Najvažniji događaji u svetu u 2019. godini

1. BORIS DŽONSON DOBIO MANDAT ZA ZAVRŠETAK BREGZITA

Pod sloganom „Završimo Bregzit“, britanski premijer Boris Džonson ubedljivo je pobedio na decembarskim parlamentarnim izborima i obećao da će izvesti zemlju iz EU u predviđenom roku, do 31. januara 2020.

Džonsonova Konzervativna stranka osvojila je 365 od 650 mesta u donjem domu parlamenta, dok su opozicioni laburisti dobili 203 mandata, što je njihov najlošiji rezultat od 1935. Džonson, koji je u julu postao premijer manjinske vlade konzervativaca umesto Tereze Mej, insistirao je na raspisivanju izbora 2,5 godine pre vremena, nadajući se apsolutnoj većini koja bi mu omogućila da izvede zemlju iz ćorsokaka u vezi s Bregzitom.

Prvobitni rok za Bregzit – 29. mart 2019. pomeran je tokom godine tri puta na zahtev Londona, pošto je britanski parlament više puta odbacio sporazum o razlazu s Unijom. Parlament pre izbora nije prihvatio ni sporazum koji je s Briselom 2018. ispregovarala Mej, ni novi, revidirani koji je Džonson postigao s EU u oktobru.

Međutim, osam dana posle izbora, poslanici su usvojili Zakon o Sporazumu o Bregzitu. Pod pretpostavkom da će i Evropski parlament dati zeleno svetlo, Britanci će 31. januara napustiti EU, posle čega će uslediti period tranzicije, do 31. decembra 2020.

2. IZBORI U EU

Katastrofične najave jačanja evropske desnice nisu se obistinile i tradicionalne političke grupe – Evropska narodna partija i Progresivni savez socijalista i demokrata, ostale su dominatne snage u Evropskom parlamentu posle majskih izbora, iako slabije nego

u prethodnom sazivu.

Zeleni su ostvarili istorijski rezultat a krajnja desnica dobila je gotovo dostruko više glasova nego na prethodnim izborima. I dok je parlamet novi petogodišnji mandat počeo kako je planirano, početkom jula, izbor nove Evropske komisije kasnio je mesec dana.

Razlog je odbijanje tri kandidata za evrokomesare u EP (zbog sukoba interesa ili iz etičkih razloga) i Velika Britanija koja, s obzirom na približavanje Bregzita, nije želela da imenuje svog kandidata.

EK, koja je preuzela dužnost 1. decembra, ima 27 komesara, uključujući osam potpredsednika, i prvi put ženu na čelu. Nemica Ursula fon der Lajen najavila je da će glavni zadatak nove EK u narednih pet godina biti otklanjanje „životne pretnje“ klimatskih promena uz podsticanje ekonomskog rasta.

Kada je reč o Zapadnom Balkanu, kao i novi komesar za proširenje, mađarski diplomata Oliver Varheiji, i novi Visoki predstavnik za spoljnu politiku, Španac Žozep Borel, i Fon der Lajen je poručila da vrata EU ostaju otvorena za članstvo zemalja regiona.

3. GRETA TUNBERG ZA SPAS PLANETE

Šesnaestogodišnja Šveđanka Greta Tunberg, protestima koje je sama pokrenula ispred švedskog parlamenta, skrenula je svetsku pažnju na hitnost delovanja u borbi protiv klimatskih promena i uspela da mobiliše milione mladih širom sveta da se pridruže njenom pokretu „Petak za budućnost“ zbog čega ju je američki magazin Tajm proglasio za ličnost godine.

Tunberg je podstakla učenike iz 185 zemalja na najveći svetski protest za klimu u Njujorku uoči Generalne skupštine UN a svetskim čelnicima sa govornice u Njujorku uputila je ljutitu poruku: „Kako se usuđujete?“.

Upozorila je da se mora delovati i na maratonskoj konfereciji UN o klimi u decembru u Madridu koja se završila razočaravajućim minimalnim dogovorom predstavnika oko 200 zemalja. Da hitno treba preduzeti mere kako bi se obuzdao trend prebrzog zagrevanja planete upozorili su i naučnici, nakon rekordnih temperatura zabeleženih u Evropi i na Sevrenom polu.

Jul 2019. je bio najtopliji ikada zabeleženi mesec, u avgustu je na Islandu simbolično sahranjen prvi nestali glečer, a u novembru je Veneciju preplavio najviši plimni talas od kad postoje merenja. Godina 2019. ostaće upamćena po požarima u Amazoniji, Sibiru, Kaliforniji, Boliviji, Indoneziji, Australiji gde je sezona požara počela najranije i najintenzivnije u istoriji.

4. OPOZIV TRAMPA

Donji dom američkog Kongresa u kome većinu imaju demokrate izglasao je opoziv predsednika Donalda Trampa po dve tačke, za zloupotrebu vlasti i opstrukciju Kongresa.

Opoziv je izglasan po strogo partijskoj liniji glasovima većinskih demokrata. Tramp i republikanci osudili su proces kao farsu, uporno tvrdeći da predsednik nije učinio ništa loše.

