Grenland testira spremnost Evrope da se suprotstavi Trampu. Za sada je to neuspešno: Šta se dešava?

On je udvostručio svoju agresivnu retoriku u besnom 45-minutnom razgovoru sa danskom premijerkom Mete Frederiksen pre nekoliko dana, zapretivši oštrim carinama ukoliko ona ne pristane da Americi proda autonomnu teritoriju.

Kao odgovor na naglo povećanje vojnih troškova Danske za Arktik, uključujući brodove i bespilotne letelice, on je ismevao odbranu Kopenhagena za Grenland nazivajući da je na „psećim zapregama“ i bledo u poređenju sa snagom američke vojne baze tamo, piše Natali Toči, direktorka Instituta za međunarodne odnose u Rimu, u kolumni za Gardijan.

Pretnja da će se nasilno zauzeti teritoriju jedne evropske zemlje je nešto što Evropljani sada dobro znaju.

Rusija je u više navrata pretila istočnoevropskim zemljama, ispunivši te pretnje invazijom na Gruziju 2008. i Ukrajinu od 2014. Ipak, mnogi Evropljani su zapanjeni što takva pretnja sada dolazi od njenog najvećeg saveznika.

Reakcije su bile vrlo umirene. Predsednica Evropske komisije, Ursula von der Leyen, i predsednik Evropskog saveta, Antonio Košta, nisu se oglasili, dok su francuski predsednik, Emanuel Makron, i nemački kancelar, Olaf Šolc, iako su se u početku izjasnili, sada se pridružili kolektivnoj tišini.

Šta se dešava?

Postoji nekoliko racionalnih objašnjenja. U kontekstu rivalstva velikih sila i klimatske krize, koja otvara morske puteve u topljenju Arktika, apetiti Vašingtona za Grenlandom, bogatim prirodnim resursima, rastu.

Istovremeno, odnos između Kopenhagena i Nuuk-a (glavni grad Grenlanda) je složen, s tim da poslednji sada zagovara nezavisnost.

Iako rezultati nedavne ankete objavljene u grenlandskoj novini Sermitsiaq i danskom Berlingske ukazuju na to da 85 odsto Grenlanđana ne želi da se pripoji SAD-u, Danska se plaši da bi, ako njeni odgovori na Trampove teritorijalne ambicije budu previše glasni, mogla otuđiti Grenlanđane i gurnuti ostrvo dalje u orbitu SAD-a.

„Pazite kako postupate“, to su reči opreza koje Kopenhagen šalje svojim evropskim partnerima.

I evropski lideri slušaju poziv. Čini se da su i ćutanje javnosti i rad iza scene koordinirani, a Frederiksen se poslednjih dana sastala sa liderima Norveške, Švedske i Finske, kao i sa liderima Nemačke, Francuske i generalnim sekretarom NATO-a Markom Ruteom.

Saradnja između EU i Grenlanda se, takođe, intenzivira po pitanjima kao što su energija i kritične sirovine. Prethodno objašnjenje za ćutanje Evrope o Grenlandu je, dakle, da je to namerna, koordinirana taktika da se ne hrani zver transatlantske eskalacije, te da prostor zvaničnicima da tiho ublaže i umanje pretnju.

Jednako racionalno, iako manje poučno, objašnjenje je da Evropljani imaju veću ribu da prže sa Vašingtonom.

Oni moraju da se postaraju da Tramp ostane angažovan na pitanju evropske vojne bezbednosti, počevši od Ukrajine, i žele da odvrate američkog predsednika od pokretanja trgovinskog rata.

Evropsko ćutanje o Grenlandu je, dakle, i pitanje prioriteta. Poslednja stvar koju Evropljani žele jeste da antagoniziraju čoveka tako da on izvuče utikač sa NATO-om.

Zemlje severne i istočne Evrope koje bi bile najviše povređene povlačenjem podrške SAD Ukrajini, kao i zemlje zapadne i južne Evrope koje bi bile najizloženije transatlantskom trgovinskom ratu, misliće da ne vredi dizati previše galame oko Grenlanda.

Ali ova racionalna objašnjenja ne uzimaju u obzir potencijalno visoke troškove neaktivnosti – kao što je podrivanje pojma evropske političke solidarnosti.

Umesto razuma, možda bi vredelo razmišljati o emocijama. Dva kontrastna se međusobno pojačavaju. Evropljani su uplašeni. Oni se plaše Trampa i strah ih parališe. Zamrzava njihove akcije i stišava njihovu retoriku.

Što više Tramp svojim ponovljenim pretnjama potvrđuje njihove strahove, oni su manje skloni da reaguju. Tramp verovatno oseća strah i, kao i svi nasilnici, uživa u njemu, podižući ulog.

Ipak, Evropljani se takođe paradoksalno osećaju nedovoljno zabrinuto. Drže se uverenja da će oluja proći.

Čekanje se pretvara u tišinu, samozadovoljnu želju da Trampova pretnja Evropi nestane ili da se njegova pažnja neizbežno preusmeri na drugo mesto. Nedovoljna anksioznost znači da Evropi nedostaje adrenalin da deluje.

Drugim rečima, suočena sa još jednom ozbiljnom krizom, Evropa – kroz kombinaciju razuma i straha – odlučuje da sve ovo samo prođe.

Ali ubeđivanje sebe da će sve biti u redu je upravo ono što sprečava radikalnu obnovu koja je preko potrebna kontinentu.

I samo nedelju dana nakon Trampovog predsedavanja, postavlja se vitalno pitanje: ako američki predsednik koji preti jednoj državi članici EU ne izbaci Evropu iz samozadovoljnog sna, šta će onda?