Foto: EPA-EFE/VALDA KALNINAKada se lideri država ćlanica NATO sastanu u Vašingtonu u julu povodom 75 godina od osnivanja alijanse proslaviće činjenicu da je savez tako dugo opstao, piše Kristofer S. Čivvis, viši naučni saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir za Foreign policy dodajući da Savez mora da učini više od opstanka da bi bio zaista uspešan.
Takođe treba da služi interesima svojih članica. Istorija NATO-a je priča o borbi da se to postigne – uprkos velikim razlikama između američke i evropske vojne moći, sve većeg broja saveznika, različitih interesa i širenja geografskog obima.
Danas su saveznici ujedinjeni pred ruskim napadom na Ukrajinu. Ali ukoliko se ne izvrši prilagođavanje kako bi se mnogo veći savez adaptirao na složenije geopolitičko okruženje, istorija ušućuje da je ovo jedinstvo prolazno.
NATO je imao četiri glavne faze u svojoj istoriji. Prva je počela posle Drugog svetskog rata, kada je 12 država potpisalo Severnoatlantski ugovor. Taj rani savez imao je tri cilja: da obezbedi Nemačku tako što će je prihvatiti; da se odbrani od rastuće sovjetske pretnje; i da veže Sjedinjene Države za Evropu, u trenutku kada se činilo da će se povući.
Do 1960-ih, vojni sukob sa Sovjetskim Savezom se stabilizovao, a naredne dve decenije, alijansa je nastavila da služi trima ciljevima svojih osnivača. Ali trvenja unutar saveza su bila ozbiljna.
Iznerviran dominantnom ulogom Sjedinjenih Država, francuski predsednik Šarl de Gol povukao se iz vojnih struktura NATO-a 1966.
Američki predsednik Ričard Nikson je nastavio sa detantom supersila sa Sovjetima preko glava drugih saveznika.
Predsednik Ronald Regan postavio je rakete srednjeg dometa u Evropu 1980-ih, izazvavši masovne proteste na ulicama.
Ipak, na kraju, superiorna snaga zapadnih ekonomija slobodnog tržišta trijumfovala je kada je pao Berlinski zid 1989. – mirna pobeda koja je bila izuzetna u istoriji takmičenja velikih sila.
Sa raspadom Sovjetskog Saveza, mnogi naučnici su očekivali da će se savez raspasti sada kada je završio svoju misiju.
Umesto toga, NATO je pronašao novi raison d’etre transformacijom od odbrambenog vojnog saveza u snagu za široke političke promene u Evropi. Tako je počela druga faza u njegovoj istoriji.
U deceniji nakon završetka Hladnog rata, alijansa je pokušala da zaustavi krvave ratove u bivšoj Jugoslaviji.
Bio je srednje uspešan, pomažući da se ti sukobi obuzdaju, ali ih nije uvek rešavao. Troškovi su ponekad bili visoki – na primer, kada su NATO avioni bombardovali kinesku ambasadu u Beogradu 1999. tokom rata na Kosovu.
NATO je takođe krenuo u kontroverzni proces širenja sa ciljem da ukoreni demokratske i institucije slobodnog tržišta u evropskim zemljama u kojima se komunizam povukao.
Na samitu u Vašingtonu 1999. kada je proslavljena 50. godišnjica NATO-a, alijansa je tako dočekala Češku, Poljsku i Mađarsku kao nove članice. Broj saveznika je porastao na 19.
Pompe i okolnosti tog samita povodom 50. godišnjice sahranile su stvarne sukobe nastale zbog jaza između američke i evropske vojne moći.
Ovaj jaz se jasno pojavio pre i posle samita, pošto su Sjedinjene Države morale da preuzmu najveći deo tereta za vojne operacije na Kosovu. Kao što je rekao jedan posmatrač, izgledalo je da su Amerikanci sa Marsa, a Evropljani sa Venere.
U međuvremenu, evropski saveznici su se udaljili od NATO-a. Francuska i Britanija su težile dubljoj evropskoj integraciji i nezavisnoj evropskoj vojsci. Ovo je stvorilo više trvenja sa Vašingtonom, koji se plašio da gubi kontrolu nad alijansom.
Razdori unutar alijanse su tako već bili očigledni kada je Al Kaida udarila na Sjedinjene Države 11. septembra, ali su ovi napadi pomogli da se ona oživi.
U trećoj fazi svoje istorije, protivterorizam je postao novi poziv NATO-a na akciju, animirajući saveznike i potiskivajući njihove linije rascepa.
