusima, otkrili su da bi oko 80 odsto prekinulo vezu tokom prvih 20 sekundi ako bi se radilo o ratnim zločinima, ali je samo 30 lodsto prekinulo kada je poziv bio fokusiran na njihove lične interese, kao što je poseban porez koji su morali da plate da bi izdržavali novozauzete zemlje Rusije.

Ali iako je Delmerova prva stanica bila uspešna, a neki izvori u Evropi su čak tvrdili da je to bila najslušanija stanica u Nemačkoj, nacistima nije trebalo dugo da shvate da su Britanci ti koji su iza nje.

Počeli su to javno da prozivaju, koristeći to kao primer koliko je britanska propaganda bila podla.

Kako je proširio svoj ratni rad, Delmer je promenio taktiku. Kada je pokrenuo svoju najambicioziju stanicu, Soldatensender Calais, ona je još uvek bila obučena kao da je u pitanju nemačka vojna stanica, kombinujući prenose govora nacističkih vođa sa muzikom i najnovijim vestima i tračevima sa fronta koji su demonstrirali sve laži i nejednakosti sa kojima su se vojnici suočavali.

Ali cilj više nije bio da obmane slušaoca da poveruje da je ovo nacistička stanica – ovog puta je trebalo da publika bude uključena u akciju.

Kako je objasnio Peter Vikeham, Delmerov kolega, ova stanica bi „pružila našim nemačkim korisnicima izgovor ako ih uhvate da slušaju i omogućila im da sami sebi opravdaju ovu sumnjivu aktivnost“.

Ipak, iako su nemački slušaoci savršeno dobro znali da Britanci stoje iza stanice, slušali su je i verovali joj.

Delmer je koristio svaki istraživački alat koji mu je bio na raspolaganju da razume svet svoje publike.

Danas je mnogo lakše razumeti do čega je ljudima stalo, čak i u zatvorenim društvima. Možete da pogledate istraživanje otvorenog koda o korumpiranim nabavkama od strane lokalnih vlasti, da uradite analizu raspoloženja društvenih medija ili da koristite bezbedne aplikacije za razmenu poruka koje vam omogućavaju da razgovarate direktno sa ljudima čak i u najopasnijim oblastima.

Ključno je razumeti ljude

Ključ je uvek razumeti uslove ljudi i biti im koristan. Delmer nikada nije omalovažavao niti držao predavanja – umesto toga je razumeo zamerke vojnika i učinio da se osećaju delom zajednice koja se stara o njihovim interesima bolje od nacista.

Podsticao je ljude da sami sebi izmišljaju uloge nego da igraju one koje im je nametnula nacistička propaganda.

Način na koji ljudi misle i deluju može biti jednako važan kao i ono što misle kada potkopavaju najzloćudniju propagandu.

Ljudi su najpodložniji teorijama zavere, na primer, kada ne osećaju da imaju bilo kakav uticaj na svoje živote i oslanjaju se na zavere da objasne svet.

Mnogi su privučeni „snažnim ljudima“ kada osećaju da ne mogu da povrate kontrolu nad svojim životima.

Dakle, šta možemo da izvučemo iz čudnog, kontradiktornog iskustva Delmerovih dela i nedela?

Diktatori i propagandisti unutar demokratija koriste farme trolova za širenje mržnje i kablovske vesti koje šire zaveru; ciljaju publiku prema njihovim najdubljim tegobama i podstiču surovost.

Razviti novu generaciju demokratskih medija

Da bismo se takmičili, potrebno je da razvijemo novu generaciju demokratskih medija sa istim fokusom, ali sa različitim vrednostima.

Prvo, takvi mediji moraju da odgovaraju emocionalnoj moći autoritaraca. Kontrapropagandistima su potrebne sopstvene visceralne drame, Jutjuberi i čitav spektar današnjih kanala.

Oni ne moraju da kriju svoje poreklo ali moraju da uđu u operacionu salu naših najmračnijih želja.

Razmislite o razlici između vođe kulta i terapeuta. Oboje kopaju po neizrečenim strahovima i potrebama ljudi.

Vođa kulta, kao i autoritarni propagandista, koristi taj uvid da učini ljude zavisnim od svoje moći. Terapeut im pomaže da postanu osnaženi i samosvesniji.

Drugo, moramo biti mnogo više usklađeni sa potrebama publike – razmišljajte o medijima manje kao o distribuciji informacija, a više kao o društvenoj službi.

Mi ćemo, po svemu sudeći, biti u dugoj borbi sa Rusijom. Sada je vreme da počnemo da ulažemo u medije koji angažuju delove društva koji su ključni za njihove ratne napore: radnike u fabrikama municije ili, najočiglednije, vojnike.

Motivisati ljude da brinu o činjenicama

Mnogo je lakše nego u Delmerovo vreme dobiti dokaze o tome do čega im je stalo. Prošlog meseca je, na primer, došlo do velikog curenja dokumenata iz ruske vojske koji su pokazali kako rukovodstvo laže o gubicima na frontu.

Cilj nije da se ovi ljudi, koji su često umešani u ratne zločine, budu „dobri“ – već da se pomogne da se dobije rat tako što će ih navesti da ne poslušaju njihova naređenja.

Treće, takvi mediji treba da neguju osećaj zajedništva, posebno u polarizovanim demokratijama gde još uvek postoji šansa da se izmesti zlonamerna propaganda pre nego što dostigne potpunu dominaciju, i gde postoji publika koja je spremna da zgrabi.

Umesto da iskusi moć kroz moćnog čoveka, ova zajednica treba da osnaži ljude da deluju za sebe. Postoje mnoge male inicijative koje već predstavljaju pionir u tome.

Hearken je, na primer, onlajn platforma na kojoj korisnici mogu da pomognu medijima da izaberu teme na koje bi trebalo da se fokusiraju, oduzimajući moć od strane urednika i zasnivajući je na lokalnim potrebama.

vTaiwan je još jedna platforma čiji algoritam pomaže ljudima da pronađu rešenja za polarizovana pitanja tako što će identifikovati zajedničku osnovu na kojoj će graditi politike.

Takvi primeri su mali i eksperimentalni, i treba ih masovno proširiti.

Sefton Delmer je imao koliko loših lekcija za nas, toliko i dobrih. Imamo izbor. Možemo ili igrati ulogu koju nam propisuju propagandisti – što nas čini zavisnim od njih. Ili možemo izmisliti medije koji uključuju ljude u vezu u kojoj oni postaju aktivni igrači.

Ne možete ljudima gurnuti „istinu“ u grlo ako ne žele da je čuju, ali ih možete inspirisati da imaju motivaciju da se uopšte brinu o činjenicama.