NATO u 75. godini: Put od hladnoratovskog ‘bedema’ do globalne bezbednosne sile

„Za nas rat nije neizbežan“, rekao je Truman. „Ljudi sa hrabrošću i vizijom i dalje mogu sami da određuju svoju sudbinu. Oni mogu da biraju ropstvo ili slobodu, rat ili mir. Ne sumnjam šta će izabrati.“

Sedamdeset pet godina kasnije, alijansa će ove nedelje obeležiti trenutak kada je 12 saveznika stavilo pero na papir kako bi se obavezalo na transatlantske odnose i pozabavilo se sovjetskom pretnjom miru i bezbednosti u Evropi.

Videvši kako gvozdena zavesa deli kontinent, 12 zemalja – Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Portugal, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države – dogovorilo je princip kolektivne odbrane, koji je i danas u središtu NATO-a.

Naveden u članu 5 ugovora NATO, princip kaže da će se napad na jednu zemlju potpisnicu, smatrati napadom na sve ostale potpisnice.

Izvesno će se tokom konferencije primetiti da je član 5 pozvan upotrebljen samo jednom – posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. godine.

Ironično, pri osnivanju NATO-a, SAD su bile jedna od najskeptičnijih zemalja prema sporazumu i članu 5.

SAD, čije će nuklearne garancije dati sporazumu njegovu konačnu snagu, bile su obazrive u pogledu automatskih objava rata jer Ustav SAD daje samo Kongresu moć da objavi rat, rekao je za RSE Džon Deni (John Deni), istoričar NATO-a i profesor na Ratnom koledžu američke vojske.

Vašington je, međutim, potpisao Pakt iz Rija iz 1947. godine, koji je obezbedio uzajmanu pomoć širom zapadne hemisfere, ali nije imao vojnu obavezu. Deni je rekao da je to otvorilo vrata za pet evropskih partnera – Belgiju, Francusku, Luksemburg, Holandiju i Veliku Britaniju – da se obrate SAD u cilju evropske kolektivne odbrane.

„Bili smo nevoljni partneri“, rekao je Deni. „To je bila ideja Britanaca. SAD su želele ekonomski preporod iz Evrope.“

Iako je američkoj javnosti rečeno da je sporazum način da se suprotstavi komunizmu, Deni je rekao da „skriveni razlog“ za savez došao iz potrebe SAD za ekonomskom stabilnošću i uspehom u Evropi.

Trumanovim rečima, NATO bi bio „bedem koji će nam omogućiti da se bavimo pravim poslovima vlade i društva – poslom ostvarivanja ispunjenijeg i srećnijeg života za sve naše građane“.

Deni je rekao da su događaji iz 1948. godine – državni udar u Čehoslovačkoj i sovjetska blokada Berlina – upozorili SAD na uticaj nestabilnosti po evropsku ekonomiju i „promenili mišljenje u Vašingtonu“.

Sporazum je, međutim, napisan „na način kako smo mi Amerikanci insistirali“, rekao je Deni. Nije zahtevao automatsku objavu rata i stoga je dobio snažnu dvostranačku podršku u Kongresu.

Početkom 1949. nacrt je bio spreman, a sporazum je potpisan 4. aprila u Vašingtonu na sastanku šefova država 12 zemalja osnivača. Sovjetski Savez je bio obavešten da Severnoatlantski savez znači da će njegovi članovi stati u zajedničku odbranu.

Dok se Vašington priprema da bude domaćin samita NATO-a 9. i 11. jula i obeležava 75 godina postojanja alijanse, važnost Člana 5 i važna godišnjica NATO-a bili su na programu nekoliko tink-tenk događaja u glavnom gradu SAD.

Neki govornici su primetili da je jedinstvo NATO-a stavljeno na iskušenje na kraju Hladnog rata, kada se alijansa više nije suočavala sa sovjetskom pretnjom, za koju je Maks Bergman (Maxx Bergmann), direktor Evropskog centra Centra Za strateške i međunarodne studije (CSIS), rekao da je alijansa „osnovana da bi se fokusirala na nju“.

Drugi govornici su podsetili da su neki kreatori politike i političari u to vreme tvrdili da NATO više nije potreban, dok su se drugi zalagali za prilagođavanje novom svetskom poretku.

Filip Dikinson (Phillippe Dickinson), zamenik direktora Transatlantske bezbednosne inicijative u Atlantskom savetu, rekao je da je kraj Hladnog rata doveo do „stvarne promene u stavu i svrsi NATO-a u svetu“.

NATO je napravio svoj program Partnerstvo za mir tokom tog perioda, pozivajući Rusiju 1994. da bude deo toga i taj aranžman je trajao 20 godina do ruskog nasilnog pripajanja ukrajinskog poluostrva Krim 2014. Potom su usledila dva velika talasa proširenja posle Hladnog rata, 1999. i 2004. godine, kada se pridružilo nekoliko evropskih zemalja.

Alijansa se kasnije promenila fokus na međunarodne operacije, borbu protiv terorizma i upravljanje krizama. NATO saveznici su takođe počeli mirovne misije izvan severnog Atlantika, uključujući u Iraku i na Kosovu. Pored očuvanja mira, NATO je pojačavao saradnju sa zemljama izvan severnog Atlantika, posebno u Indo-Pacifiku.

Četiri od 35 partnerskih zemalja NATO-a – Australija, Japan, Novi Zeland i Južna Koreja – pozvane su da na predstojećem samitu učestvuju na događajima o indo-pacifičkim pretnjama.

Osim Indo-Pacifika, većina druge 31 partnerske države NATO-a dolazi iz istočne Evrope, s Mediterana i Bliskog istoka.

Na samit su pozvane sve članice i partneri NATO-a, osim suspendovanog Avganistana, Belorusije i Rusije. To uključuje Gruziju, uprkos tome što je 28. maja usvojila kako mnogi nazivaju zakon o „stranim agentima“ pod uticajem Rusije, kao i Ukrajinu koja očajnički traži put ka članstvu. Visoki američki zvaničnik rekao je novinarima u Vašingtonu da će saveznici iz NATO-a na samitu predstaviti scenario „mosta do članstva“ za Ukrajinu.

Očekuje se da će ruska invazija na Ukrajinu koja je počela u februaru 2022. i nove regionalne pretnje NATO-u biti glavne teme na samitu, ali će takođe biti jasno da se alijansa za 75 godina postojanja promenila u nastojanju da radi daleko više od suzbijanja sovjetske pretnje za koju je osnovana.

Bez obzira na to, Trumanove reči iz 1949. mogli bi da ponove zapadni lider danas: „Naš metod postizanja međunarodnog jedinstva kroz dobrovoljno udruživanje različitih zemalja posvećenih zajedničkom cilju je efikasan korak ka uvođenju reda u naš problematični svet“, prenosi RSE.