„Nadajmo se da Rusi neće pobediti u Ukrajini i da će Zelenski uništiti ove ušljive izdajnike“: Reporter Danasa u Jermeniji među Rusima pobeglim od rata

Dilidžan se proteže duž doline reke Agstev, koja skoro nevidljivo teče u svom kamenom koritu i toliko je uska da više liči na potok nego na pravu reku.

Oko naseljenog centra dižu se šumovite planine, čiji su vrhovi travnati. Čist vazduh, staze sa prekrasnim pogledom i mir mesta čine od Dilidžana letnji turistički centrar veoma popularan među građanima Jerevana.

Na ulicama centra, gde se nalaze ateljei slikara i vinoteke, sve je više i više Rusa; ljudi koji su pobegli iz svoje zemlje posle napada na Ukrajinu i koji sada žive uglavnom u Jerevanu i biraju da u Dilidžanu provode praznike i vikende.

Jermenija politički i ekonomski potpuno zavisi od Moskve i iz tog razloga jermenska vlada nije osudila rusku invaziju na Ukrajinu, ali u isto vreme prihvata Ruse koji beže iz svoje zemlje.

U Dilidžanu, međutim, nisu svi zadovoljni ponašanjem novopridošlih. Radnica apoteke u centru grada ne krije svoje pritužbe: „U Jermeniji svi govorimo ruski, dvojezični smo, ali je u svakom slučaju glavni jezik jermenski. Ovi Rusi misle da su kod kuće: žive ovde mesecima, a nisu naučili ni da kažu ’dobro jutro’ i ’hvala’ na jermenskom. Ovo je znak arogancije, oni veruju da su još u SSSR-u. Da ne govorimo o činjenici da je njihov predsednik Putin praktično prodao Nagorno-Karabah Azerbejdžanu i Turskoj.”

Mnogi ljudi dele mišljenje farmaceutkinje. Karen, taksista mršavog i šupljeg lica, sedi za volanom svoje stare „lade”, otvorenih vrata, kolena oslonjenih na volan; iz zvučnika njegovog mobilnog telefona dolazi melodijska muzika, tipična za jermensku popularnu muziku.

Karen čeka mušterije u blizini autobuske stanice i rado priča sa prolaznicima. Kad ga pitate o Rusima koji su našli sklonište u Jermeniji, kaže: „Nemam ništa lično protiv njih, ali pogledajte šta su nam Rusi uradili. Pogledajte tog pederasta Putina koji nam je okrenuo leđa, dao zeleno svetlo azerbejdžanskoj vojsci i nije nas branio od neprijatelja. U Jermeniji više nema mladih ljudi, svi su mrtvi, ubili su ih Azerbejdžanci u ratu. Nadajmo se da Rusi neće pobediti u Ukrajini, nadajmo se da će Zelenski uništiti ove ušljive izdajnike!”

U leto 2020. Azerbejdžan je povratio sporne teritorije Nagorno-Karabaha, koje je Jermenija osvojila 1990-ih.

Rat se nikada nije završio i, uprkos primirju potpisanom u julu 2020. godine, Azerbejdžan nastavlja da bombarduje teritorije ne samo Karabaha, već i Jermenije, posebno oblasti u blizini jezera Sevan.

Krajem septembra ove godine, Azerbejdžan je napadao i severne oblasti Jermenije, a tutnjava granata se čak čula u planinama u blizini Dilidžana.

Ina, Vladimir i Ukrajinci

Jednog dana, krajem avgusta, Ina i Vladimir vraćaju se iz šetnje po planinama koje zatvaraju i štite kotlinu duž koje se prostire Dilidžan.

Ina drhti, plače i ne može da se smiri, uprkos tome što je Vladimir drži uz sebe i pokušava da je oraspoloži i ohrabri. Na vrhovima planina oko Dilidžana nalaze se poligoni i često vojska testira oružje koje će se potom koristiti za odbranu teritorije: svakog popodneva eksplodiraju, uglavnom, granate.

Tupa tutnjava pucnjeva i dim koji se diže kada bombe udare u zemlju doprli su do dubokog nesvesnog devojke i podsetili su je na slike rata u Ukrajini koje je videla na televiziji, traume kojih možda nije ni bila svesna.

Ina i Vladimir ulaze u centralni kafić Dilidžana, koji se nalazi na obali malog veštačkog jezera nastalog zahvaljujući maloj brani koja zaustavlja i kontroliše tok vode Agsteva.

