NATO obeležava 75. godišnjicu: Koji je sledeći izazov za Alijansu?

Prvo, postojao je Hladni rat i sovjetska pretnja.

Drugi čin došao je 1990-ih i 2000-ih, kada je NATO prvi put rasporedio trupe u Bosni i na Kosovu, a zatim u Avganistanu i Iraku.

Od 2014. godine pa nadalje, prva invazija ruskog predsednika Vladimira Putina na Ukrajinu i samoproglašeni kalifat ISIS-a doneli su oružane pretnje na granice alijanse u vreme kada su se Sjedinjene Države i njihovi saveznici polako povlačili iz sveta.

Četvrti čin NATO-a može biti definisan krizom koja se odvija usporeno. Više od jedne decenije, saveznici su hronično trošili malo novca na odbranu, dok su protivnici Zapada modernizovali i jačali sopstvene vojne sposobnosti, ukazuje CNN u analizi.

Najočigledniji način da se razume uticaj ovoga je ruska invazija na Ukrajinu u punom obimu 2022.

Naravno, osoba koja je najodgovornija za invaziju Rusije je sam Putin. Ali ljudi koji su direktno uključeni u zapadnu bezbednosnu politiku kažu da su upozorenja o potrebi poboljšanja odbrane zanemarena u koristrešenja situacije nakon finansijske krize 2008.

Rasa Juknevičiene, ministarka odbrane Litvanije od 2008. do 2012, podseća na sastanak sa američkim zvaničnicima u Pentagonu 2012. gde su pojedinci „sa svih strana, uključujući SAD, priznali da će Rusija biti u poziciji da testira NATO do 2019.“

Uprkos tome što su znali za rizik, do 2014. samo tri od tadašnjih 30 saveznika su uspele da ispune cilj NATO-a od dva odsto BDP-a za odbranu. Do 2019. taj broj je porastao samo na sedam.

U razgovoru za CNN, Juknevičiene, sada članica Evropskog parlamenta, rekla je: „NATO je bio pospan 2010-ih, fokusiran na rat protiv terorizma, a ne na regionalne pretnje.

Potrošnja na odbranu ostala je niska širom Zapada ne samo zbog pritiska na budžet, već i zato što su se svi uključujući i SAD plašili da provociraju Rusiju“.

„Po mom mišljenju, to je značilo da je Rusija mogla da vidi da NATO nije ozbiljan po pitanju sopstvene odbrane, što je invaziju Ukrajine učinilo daleko manje zastrašujućom“.

Nedovoljno finansiranje budžeta za odbranu tokom dužeg perioda ima višestruke posledice – od manjeg broja vojnika do loše održavane opreme. Ali u kontekstu rata u Ukrajini, ograničene i brzo opadajuće zalihe municije koje je Zapad dao Kijevu su možda bile najštetnije.

„Jedna stvar koja je apsolutno sigurna jeste da su saveznici u Evropi ispunili svoj cilj od dva odsto – posebno Nemačka – bilo bi mnogo više oružja za Ukrajinu bez slabljenja odbrane sopstvenih zemalja“, ocenio je Džon Herbst, bivši američki ambasador u Ukrajini.

„Možda bi, da je bilo više oružja, bilo više odvraćanja za Putina“, dodao je on.

Vredi napomenuti da posao NATO-a nije bio da štiti Ukrajinu od invazije. Ukrajina nije članica NATO-a i tek je formalno objavila nameru da se pridruži nakon invazije 2022.

Međutim, priroda podrške NATO saveznika Ukrajini – najvećim delom direktna vojna podrška – razotkrila je ranjivost koju su godine nedovoljno finansiranja izazvale alijansu.

Ne radi se samo o tome da niska vojna potrošnja znači male zalihe oružja. Nedostatak potražnje znači da nema podsticaja za privatne kompanije za proizvodnju oružja da ulažu u proizvodnju oružja. Drugim rečima, možete imati sav novac na svetu, ali ne možete kupiti oružje koje ne postoji.

U međuvremenu, Rusija je masovno proširila sopstvenu proizvodnju municije i obratila se zapadnim protivnicima, uključujući Severnu Koreju i Iran, za dodatno oružje.