Tramp je ocenio da je reč o „pokušaju državnog udara“ i „lovu na veštice“ ali i o političkom samoubistvu demokrata. Procedura

opoziva pokrenuta je 24. septembra kada je i dalje neimenovani uzbunjivač otkrio Trampov razgovor sa novoizabranim ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim u kome je tražio da se sprovede istraga o njegovom potencijalnom rivalu na predsedničkim izborima 2020. Džozefu Bajdenu, uz prećutnu pretnju o uskraćivanju vojne pomoći Ukrajini od 400 miliona dolara.

Trampov opoziv ne znači i njegovu smenu o čemu će se odlučivati na suđenju u Senatu u januaru. Skoro je izvesno da neće biti opozvan pošto je za takvu odluku neophodna dvotrećinska većina u Senatu koji je pod kontrolom republikanaca. Tramp je treći predsednik u istoriji SAD kome se suočio s opozivov, posle Endrua Džonsona 1868. i Bila Klintona 1998. Ričard Nikson je podneo ostavku pre nego što je došlo do glasanja.

5. TRIDESET GODINA OD PADA KOMUNIZMA NA ISTOKU EVROPE

Trideseta godišnjica Plišane revolucije umesto da Česima bude povod za slavlje, jer žive u 10. najbezbednijoj zemlji na svetu i 20. najsrećnijoj, izvela je stotine hiljada građana na proteste, najveće od pada komunista novembra 1989.

Na istom simboličnom mestu, parku Letna u Pragu, sa starom parolom studenata i glumaca „Ko ako ne mi? Kada ako ne sada?“ već tri puta se u ovoj jubilarnoj 2019. okupljalo preko 250.000 Čeha tražeći ostavku premijera Andreja Babiša, zbog sukoba interesa koji istražuje i EU i zahtevajući da predsednik Miloš Zeman prestane da gleda na njih kao na stado koje glasa jednom u četiri godine na izborima a u međuvremenu ima samo pravo da ćuti i trpi sve što pobednik izbora zamisli.

Trideset godina nakon živog lanca dugog 600 km od Talina do Viljnusa, pada Berlinskog zida i rumunskog ne baš plišanog svrgavanja Čaušeskua društva Nove Evrope integrisana su u zapadne strukture, EU i NATO, ali duboko polarizovana. U nova vremena, ali sa starom parolom „Ko, ako ne mi? Kada ako ne sada?“, u Varšavi, Pragu, Bratislavi, Budimpešti, opet protestuju mase. Ne više za uvođenje demokratije, već da spreče njenu populističku eroziju.

6. PROTESTI U HONGKONGU

Proteste u Hongkongu koji su počeli u junu pokrenuo je zakon o izručenju građana Kini koji je shvaćen kao ugrožavanje autonomije i pokušaj Pekinga da naruši načelo „jedna zemlja dva sistema“ kojim su 1997. bivšoj britanskoj koloniji zagarantovane slobode kakvih nema u matičnoj Kini.

Šefica vlade Keri Lam posle tri meseca povukla je predloženi zakon, ali su protesti nastavljeni sa zahtevom za potpunu demokratizaciju, smenjivanje premijerke i istragu policijskog nasilja na protestima koji su vremenom postajali sve učestaliji i nasilniji.

SAD su zapretile sankcijama u slučaju suzbijanja sloboda u Hongkongu, a Kina je osudila svako mešanje sa strane. U novembru su demonstranti blokirali kampus Univerziteta.

Početkom decembra na lokalnim izborima prodemokratski kandidati su osvojili gotovo 90 odsto mandata, ali se kraj protesta još ne nazire. Krajem decembra sukobi policije i antivladinih demonstranata su nastavljeni, na ulicama i po ntržnim centrima. Iz bezbednosnih razloga, prvi put za deset godina, otkazan je popularni novogodišnji vatromet koji inače privuče na hiljade ljudi u živopisnu luku Viktorija, a odbrojavanje do Nove godine prenosi se širom sveta.

7. PROTESTI I KRIZE U LATINSKOJ AMERICI

Masovni i često nasilni protesti izbili su 2019. u više latinoameričkih zemalja, a neke od njih, među kojima su Venecuela, Bolivija i Čile, pogođene su teškom političkom krizom. Višegodišnja kriza u Venecueli intenzivirana je u januaru kada se opozicioni lider Huan Gvaido proglasio za privremenog predsednika i pozvao vojsku da otkaže poslušnost šefu države, socijalisti Nikolasu Maduru.

Uprkos stradanju desetina ljudi u sukobima s policijom na demonstracijama, i nestašicama struje, vode i osnovnih potrepština, Maduro je i dalje na vlasti.

U Boliviji je politička kriza počela izbijanjem masovnih protesta posle oktobarskih predsedničkih izbora, na kojima je dugogodišnji levičarski šef države Evo Morales proglasio pobedu iako prema ustavu nije imao pravo na novi mandat.