Sede za stolom sa pogledom na jezero, a lagani povetarac miluje Ininu dugu crvenu kosu.

Upravo je ona ubedila Vladimira da napusti Rusiju već u martu, nekoliko dana nakon što je počela ruska agresija na Ukrajinu, iz straha da će Kremlj narediti iznenadnu mobilizaciju.

Poreklom iz malog sibirskog grada, Ina i Vladimir su se upoznali u srednjoj školi i vrlo rano se verili, kako je to uobičajeno u Rusiji.

Zajedno su se preselili u Novosibirsk da završe fakultetske studije, zatim je Ina otišla u Moskvu na specijalističke studije, a Vladimir, koji je malo stariji od svoje devojke i ranije diplomirao, pratio ju je u glavni grad.

Od februara, njihov život se potpuno promenio.

„U Moskvi sam ostala tri meseca sama, do kraja semestra. U junu sam se pridružila Vladimiru u Jerevanu. Od februara se oseća veoma čudna atmosfera u prestonici. Vladimir je pobegao u Jerevan i sada i ja i on radimo onlajn, odavde, za moskovsku kompaniju. Naravno, on ima bolju poziciju i bolju platu od mene, pošto sam ja i dalje studentkinja.”

Na moje pitanje da li su ikada pomislili da ostanu u Moskvi i protestuju, Ina odgovara plačući, i njen blag i tužan pogled odjednom poprima neočekivani izraz mržnje i očaja: „Šta ti znaš šta se dešava u Rusiji?! Ti uživaš da budeš reporter, dolaziš iz Italije i išao si u Ukrajinu da pišeš glupe reportaže za srpske novine; bio si nedelju dana pod bombama, dobio svoju dozu adrenalina i vratio si se odmah kući; šta ti hoćeš da razumeš o ratu?! Za tebe je rat igra, šta znaš ti o tome kako se mi osećamo?! Prošle nedelje smo Vladimir i ja otišli u Tbilisi, nisu nas poslužili u restoranu jer smo Rusi. Šta ti znaš kakav je osećaj biti na pogrešnoj strani?! Moj svet se potpuno srušio, nikad nisam mislila da će moj narod napasti bratski narod. Sve u šta sam verovala, domovinu, međusobno poštovanje, bratstvo među narodima, svega toga više nema. Uskoro ću morati da se vratim u Rusiju da završim master, a neću, bojim se, više ne spavam noću.”

Ne stižem ni da odgvorim, kad, od susednog stola, mršava žena četrdesetih godina, sjajnih zelenih očiju, neočekivano se okreće i prodere se na Inu: „Hoćeš li da dođeš kod nas, u Mikolajiv (Mikolajiv je grad u južnoj Ukrajini, koji je već mesecima cilj ruskog granatiranja, prim. aut.), odakle smo morali da pobegnemo? Ne služe vas konobari u restoranima, jadnici! Bombardovali ste nam stanove i kuće, morali smo da napustimo naš rodni grad i Ukrajinu! Naši domovi, naši ljudi, a sada smo izbeglice. Kome je gore? Nama, koji smo izbeglice, ili vama, koje nisu uslužili u restoranu? Vi, Rusi, umete samo da pobegnete. Zašto ne ostajete u Rusiji i izađete na ulice? Ako bi se milion ljudi izlilo na ulice Moskve, šta bi Putin mogao da uradi? Da vas pošalje sve u Sibir? Probudite se, zaustavite ovaj pokolj! Kukavice!”

Na moj predlog da sedne sa nama, Ukrajinka i njen drugar ustaju, zahvaljuju mi se i napuštaju kafić, iako nisu završili sa pićem koje su naručili. Nadrealna tišina obuzima kafić.

Mušterije, Jermeni, čuli su dijalog i popreko gledaju Inu i Vladimira, dok se pretvaraju da nastavljaju da piju kafu.

Ina i Vladimir ustaju, traže račun i spremni su da odu. Dajem im znak da ne brinu, platiću ja račun kad budem završio sa svojim čajem.

Odlaze, i tek tada shvatam da na stolu ostaju delići pampura, koji je neko od posetilaca tamo ostavio. Ina ga je sigurno pronašla kada smo stigli u kafić.

Zbog svoje nervoze, devojka ga je slomila palcem i kažiprstom desne ruke, neprimetno.

Pampur je usitnila na komadiće, skoro u prah. Ljubazna konobarica rukom pokupi trunčice i krpom obrisa sto.

