Najluđa postizborna tranzicija u Americi

Izabrani predsednik obično koristi period tranzicije za izbor članova kabineta i informisanje o pitanjima s kojima će se uskoro suočiti, ali ćuti o svojoj politici sve dok ne položi zakletvu. Ali Tramp samo formalno poštuje neprikosnoveni princip da SAD imaju samo jednog predsednika. Ubrzo nakon izborne utakmice počeo je da sprovodi svoju spoljnu politiku.

Samo nekoliko nedelja pošto je postao novoizabrani predsednik, Tramp se latio Tvitera da bi predložio da britanska vlada imenuje Najdžela Faraža, koji je vodio uspešnu kampanju za Bregzit, za ambasadora Ujedinjenog Kraljevstva u SAD. Tramp je možda bio nesvestan da vlade biraju svoje ambasadore i da se uvaženi ser Kim Darok već udobno smestio u britanskoj ambasadi u Vašingtonu. (Vlada Ujedinjenog Kraljevstva je ubrzo saopštila da će Darok ostati (u SAD).)

Ubrzo nakon toga Tramp je dobio čestitke telefonom od tajvanske predsednice Caj Ing-Ven, što je žestoko odstupanje od politike „jedna Kina“, koju predsednici, kako iz demokratskih tako i iz republikanskih redova, podupiru više od 40 godina. Kina je žestoko osudila tu inicijativu i Trampove tvitove koji su usledili, a u kojima se dovodi u pitanje posvećenost Amerike politici jedne Kine.

Trampovo mešanje u spoljnu politiku je dostiglo vrhunac krajem decembra kada je pokušao da osujeti odluku administracije predsednika Baraka Obame da se uzdrži od glasanja u Savetu bezbednosti UN o rezoluciji koja osuđuje Izrael zato što i dalje gradi naselja na okupiranim palestinskim teritorijama. SAD su po tradiciji stavljale veto na takve rezolucije, mada su administracije već neko vreme zauzimale stav da takva naselja blokiraju napredak za rešenje o postojanju dve države za izraelsko-palestinski konflikt.

Tramp je već nagoveštavao da želi bliže odnose s Vladom izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, koji podržava naselja. Zato je preuzeo na sebe da pozove egipatskog predsednika Abdela Fataha el Sisija i apeluje na njega da odloži donošenje rezolucije (odloženo je samo za jedan dan). Tramp je takođe žestoko kritikovao odluku Obamine administracije da ne stavi veto na rezoluciju. A za svog ambasadora u Izraelu je imenovao svog advokata za antimonopolska pitanja, čoveka bez iskustva u spoljnoj politici, koji je vatreni zagovornik nastavka izgradnje naselja.

Ipak, možda najuvrnutiji elementi tranzicije jesu manifestacije Trampovog očiglednog divljenja prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Tramp kaže da on jednostavno isprobava novi pristup nakon višegodišnjih hladnih ako ne i neprijateljskih odnosa SAD i Rusije. Možda i jeste tako.

Novinari pokušavaju da uđu u trag porekla Trampove mekoće prema Putinu. Do male „eksplozije“ je došlo zbog novinarskih izveštaja od 10. januara u kojima se kaže da su obaveštajne agencije nedavno obavestile Trampa i Obamu o neosnovanim tvrdnjama da ruske obaveštajne agencije imaju kompromitujuće informacije o Trampovom poslovnom i privatnom vladanju. Iako je validnost tih tvrdnji i dalje pod priličnim znakom pitanja, jasno je da se tema o Trampovom odnosu s Putinom neće u skorije vreme istrošiti.

U svakom slučaju, Trampov stav prema Putinu ima zabrinjavajuće implikacije. Da li to znači da će Tramp popustiti Putinovoj ambiciji da dominira Ukrajinom? Kako bi Tramp, koji je tokom kampanje dovodio u pitanje vrednosti NATO, reagovao ako bi Putin počinio agresiju prema jednoj od baltičkih država, NATO saveznicima prema kojima je već imao preteće gestove. Suštinsko pitanje glasi – da li Putin glumi Trampa?

Jedna manifestacija Trampove tendencije da Putinu veruje na reč bilo je njegovo odbacivanje saznanja 17 američkih obaveštajnih agencija, koje je objavljeno u oktobru prošle godine, da se Rusija meša u predsedničke izbore. Obaveštajne agencije su nakon izbora opisale aktivnosti koje je izvršila Rusija – hakovanje imejl naloga Demokratskog nacionalnog komiteta i predsedavajućeg kampanje Hilari Klinton; organizacija objave kompromitujućih mejlova preko Vikiliksa; i obezbeđivanje „lažnih vesti“. Cilj Rusije, objavile su agencije, bio je nanošenje štete kampanji Klintonove.

Sugestija da je Rusija možda pomogla Trampu da pobedi je za njega nedopustiva. Besan zbog mogućnosti da će svi smatrati njegovu izbornu pobedu nevažećom – što niko ozbiljan nije tvrdio – pojačao je napade na CIA, FBI i Kancelariju direktora nacionalne obaveštajne službe (koja koordinira saznanjima raznih obaveštajnih agencija).

Brojni članovi Kongresa iz obe stranke su saopštili da je nepravedno što Tramp etiketira celokupnu obaveštajnu zajednicu – posvećene službenike Vlade među kojima mnogi preuzimaju izuzetno opasne zadatke. Štaviše, pojedini su komentarisali da to nije mudro – ne samo da će biti potrebno da se Tramp uzda u ove agencije tokom budućih kriza, već su one pune rivala koji znaju kako da iskoriste strateško curenje informacija.

Trampovi tvitovi puni prezira o obaveštajnim agencijama vremenom su za njega postali krizni. Kada je direktor Nacionalne obaveštajne službe DŽejms Kleper 6. decembra svedočio na otvorenom saslušanju Komiteta oružanih snaga Senata, govoreći i o saznanjima da je Putin lično direktno usmerio napad tako da utiče na izbore u SAD, njegovo svedočenje je naišlo na odobravanje u obe stranke.

Konačno, Tramp je nevoljno pristao da ga obaveštajne agencije obaveštavaju o ulozi Rusije na izborima. Pošto su savetnici apelovali na njega da se izvuče iz usamljeničke pozicije kada je reč o mešanju Rusije, Tramp je nakon brifinga konstatovao da ima „izuzetno poštovanje“ za rad obaveštajnih agencija i priznao da Rusija, ali, kako je dodao, i ostale zemlje kao što je Kina, stalno pokušavaju da napadnu sajber infrastrukturu Amerike. Drugim rečima, nema ničeg specijalnog u vezi sa mešanjem u izbore.

Tramp je takođe tvrdio da „na ishod izbora nije bilo apsolutno nikakvih uticaja“ mada obaveštajne agencije ne pokušavaju da utvrde šta je pravi efekat mešanja Rusije bez presedana u predsedničke izbore 2016.

Trampova navika da u bilo koje vreme tvituje o raznoraznim temama nervira sve u Vašingtonu, uključujući republikance. Aspekt ove najčudnije tranzicije do sada koji najviše zabrinjava jeste ono što ona govori o tome šta će se dogoditi kada Tramp zadobije punu moć predsednika.

Autorka redovno piše za The New York Review of Books. Njena najnovija knjiga je Vašington žurnal: Izveštavanje o Votergejtu i pad Ričarda Niksona

Copyright: Project Syndicate, 2017. www.project-syndicate.org