U globalnom ratu protiv terorizma, fokus NATO-a se udaljio od Evrope. Saveznici su se pozvali na član 5 Severnoatlantskog ugovora, izjavljujući da napad Al Kaide na Sjedinjene Države vide kao napad na sve njih.
Pridružili su se Vašingtonu u lovu na Al Kaidu i borbi protiv Talibana u Avganistanu. Ali alijansa se ubrzo podelila zbog rata u Iraku, a glavni saveznici poput Francuske i Nemačke protestovali su zbog invazije SAD jer to nije imalo nikakve veze sa borbom protiv terorista.
U ovoj fazi, Evropa je pokušala da ponovo osposobi svoju vojsku za novi oblik ratovanja među dalekim narodima. Uz ograničene budžete i političku podršku, ovo je bilo teško izvodljivo.
Pentagon je postao frustriran složenošću vođenja desetina saveznika u Avganistanu, od kojih je svaki delovao pod različitim ograničenjima.
Međunarodne snage za podršku bezbednosti kojima je tamo rukovodio NATO, a koje se nazivaju akronimom „ISAF“, često su bile ismejane među američkim redovima.
Ali predsednici Džordž V. Buš i Barak Obama želeli su da saveznici budu uključeni – ma koliko nominalno – u duge ratove Sjedinjenih Država jer su saveznici dodali politički legitimitet američkoj upotrebi vojne sile na globalnom nivou.
NATO je takođe nastavio da proširuje svoje članstvo u ovoj trećoj fazi, povećavši alijansu na 28 članica do 2009.
Nove članice Poljska i Estonija donele su nove perspektive evropske bezbednosti koje su se često sukobljavale sa onima zapadnoevropskih osnivača.
Članice Centralne i Istočne Evrope, koje su nekada patile pod sovjetskim jarmom, videle su NATO prvenstveno kao sredstvo za vezivanje Sjedinjenih Država za njihovu bezbednost.
Postali su svesrdne pristalice globalnog rata protiv terorizma koji predvode SAD, iako nisu osećali neposrednu pretnju od Al Kaide.
Izgradili su veze sa američkim specijalnim operacijama i obaveštajnim službama. Neki su ozbiljnije shvatili potrebu za vojnom potrošnjom od svojih zapadnoevropskih kolega.
U Vašingtonu su stekli popularnost.
Zauzvrat, ove nove članice želele su američke trupe na svom tlu, više pažnje na pretnju iz Rusije i podršku Vašingtona daljem proširenju NATO-a.
Taj pritisak je dostigao vrhunac na samitu u Bukureštu 2008, kada je Buš, ignorišući preporuke svojih viših savetnika, obećao eventualno članstvo u NATO-u za Ukrajinu i Gruziju. Rusija je odmah izvršila invaziju na Gruziju.
Iako je Rusija izvršila invaziju na Gruziju, zabrinutost za njenu putanju bila je potisnuta u prvom Obaminom mandatu u nastojanju da se resetuju odnosi sa Moskvom.
Međutim, oni su se ponovo pojavili kada je Rusija napala Ukrajinu 2014. čime je otvorena četvrta i najnovija faza istorije NATO-a.
Povratak Rusije kao glavnog protivnika NATO-a preusmerio je pažnju na sada već dugogodišnji jaz u moći između američkih i evropskih vojska. Više nego ikada, činilo se da Sjedinjene Države plaćaju račune za odbranu Evrope.
Jedna stvar je bila da Evropa troši manje na odbranu u vreme kada se alijansa borila protiv Al Kaide ili Islamske države, terorista čija su primarna meta bile Sjedinjene Države.
Druga stvar za Evropu je bila da ulaže tako malo sada kada joj je Rusija direktno pretila.
Na samitu u Velsu 2014, lideri NATO-a su se javno obavezali da će potrošiti dva procenta nacionalnog dohotka na odbranu. Ali većina evropskih saveznika je odugovlačila, što je činjenica koju je shvatio američki predsednik Donald Tramp kada je stupio na dužnost 2017.
Međutim, Tramp nije bio jedini kritičar NATO-a ovih godina. Francuski predsednik Emanuel Makron je 2019. kazao da je alijansa „moždano mrtva“ isfrustriran zbog svađe između saveznika. Ta svađa je delimično bila rezultat demokratskog nazadovanja nekih saveznika.
NATO teži da bude savez demokratija slobodnog tržišta, ali nisu svi saveznici uvek ispunjavali standard.
Mađarska, koja je nekada bila demokratija u usponu u centralnoj Evropi, takođe je postala neliberalnija pod premijerom Viktorom Orbanom.
