Foto: EPA-EFE/MOHAMMED SABEROdgovor izraelske vojske na brutalni napad Hamasa 7. oktobra, u kojem je živote izgubilo gotovo 3.000 ljudi u Gazi a raseljene su stotine hiljada, prizvao je najgori košmar svakog Palestinca.
Godine 1948, oko 750.000 Palestinaca – uključujući mog oca, ujaka i baku – je napustilo svoje domove kako bi pobegli od nasilja koje je usledilo nakon proglašenja države Izrael i nasilja jevrejskog podzemlja nad mnogim palestinskim selima i gradovima.
Moj ujak, koji je ostao u jerusalimskoj četvrti Musrara do aprila 1948, je uveravao mog oca i baku da će kuća ostati bezbedna sve dok oni ne budu mogli da se vrate kada jednom sukobi budu okončani.
On ju je zaključao okrenuvši ključ dva puta, verujući da će se oni uskoro vratiti. Nikada nisu.
Trauma tog prvog arapsko-izraelskog rata je bila toliko duboka da su je Palestinci nazvali „Nakba“ (katastrofa) i obeležavaju je 15. maja svake godine.
Ranije ovog meseca, kada je Deni Ajalon, bivši izraelski ambasador pri Ujedinjenim nacijama, rekao Marku Lamontu Hilu iz Al Džazire da postoji „beskrajan prostor“ za civile iz Gaze na Sinajskom poluostrvu u Egiptu i da ih „sve treba preseliti tamo“, mnogi Palestinci su to protumačili kao poziv na drugu Nakbu.
Zbog toga je naredba Izraela da se evakuiše 1,1 milion ljudi sa severa Gaze izazvala strahove da će se 1948. ponoviti.
Pojas Gaze je već dugo trn u oku za Izrael.
Čuvena je izjava iz 1992. godine tadašnjeg izraelskog premijera Jicaka Rabina: „Voleo bih da mogu jednog dana da se probudim i otkrijem da je Gaza potonula u more“.
Godinu dana kasnije, Rabin i pokojni predsednik PLO-a Jaser Arafat rukovali su se u Beloj kući nakon potpisivanja sporazuma iz Osla.
Tragično, Rabinovo ubistvo, koje je počinio jevrejski krajnje desničarski ekstremista 1995. godine, lišilo je i Izrael i međunarodnu zajednicu izraelskog lidera koji je priznao da rešenje o dve države predstavlja najbolju nadu za bezbednost Izraela i domovinu za Palestince.
Izraelsko upozorenje palestinskim civilima da se evakuišu sa severa Gaze naišlo je na oštre osude lidera širom sveta, dok je američki predsednik Džo Bajden rekao da bi izraelska okupacija Gaze u punom obimu bila „velika greška“.
Ali Izrael insistira na tome da civili moraju da se premeste na jug kako bi bili zaštićeni kada Izrael neizbežno pokrene veliku kopnenu invaziju u odgovor na masovna ubistva izraelskih građana koja je počinio Hamas, koji kontroliše Gazu od 2006.
Međutim, raseljavanje palestinskih stanovnika sa severa Gaze bi predstavljalo flagrantno kršenje međunarodnog prava.
Osim toga, izraelski posleratni planovi za ovu oblast ostaju nejasni.
Da li Izrael namerava da stvori tampon zonu koja se proteže duboko u Gazu ili želi da vrati naseljenike u Gazu?
Ako je primarni cilj zaštita izraelskih zajednica, onda Izrael može i treba da odredi sopstvenu teritoriju za takav tampon, umesto da zadire u mali i gusto naseljeni pojas zemlje koji trenutno naseljava više od dva miliona Palestinaca.
Zločini koje su Hamas i drugi počinili 7. oktobra, a koji su odneli živote više od 1.300 izraelskih civila, značajno su naštetili palestinskoj stvari i svako ko podržava uspostavljanje nezavisne Palestine mora ih nedvosmisleno osuditi.
Dok Palestinci, kao i svaka grupa pod okupacijom, imaju međunarodno priznato pravo da se odupru svojim okupatorima, Hamasovi nasilni i brutalni akti protiv izraelskih civila nesumnjivo su bili ratni zločini.
Ali, namerno ili ne, retorika nekih izraelskih zvaničnika koji pozivaju na ponovnu okupaciju ili depopulaciju Gaze oživela je bolna sećanja Palestinaca na Nakbu.
Palestinske izbeglice, posebno one u severnoj Gazi, nemaju želju da žive na Sinajskom poluostrvu; oni i dalje žude da se vrate u domove svojih predaka u okviru današnjih granica Izraela.
U najmanju ruku, oni žele da žive u Gazi dostojanstveno, bez okupacije, blokada i ograničenja putovanja.
Kada su se Rabin i Arafat rukovali 1993, podstakli su nade da je mir između Izraela i Palestine ostvariv.
Ali 30 godina kasnije, vizija rešenja o dve države postala je gotovo nemoguća jer su desetine ilegalnih izraelskih naselja fragmentirale Zapadnu obalu, učinivši da potencijalna palestinska država izgleda kao švajcarski sir.
Istina, Izrael se povukao iz Gaze 2005. Ali njegovo jednostrano povlačenje je u suštini bilo strateško repozicioniranje trupa.
Umesto da direktno okupira Gazu, Izrael joj je uveo kopnenu, vazdušnu i vodenu blokadu od 2007.
Šesnaest godina nakon ove razorne opsade, neki Izraelci zagovaraju ponovnu okupaciju dela ili celog Pojasa Gaze.
Takav potez bi, međutim, samo produžio začarani krug nasilja i raseljavanja.
Sada su nam više nego ikad potrebni hrabri lideri voljni da prepoznaju fundamentalna ljudska prava Palestinaca.
Da bi postigao održiv mir, Izrael mora okončati okupaciju i kolonizaciju Zapadne obale, ukinuti blokadu Gaze i uključiti se u značajne pregovore sa rukovodstvom palestinskih vlasti u Ramali.
Kao što je Rabin shvatio, jedino pravo rešenje je uspostavljanje nezavisne palestinske države zajedno uz siguran i bezbedan Izrael.
Autor je nagrađivani palestinski novinar, bivši profesor novinarstva na Univerzitetu Prinston.
Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
