Najudaljenija avionska nesreća na svetu: Čudesna priča o preživljavanju na tek otkrivenom Antarktiku

Godine 1946, godinu dana nakon Drugog svetskog rata, SAD su otkrile značaj Antarktika, koji je kao ogroman, neiskorišćen deo Zemlje imao veliki potencijal, pa se činilo da bi sledeći rat mogao upravo oko njega da se vodi.

Amerikanci su to želeli da preduprede, pa su već u decembru iste godine poslali ogromnu ekspediciju od 13 brodova, 33 aviona i 5.000 ljudi, u okviru tajne misije HIGHJUMP (Task Force 68) izviđanja kontinenta, postavljanja baza i polaganja prava na Antarktik, sa primarnim ciljem uspostavljanja istraživačke baze Mala Amerika IV (Little America IV).

Brod USS Pajn Ajlend tada je u misiju poslao mornarički patrolni avion daleko na jug, kako bi se uspostavila baza sa hidroavionima. Misija je nosila naziv Džordž 1 (George 1) i bila je sastavljena od devet vojnika, muđu kojima su bili piloti, oficir za radio-vezu, navigator, fotograf, kapetan broda.

Vreme im nije išlo na ruku. Iz sadašnje perspektive tragedija je mogla da bude izbegnuta da su vojnici bili manje hrabri. Kapetan Ralf Leblank sa nadimkom „Francuz“ (Frenči) upozorio je svoj tim da je vreme loše i da bez njihove saglasnosti neće doneti odluku o poletanju. Kandidata je bilo ipak dovoljno.

Avion je imao ogroman problem da uspostavi visinu za krstarenje i prebaci 300 metara visine. Poletanje je iziskivalo i izbacivanje viška prtnjaga, da bi avion na kraju uspeo da se vine, nakon više od tri kilometra bespoštedne borbe. Avion je poleteo, ali ono što je bilo ispod njega, bila je enigma. Visinomer aviona nije registrovao debeo sloj leda ispod njih, pa nisu znali da su metrima od kopna. Francuz i kopilot Bil Kearns su usred magle pokušali da obustave misiju, kada je avion udario u planinu, napravivši džinovsku rupu u trupu. Pet hiljada litara goriva se odmah zapalilo, avion se srušio. Potpuna katastrofa.

Sledeće čega se Robins sećao bilo je tapšanje po ramenu njegovog kolege, inžinjera Vora, koji ga je sa suzama u očima budio sa vestima da su dva vojnika poginula. Vendel Hendersin i Maksvel postali su tako prvi ljudi koji su umrli na Antarktiku.

Preživljavanje na Antarktiku

Ostatak posade je bio živ, kapetan „Francuz“ imao je teške opekotine i jedva se kretao. Vojnik Fred Vilijams imao je teške povrede lica i slomljenu kičmu. Instinkti su se aktivirali i funkcionalni deo posade je momentalno postavio sklonište u neoštećenom delu aviona, tako što su pričvrstili padobran kako bi sprečili duvanje vetra i ulazak snega.

Nakon što su pretražili ruševine, pronašli su vreće za spavanje, šatore i obroke hrane od konzerviranog mesa i supe. Ne znajući kada i da li će ih neko ikada pronaći, posada se povukla u svoje sklonište kako bi sačekala oluju. Zbog povrede Vilijamsa posada je sklonište izgradila oko njega. Nekoliko sati kasnije, on je preminuo pod uticajem hladnih antarktičkih uslova.

„U ovom trenutku, možete zamisliti šta smo mislili o sopstvenoj sudbini“, pisao je u svojim memoarima Robins.

Šest članova posade ostalo je u nadi da će biti pronađeni. Koliko je nada bilarealna najbolje govori podatak da je njihov brod za spasavanje od njih bio udaljen 500 km, dok je pronalaženje njihove olupine bilo traženje igle u plastu sena. Spasilačka misija je pokrenuta, a saznanja o mestu pada bila su gotovo nepostojeća. Spas je mogao da donese samo hidro avion, a prognoze za sledeća tri dana bile su obeshrabrujuće.

Čekajući spas i heroj „Francuz“

Na mestu nesreće, šest preživelih se polako smrzavalo u mećavi od -20°. Stanje Francuza se pogrošavalo i od opekotina je jedva mogao da otvori usta.

Polako je umirao od promrzlina i dehidracije, a opet ga je ta ista hladnoća održavala u životu, jer je zahvaljujući njoj sprečene infekcije. Robins ga je držao na posebnoj dijeti od fermentisanog mleka, pripremljenog zagrevanjem mleka iz konzerve i dodavanjem male količine putera i šećera. Uz to je Robins pronašao i peć na gas, koju je uspeo da napaja tako što je sifonirao gorivo iz jednog od rezervnih rezervoara aviona, a bio je i de facto kuvar za celu posadu.