„Nema sumnje da SAD i njihovi saveznici nemaju industriju oružja koja proizvodi dovoljno opreme za rat velikih sila“, rekao je Herbst.

To su priznale članice NATO-a. Više saveznika nego ikada ranije sada ispunjava obavezu minimalne potrošnje od dva odsto, a ona će se povećati uoči samita u Vašingtonu u maju – događaja povodom obeležavanja 75. godišnjice stvaranja NATO-a 4. aprila 1949. godine.

Zvaničnici NATO-a, često cinični, skeptični tipovi, neuobičajeno su optimistični da vlade tolikog broja ozbiljnije shvataju potrošnju – posebno za nabavku oružja.

Lider bloka Jens Stoltenberg rekao je u februaru da se od 18 njegovih članica očekuje da će ove godine potrošiti najmanje dva odsto svog BDP-a na odbranu.

Obećane su milijarde dolara, kao i planovi pojedinih nacija za kupovinu i povećanje proizvodnje municije i oružja. Ali većina planova koje sastavljaju zvaničnici u stvarnosti su dugoročniji i potrebno je vreme.

To znači da izazov pred NATO saveznicima sada nije samo kako da zadovolje potražnju za oružjem koje dolazi iz Ukrajine, već i kako da preokrenu godine nedovoljno finansiranja sopstvene odbrane?

Evropske diplomate, posebno iz baltičkih zemalja, često opisuju potrebu ne samo da se popuni rupa koja je ispražnjena davanjem oružja Ukrajini, već i da se izgradi nove zalihe sopstvenog oružja.

Dakle, čak i sa novim obećanjima o potrošnji, biće potrebno mnogo vremena da se stigne tamo gde većina evropskih zvaničnika odbrane sada priznaje da zalihe municije treba da budu.

Jedna osoba koja je svesna ovoga je i sam Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a.

Govoreći u sredu u Briselu uoči sastanka ministara spoljnih poslova NATO-a, generalni sekretar je rekao da bi NATO „mogao da preuzme više odgovornosti za koordinaciju vojne opreme i obuke za Ukrajinu“.

Stoltenberg je dodao da bi saveznici trebalo da se „obavežu na veću podršku Ukrajini i manje da se oslanjaju na dobrovoljne priloge“.

„Moramo imati osiguranu, pouzdanu i predvidljivu bezbednosnu pomoć Ukrajini“, rekao je on.

Piter Rikets, bivši ambasador Velike Britanije u NATO-u, rekao je za CNN da, iako je više zemalja koje dostižu granicu od dva odsto nesumnjivo dobra stvar, „potrebne su godine da se sadašnja ulaganja pretvore u sposobnost. I to sada nije dovoljno što je pretnja porasla u Evropi. Naročito imajući u vidu rizik da se buduće Trampovo predsedništvo povuče SAD iz Evrope“.

Situacija u kojoj se NATO nalazi na 75. godišnjicu je neobična.

S jedne strane, može se tvrditi da su stvari ružičastije nego što su bile dugo vremena. Zemlje su relativno jedinstvene u pogledu onoga što treba da se uradi na duži rok i uglavnom su spremne da plate za to. Nove inicijative o stvarima kao što su snage za brzo reagovanje, vežbe obuke i raspoređivanje trupa se koordinišu centralno.

Alijansa se čak proširila, a prošle godine su se njegovim redovima pridružile i Finska i Švedska.

Daglas Lut, bivši američki ambasador u NATO-u, rekao je za CNN: „Mislim da je čaša napola puna, a ne poluprazna. Mislim da je na mapi sveta teritorijalna granica NATO najsvetlija crvena linija, a saveznici je čine svetlijom kroz nove inicijative. Ako pitate da li je NATO dovoljno jak da odvrati Putina od direktnog napada, rekao bih da treba da procenimo njegove sposobnosti i njegove namere. Činjenica je da je Putin poštovao granice NATO-a“.

Međutim, stare ogorčenosti ostaju. Neki saveznici ne veruju da će drugi biti tako velikodušni u pogledu troškova odbrane ako se rat Rusije i Ukrajine okonča. A zvaničnici iz zemalja koje su kroz istoriju ispunile svoje obaveze i dalje gledaju na svoje kolege kao na slobodnjake koji možda neće naučiti lekcije iz ovog rata na svom pragu.