Foto: EPA-EFE/ GIAN EHRENZELLERSve oči su uprte u Sjedinjene Države dok se bliže kongresni izbori u novembru. Ishod će doneti odgovore na mnoga alarmantna pitanja koja su pokrenuta pre dve godine, kada je Donald Tramp pobedio na predsedničkim izborima.
Da li će biračko telo u SAD proglasiti da Tramp nije ono što Amerika predstavlja? Da li će glasači osuditi njegov rasizam, mizoginiju, nativizam i protekcionizam? Da li će reći da njegovo odbacivanje međunarodne vladavine prava pod motom „Prvo Amerika“ nije ono za šta se SAD zalažu? Ili će jasno staviti do znanja da Trampova pobeda nije bila istorijska slučajnost koja je rezultat toga što su republikanci stvorili faličnog kandidata, a demokrate Trampovog idealnog suparnika?
S obzirom na to da je sudbina Amerike neizvesna, strastvene rasprave o tome šta je 2016. dovelo do takvog ishoda su više nego akademske. U pitanju je kako bi Demokratska stranka – i slične stranke levog krila u Evropi – trebalo da se pozicionira da bi osvojila većinu glasova. Da li bi trebalo da počnu da naginju ka centru ili da se fokusiraju na mobilisanje mladih, progresivnih i energičnih pridošlica? Postoje dobri razlozi da verujemo da je veća verovatnoća da će ova poslednja opcija doprineti uspehu na izborima i sprečiti širenje opasnosti koju predstavlja Tramp.
Izlaznost američkih glasača je veoma loša, a još je gora u godinama kada nisu predsednički izbori. Tako je 2010. samo 41,8 odsto biračkog tela glasalo. Zatim, 2014. je samo 36,7 odsto glasača izašlo na birališta, prema podacima tela nadležnog za praćenje izbora u SAD. Odziv demokrata je još gori, iako se čini da je u porastu u ovom izbornom krugu.
LJudi često kažu da ne glasaju zbog toga što misle da to neće doprineti nikakvoj promeni: jer dve stranke su slične kao šija i vrat. Tramp je pokazao da to nije tačno. Republikanci koji su odbacili svaku masku fiskalne pravičnosti i prošle godine glasali za ogromna smanjenja poreza za milijardere i korporacije su pokazali da to nije tačno. Sudija Vrhovnog suda SAD Bret Kavano, koji je to postao uprkos svom neuverljivom svedočenju i potpuno verodostojnom dokazu o seksualnom uznemiravanju u prošlosti, pokazao je da to nije tačno.
Ali demokrate su takođe odgovorne za apatiju glasača. Stranka mora da prevaziđe dugu istoriju dosluha sa desnicom, od smanjenja poreza na kapitalnu dobit, što je učinio predsednik Bil Klinton (i što je dodatno obogatilo jedan odsto najimućnijeg stanovništva) i deregulacije finansijskog tržišta (koja je doprinela dolasku Velike recesije), do programa finansijske pomoći iz 2008. (koji je premalo ponudio otpuštenim radnicima i vlasnicima kuća koji su suočeni sa oduzimanjem imovine zbog neplaćenih rata za hipoteke). Tokom proteklih četvrt veka ponekad se činilo da je stranka više fokusirana na osvajanje podrške onih koji žive od kapitalne dobiti nego onih koji žive od plata. Mnogi glasači koji nisu izašli na izbore su se žalili da se demokrate oslanjaju na napade na Trampa, umesto da ponude dobru alternativu. Žeđ za drugačijom vrstom takmaca je vidljiva u podršci glasača progresivnim kandidatima kao što je bio bivši predsednički kandidat senator Berni Sanders i 28-godišnja NJujorčanka Aleksandrija Okasio-Kortez, koja je nedavno porazila četvrtog po važnosti demokratu u Predstavničkom domu SAD na stranačkim izborima.
Progresivci kao Sanders i Okasio-Kortez su uspeli da predstave jednu privlačnu poruku glasačima koje demokrate treba da mobilišu da bi pobedile. Oni žele da obnove mogućnost života srednje klase tako što bi se obezbedili pristojni, dobro plaćeni poslovi, ponovo uspostavio osećaj finansijske sigurnosti i osigurao pristup kvalitetnom obrazovanju – bez opterećujućeg gušenja studentskim dugom sa kojim su mnogi diplomci trenutno suočeni – i pristojnoj zdravstvenoj zaštiti, bez obzira na prethodno postojeće zdravstveno stanje. Oni traže pristupačne cene stanovanja i sigurne penzije u kojima stariji neće postati žrtve pohlepnog finansijskog sektora. I oni žele da postignu dinamičniju, konkurentniju i pravičniju tržišnu ekonomiju tako što bi se obuzdala prekomernost tržišne moći, finansijalizacije i globalizacije, a ojačale pregovaračke moći radnika.
Ovakve privilegije srednjoklasnog života su dostižne. One su bile dostižne i pre pola veka, kada je zemlja bila znatno siromašnija nego što je danas; a dostižne su i sada. Zapravo, ni američka ekonomija niti njena demokratija ne mogu sebi da priušte da ne podupru srednju klasu. Vladine politike i programi – uključujući javne opcije za zdravstveno osiguranje, dodatne pogodnosti za penzionisanje ili hipoteke – od ključnog su značaja za ostvarivanje ove vizije.
Mene ohrabruju izlivi podrške ovim progresivnim predlozima i političkim liderima koji ih podržavaju. U normalnoj demokratiji ove ideje bi, uveren sam, preovladale. Ali američka politika je iskvarena novcem, nameštanjem rezultata izbora i masovnim pokušajima oduzimanja prava glasa. Poreski zakon iz 2017. nije bio ništa drugo nego mito za korporacije i bogataše da uliju svoje finansijske resurse u ovogodišnje izbore. Statistike pokazuju da je novac od enormnog značaja u američkoj politici.
Čak i sa faličnom demokratijom – uključujući orkestrirane pokušaje da se neki spreče da glasaju – moć američkog izbornog tela je znatna. Uskoro ćemo saznati da li je značajnija od novca koji se sliva u kasu Republikanske stranke. Politička i ekonomska budućnost Amerike, a najverovatnije i mir i prosperitet u celom svetu, zavise od odgovora na to pitanje.
Autor je dobitnik memorijalne Nobelove nagrade za ekonomiju 2001.
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