Četvrtog dana, vreme se konačno razvedrilo. Uprkos situaciji, bili su potpuno preplavljeni čistom lepotom prirode, čak se i „Francuz“ šalio, kako to obično i čine hrabri ljudi kada se nađu u nevolji. Vreme su iskoristili da sahrane svoje drugove posade pod snegom, a kako bi ih spasioci lakše pronašli u „grobnice“ su postavili metalne predmete koji su mogli da se lociraju magnetometrima. Sunce im je donelo i brojne arktičke galebove, koji nikada do tada nisu videli ljude, i bili su prilično agresivni.

Petog dana je posadi ponestalo sveže hrane i ostali su na konzervama suvog mesa. Tog dana Robins je pronašao kameru koja je pripadala fotografu Lopezu, pa je snimio nekoliko fotografija, a film stavio u svoju vreću za spavanje kako ga ne bi zaboravio.

Sedmog dana spasilački avion je napustio ostrvo Pajn u potrazi za posadom. Koristeći poslednju potvrđenu lokaciju aviona, spasilački tim je počeo da skenira tlo napred-nazad.

Kako su stigli do kopna, magla je ukrala nadu, a „Francuz“ je ošamućen rekao da je čuo zvuk aviona u daljini. Za ostatak ekipe samo je sanjario.

Vreme je nastavilo da bude nepovoljno, oluja je potpuno oborila moral, a u očajanju, posada je sakupila gomilu otpada kako bi ga zapalili i privukli pažnju. Posadi je ponestajalo vremena, ali njihova sreća će se uskoro promeniti.

Jutro trinaestog dana donelo je lepo vreme, a posada je jela poslednje ostatke hrane, kriške suvih kajsija. Doručak je prekinuo zvuk aviona koji je postajao sve jači. Preživeli su istrčali mašući rukama, činilo se da je njihova patnja konačno završena. Ne sasvim, pošto avion nije imao bezbedno mesto za sletanje.

Spasilačka ekpa je poslala poruku „ukoliko možete da odete do jezera 15 kilometara severno, uhvatite se za ruke i formirajte krug. Ukoliko ne možete, formirajte pravu liniju“.

Odgovor se unapred znao, pa su počeli da vezuju „Francuza“ za sanke za njihov najteži životni put.

Put do jezera bio je golgota, a samo provlačenje izmučenog kapetana kroz sneg do grudi trajalo je skoro 12 sati. Spasilački avion ih je pratio većim delom puta, povremeno ispuštajući smernice i hranu. Avion je potom savršeno sleteo na jezero i dva muškarca su izašla da traže preživele, dok ponovo gusta magla nije izazvala potpunu belinu.

Preživeli su znali da se približavaju jer su mogli da čuju daleki zvuk aviona, ali su pre toga morali da savladaju liticu visoku 20 metara, poslednju barijeru između njih i jezera.

Posle dve nedelje čistog terora i muka, konačno su se ponovo ujedinili sa svojom posadom, svih šest muškaraca bezbedno se vratilo na brod.

Poginuli vojnici nikada nisu pronađeni, ostali su više od osamdeset godina ispod leda i snega, koji je sada dubine preko 100 metara. Kamera koju je Robins pronašao ostala je na Antarktiku, zajedno sa fotografijama koje bi vredele više od hiljadu reči.

Nakon nesreće, Robins je sa suprugom obišao Francuza u Filadelfiji, prethodno je pripremivši za ono što će videti. Kada ih je ugledao, oči su mu zasijale. Bez jedne ruke, sa ozbiljnim povredama očiju i usta uspeo je da se nasmeje. Duha mu nije manjkalo, kao i na Antarktiku. Frenči je ostao u bolnici skoro godinu dana duže nego što je bilo potrebno zbog njegove sposobnosti da podiže raspoloženje veteranima koji su se vraćali iz Koreje, a koji su bili demoralisani najčešće zbog amputacija.

„Frenči“ je često govorio svojim ratnim drugovima da će izaći na nogama iz bolnice, i to je uradio! Ustajao bi tokom noći, uvlačio se u svoje veštačke udove i vežbao savijanje kolena, držeći se za stub kreveta, do granica bola. Sa ovakvom vrstom odlučnosti nije prošlo mnogo vremena dok nije samostalno hodao. U međuvremenu, Robins se povukao iz mornarice u San Dijegu 1965, nakon 22 godine karijere glavnog podoficira.