U međuvremenu, težište američke strategije nacionalne bezbednosti pomeralo se sa borbe protiv terorizma ka novoj eri takmičenja velikih sila.
Za većinu Amerikanaca, to je značilo ozbiljno shvatanje problema Kine. Ali za Evropljane je to značilo ponovni fokus na Rusiju.
Ovo je stvorilo veliku novu napetost u srži alijanse, napetost koju je naglasio sveobuhvatni napad Rusije na Ukrajinu 2022.
Taj rat je sada već u trećoj godini. Dobra vest je da evropski saveznici, uključujući velike ekonomije kao što je Nemačka, konačno počinju da ispunjavaju svoja obećanja da će ozbiljnije trošiti na sopstvenu odbranu.
Ali bilo je potrebno više od decenije pritiska SAD, a mnoge prepreke ostaju. Štaviše, obećanja data 2014. su nedovoljna za budući izazov, s obzirom na to da je Rusija ponovo opremila svoju ekonomiju oko svojih ratnih napora (kao što neke zemlje na frontu priznaju).
Štaviše, obnova narušenog evropskog mira ostaće izuzetno teška i veoma skupa. U međuvremenu, težina Evrope u američkom strateškom razmišljanju nastaviće da opada.
Dok NATO slavi 75. godišnjicu, situacija liči na Hladni rat – ali samo kroz maglu. Rusija je ponovo glavni protivnik NATO-a, ali linije fronta su gurnute na istok, a u samoj Evropi se vodi vrući rat.
NATO se suočava sa Rusijom sa velikom ekonomskom i vojnom snagom, ali Evropa više nije centar spoljne i bezbednosne politike SAD, koja se pomerila u Aziju.
Ako NATO želi da preživi rascepe iz prošlih faza u svojoj istoriji, Evropa će morati da preuzme daleko veći izazov suočavanja sa pretnjom od Rusije — diplomatski i vojno.
Sjedinjene Države mogu pomoći, ali ne onoliko koliko je Evropa navikla. Očekivati da će Vašington tolerisati transatlantske neravnoteže snaga iz posthladnoratovske ere siguran je način za stvaranje novih raskola koji će razdvojiti alijansu.
Bajdenova administracija je najproatlantskija administracija koju će Evropa verovatno ikada ponovo videti.
Želi da umanji tenzije između Evrope i Azije spajanjem dva teatra zajedno sa argumentom da se Sjedinjene Države suočavaju sa jedinstvenom pretnjom u Kini i Rusiji.
Bela kuća je tako pozvala ključne azijske saveznike da učestvuju na predstojećem samitu. Ideja pretvaranja NATO-a u globalni savez demokratija nije nova, ali je i dalje privlačna u nekim krugovima.
Ali svaki pokušaj da se Rusija i Kina spoje u jednu pretnju ići će samo tako daleko. Američki saveznici u Evropi na kraju nemaju šta da ponude Sjedinjenim Državama vojno u Aziji, baš kao što se može očekivati da će Sjedinjene Države učiniti samo toliko da podrže svoju bezbednost u Evropi.
Rusija takođe nije Kina, koja još ima duboku ekonomsku međuzavisnost i sa Evropom i sa Sjedinjenim Državama. Međuzavisnosti između američkih azijskih saveznika i Kine su još dublje. Najviše od svega, NATO bi trebalo da želi da se Kina povuče iz antante sa Rusijom, a ne da vidi njeno približavanje.
U međuvremenu, pritisak za proširenje alijanse na istok se nastavlja dok Ukrajina i njeni prijatelji podstiču alijansu da ostvari obećanje o članstvu iz 2008.
Ali to obećanje je dato u potpuno drugačijim geopolitičkim okolnostima, kada je Rusija bila daleko slabija i ni približno tako neprijateljski raspoložena. Ukrajina takođe ima dug put pre nego što ispuni vojne ili demokratske standarde NATO-a.
Ponuditi joj članstvo sada bi rizikovalo opasno snižavanje letvice i produženje rata.
Naravno, važno je da je NATO opstao toliko decenija, ali ostanak u životu ne može biti standard za procenu uspeha.
Pravi uspeh dolazi iz služenja konkretnim interesima članica alijanse. U opasnijem geopolitičkom okruženju, argument za saveznike je jak kao i uvek, i bolje je ako dele američke vrednosti.
Ali sa mnogo većim savezom, stalnim prazninama u vojnoj snazi i različitim interesima, upravljanje tenzijama NATO-a biće još teže nego u prošlosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
