EPA-EFE/STRINGERJevgenij Prigožin, koji je organizovao ketering na večerama za ruskog predsednika Vladimira Putina i strane lidere, i koji je kasnije stvorio privatnu vojnu kompaniju Vagner, izazvao je rusku vojsku i političko rukovodstvo kad je pre 48 sati zapretio da će izvesti marš na Moskvu.
Takozvani Marš pravde je na kraju otkazan ali ne pre nego što je Vagner grupa razoružala desetine ruskih vojnika, preuzela vojne objekte u Rostovu i Voronježu pod svoju kontrolu i oborila nekoliko ruskih helikoptera i jedan avion, usmrtivši preko deset članova ruske vojske, piše EUobserver.
Pobuna je počela u petak, 23. juna, kada je Prigožin optužio ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua za napad na Vagnerove trupe koje su sprovele neke od najuspešnijih vojnih operacija u Ukrajini.
A okončana je narednog dana pošto su se Vagner grupa i rusko rukovodstvo dogovorili da prekinu neprijateljstva.
Prigožinu je ponuđen slobodan odlazak u Belorusiju, krivični slučaj protiv njega pod optužbom za organizaciju oružane pobune je odbačen, a borcima Vagnera je garantovana amnestija.
Prigožinovoj pobuni su prethodili višemesečni sukobi između njega, sa jedne strane, i Šojgua i šefa generalštaba ruskih oružanih snaga Valerija Gerasimova sa druge strane.
Prigožin, najbuntovniji ruski neregularni vojni lider, žestoko je kritikovao redovno vojno rukovodstvo zbog korupcije i traćenja života ruskih vojnika.
I dok bi protivnici rata u Rusiji lako mogli da budu uhapšeni zbog „diskreditacije“ ruske vojske svojim bezazlenim antiratnim plakatima, Prigožin je tolerisan čak i kada je javno protivrečio ključnim narativima Kremlja o agresiji na Ukrajinu, tvrdeći da NATO nije planirao da napadne Rusiju i da na vlasti u Ukrajini nije bilo nacista.
Naravno, navodi EUobzerver, ne treba da imamo iluzije o Prigožinu: on nije ni protivnik ruske agresije protiv Ukrajine niti je prijatelj demokrastkog sveta.
Njegova Vagner grupa, koju čine profesionalne ubice, nasilnici i kriminalci koje je regrutovao iz ruskih zatvora, je odgovorna za neke od najnehumanijih i nagnusnijih ratnih zločina u Ukrajini.
A cilj njegovih napada na rusko vojno rukovodstvo bio je da ruska ratna mašinerija postane više, a ne manje, efikasna.
Prigožin postaje sve popularniji i van Vagner grupe, ali bila bi greška pomisliti da je njegova popularnost zasnovana samo na neslaganjima u vezi upravljanjem vojskom.
Prigožin je takođe populista, a njegovi napadi usmereni na ruske elite koje uživaju u bezbrižnom životu dok šalju ruske vojnike iz nižih društvenih slojeva da masovno umiru u Ukrajini imali su odjeka među mnogim običnim građanima Rusije.
Rusija je, uostalom, jedna od socijalno nejneravnopravnijih zemalja na svetu, a rat – za koji su ruske vlasti radije regrutovale ljude iz najsiromašnijih i najdepresivnijih regiona dok su izbegavale da mobilišu stanovnike bogatih urbanih centara poput Moskve i Sankt Peterburga – je samo učinio društvenu nepravdu još izraženijom.
Ruska populacija je ekstremno depolitizovana – to je bio jedan od dugoročnih ciljeva Putinovog režima – ali postoji jasan zahtev za socijalnom pravdom.
Pošto izvan političkog okruženja koje rigorozno kontrolišu ruske vlasti ne postoji nikakva prava politika, Prigožinova antielitistička retorika je predstavljala dašak svežeg vazduha za mnoge u Rusiji.
Osim toga, za razliku od ruskog antikorupcionog aktiviste Alekseja Navaljnog i njegovog tima koji, po uputstvima Kremlja, nemaju poverenje ruske populacije, Prigožin je smatran za pobunjenika iz Putinovog režima kojem je, stoga, legitimitet dodelio sam Kremlj.
Upravo je zahtev za socijalnom pravdom, a ne razmišljanja o vojnoj upravi, bio u korenu dobrodošlice koja je dočekala Vagnerove trupe kada su okupirale Rostov, a ovaj zahtev ostaje snažan u Rusiji uprkos tome što je Prigožinova pobuna očigledno okončana.
Pored rastućeg besa zbog socijalne nepravde, pobuna je razotkrila Putinov kukavičluk i potpunu slabost njegovog režima.
Njegov let iz Moskve u nepoznatom pravcu u subotu, 24. juna, dok su borci Vagnera „marširali“ na glavni grad Rusije, bio je u drastičnom kontrastu sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim i vrhovnim ukrajinskim rukovodstvom koje je neustrašivo ostalo u Kijevu kada su stotine hiljada ruskih vojnika otpočele invaziju na Ukrajinu u februaru 2022.
Činjenica da se Vagner grupa susrela sa slabim otporom ruskih snaga zakona kako u Rostovu i Voronježu, tako i na putu ka Moskvi, pokazala je da je ruska policija dobra samo u prebijanju nenaoružanih prodemokrastkih aktivista, ali je beskorisna kada se suoči sa naoružanim vojnicima očvrslim od borbe.
Zapravo nije bio potreban veliki broj boraca Vagnera da se zada najveći udarac Putinovoj vlasti do sada.
Prigožin je tvrdio da ima 25.000 boraca, dok njihov pravi broj verovatno nije bio više od 10.000.
Pošto je pobegao iz Moskve, Putin je pokazao ruskim elitama da u vreme prave krize nije sposoban da ih zaštiti, a oni su morali sami da prave bezbedne aranžmane rezervišući letove za Tursku i Ujedinjene Arapske Emirate.
I dok je nekoliko glavnih zvaničnika očigledno dobilo instrukcije da izraze svoju podršku ruskom političkom i vojnom rukovodstvu, ruski građani su ostali u zaglušujućoj tišini: niko nije izašao na ulice da pokaže svoju lojalnost Kremlju.
Putinov režim već dugo ne počiva na ljubavi ili poštovanju već na strahu.
Ali sada su Putinov kukavičluk i krhkost ruske državne strukture verovatno zauvek ugrozili strah kao glavno gorivo političke kontrole Kremlja.
Ali ono što je možda još važnije u svetlu tekuće ruske agresije protiv Ukrajine jeste to da je Prigožinova pobuna dramatično podrila već nizak moral ruskih vojnika i oficira.
Ovaj razvoj događaja mogao bi da postane jedan od ključnih faktora koji će biti odlučujući za vojni poraz Rusije, sa potencijalno dalekosežnim posledicama ne samo za Putinov režim već i za rusku državu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