Morales je 10. novembra podneo ostavku na poziv vojske da to učini i otišao u Meksiko, a potom preko Kube u Argentinu. Protesti su nastavljeni, ali sada demonstriraju Moralesove pristalice koje osporavaju legitimitet novoj vladi na čelu sa senatorkom Žanin Anjes koja se proglasila za privremenu predsednicu Bolivije.

U Čileu, dugogodišnjoj oazi stabilnosti u Latinskoj Americi, kriza traje od sredine oktobra kada su počele masovne, nasilne demonstracije protiv društvenih nejednakosti, inicirane poskupljenjem karte za metro.

8. ODLAZAK VLADARA – SUDAN I ALŽIR 

Pod pritiskom protesta, sa vlasti su otišli dugogodišnji predsednici Sudana i Alžira, Omar al Bašir i Abdelaziz Buteflika. Sudanski diktator i osumnjičeni ratni zločinac Omar al Bašir bio je na vlasti 30 godina, a srušila ga je vojska 11. aprila posle višemesečnih protesta koje je pokrenulo utrostručenje cene hleba.

Formirana je prelazna vlada koju čine i vojnici i civili, za period od tri godine, nakon čega će biti raspisani slobodni izbori. Sredinom decembra Bašir je osuđen na dve godine zatvora zbog korupcije, ali je zbog svojih godina poslat u ustanovu za rehabilitaciju, a ne u zatvor. Alžirci su masovnim izlaskom na ulice uspeli da odvrate Abdelaziza Butefliku od kandidature za peti mandat.

Protesti su počeli 22. februara, Buteflika je u aprilu podneo ostavku ali su demonstrancije nastavljene svakog petka sa zahtevom da se pre izbora novog predsednika sklone sa vlasti svi koji su povezani sa režimom.

Izbori su ipak održani, 12. decembra, pobedio je nekadašnji premijer Abdelmadžid Tebun, ali protesti i dalje traju jer demonstranti ne pristaju na dijalog i ne priznaju rezultate izbora koje su bojkotovali.

9. TURSKA OFANZIVA PROTIV KURDA U SIRIJI 

Turska vojska je 9. oktobra pokrenula ofanzivu protiv kurdskih boraca na severoistoku Sirije, koje smatra teroristima, iako te snage imaju podršku Zapada u borbi protiv džihadista Islamske države.

Odluka je usledila pošto je američki predsednik Donald Tramp saopštio da povlači svoje snage iz tog dela Sirije. Ofanziva, koja je

naišla na osudu velikog dela međunarodne zajednice, nekoliko dana kasnije je okončana sporazumom Turske i Rusije, saveznice sirijske vlade, na osnovu kojeg su se kurdski borci iz Jedinice za zaštitu naroda (YPG) povukli na 30 kilometara od tursko-sirijske granice.

Rusija i Turska dogovorile su se da rasporede snage duž gotovo celog pojasa na severoistočnoj sirijskoj granici kako bi popunile prazninu ostavljenu naglim povlačenjem američkih snaga. Prema podacima UN, zbog sukoba tokom ofanzive taj deo Sirije napustilo je nekoliko stotina hiljada ljudi.

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan rekao je da bi to područje moglo da bude naseljeno sirijskim izbeglicama koje su pobegle u Tursku.

U međuvremenu su američke snage 27. oktobra u Siriji sprovele operaciju hvatanja lidera Islamske držabe Abua Bakra al Bagdadija koji je aktivirao eksploziv u prsluku dok su se vojnici pripremali da ga uhapse. Njegovu smrt je potvrdila kasnije i Islamske država.

10. IZRAELSKA POLITIČKA KRIZA

Krajem decembra 2018. premijer Izraela Benjamin Netanjahu pozvao je na prevremene izbore, označivši time početak do danas neprevaziđenog političkog zastoja.

Na glasanju u aprilu nije bilo jasnog pobednika i nije obrazovana nova vlada, pa su ponovo raspisani izbori, što se nije desilo od

osnivanja države 1948. Ni posle septembarskih izbora Netanjahuu, lideru konzervativnog Likuda, nije pošlo za rukom da formira koaliciju, pa je mandat poveren njegovom rivalu, Beniju Gancu, lideru saveza centra Plavo i belo.

Kada Ganc nije uspeo, nastupio je period u kome je bilo koji poslanik mogao pokušati da obezbedi većinu vladu. Ni to nije urodilo plodom i u Izraelu su za 2. mart 2020. raspisani izbori, treći za 11 meseci. Politička neizvesnost izazvana izborima nije jedina koja je ove godine potresla Izrael.

Vrhovni tužilac objavio je podizanje optužnice protiv Netanjahua za prevaru, zloupotrebu poverenja u tri korupcionaška slučaja, uključujući mito u jednoM od njih. Netanjahu koji je premijer preko 13 godina ne mora da podnose ostavku zbog optužnice.

Neizvesno je međutim da li on ponovo može biti mandatar i o tome će se izjasniti Visoki sud pravde. Potencijalni novi lider Likuda i mišljenje suda možda bi mogli označiti početak kraja dugotrajne krize.