Profesorka iz Tomska i kraj svih protesta

U tom trenutku mi prilazi visoka, mršava žena u svojim pedesetim.

Pita da li može da sedne, u ruci drži čašu čaja od bergamota i predstavlja se: ona je profesor na Tomskoj politehnici, u Jermeniju je došla na odmor.

Slušala je dijalog između Ine i Ukrajinke i želela bi da porazgovara sa mnom.

Nije pobegla iz Rusije zato što nije znala kuda da ide: „U Sibiru, bar mi, starije generacije, navikli smo da budemo protiv centralne moći Moskve. Sada se plašimo, istina, ali moraš da razumeš Inu i Vladimira.”

Poslednji protesti mladih, kaže profesorka, datiraju još od sredine 1990-ih, kada se po univerzitetima u glavnim gradovima Federacije stvorio spontani pokret koji je tražio socijalne programe koji su garantovali stipendije, studentske domove, smanjenje školarina.

U vreme SSSR-a su studije bile besplatne, tokom 1990-ih sve se moralo platiti.

„Postepeno, vlast je kupovala i potkupljivala predstavnike studenata dajući im privilegije i novac. Na taj način su uspeli da priguše proteste”, tvrdi profesorka. „Stipendije i dalje postoje, ali su mizerne, oko 80 evra mesečno, i daju se na osnovu rezultata ispita, a ne porodičnog prihoda. Očigledno je da deca najbogatijih porodica, koja sebi mogu da plate školarinu i imaju veći pristup kulturi, dobijaju bolje rezultate i dobijaju sobe u studentskim domovima i oslobođenje od poreza. Svakako, ko ne studira u svom gradu mora da nađe neki posao ako hoće da preživi.”

To se desilo i Ini: uprkos tome što ima stipendiju, morala je da nađe posao da bi ostala u Moskvi; radi onlajn, provodi najmanje šest sati dnevno ispred ekrana pišući reklamne tekstove; ostalo vreme posvećuje učenju.

„U takvoj situaciji”, dodaje profesorka, „studenti imaju malo vremena da se informišu, da čitaju novine. Žive mehanički. Između rada i učenja. U Tomsku, časovi mastera se odvijaju uglavnom uveče, kako bi studenti mogli da rade. Tome dodajte stare školske i univerzitetske programe koji od vas zahtevaju da reprodukujete znanje a ne da razvijate sopstveno mišljanje; dodajte ispiranje mozga od strane televizije i medija, politiku promovisanja porodičnih vrednosti koja mlade ljude gura da se što pre venčaju i rađaju decu, pa vrlo brzo ćete imati potpunu sliku mladalačkog života: mladi ljudi žive u balonu stresa i užurbanih obaveza, što im ne dozvoljava da se kritički postave prema stvarnosti. Ko treba da protestuje u Rusiji ako ne mladi studenti? Ne mogu i ne umeju; sem toga, posle dve godine pandemije i onlajn života nemaju ni kontakt sa svojim drugovima i vršnjacima. Uvek je bilo teško biti mlad, ali nikad nije bilo teško kao danas. Evo ti odgovora na pitanje koje si postavio Ini: Zašto bežite i ne protestujete”, zaključuje profesorka.

Jučerašnji svet

Ogorčen, pozdravljam profesorku i napuštam kafić.

Mislim na Inu i Vladimira, koji sada šetaju, sami, ko zna kuda, negde u Dilidžanu. Da li su „Schöngeist” – kao ih naziva Hegel, lepe duše koje samo beže od svojih odgovornosti da bi živele mirno svoj malograđanski život – ili su žrtve sistema?

Sunce se već sakrilo iza planine, na zapad, a iz šume se spušta hladan povetarac.

Oko mene se motaju samo psi lutalice, sveprisutni u Jermeniji, njuškaju noge i kolena svih prolaznika, tražeći malo hrane i milovanja.

Nekoliko automobila projuri glavnim putem prema Jerevanu. Duž reke tama postepeno prigušuje poslednji poj ptica, i ostaje da mi pravi društvo samo žubor vode koja brzo teče ka jezeru.

Na klupi, uprkos tome što polako pada noć, dečak, verovatno strani turista, čita knjigu na nemačkom.

U prolazu zavirim u naslov: to je „Jučerašnji svet”, memoari koje je Štefan Cvajg napisao neposredno pre nego što se zajedno sa svojom ženom ubio posle bega iz nacističke Nemačke, u nekom dalekom gradu u Brazilu.