Naučite da očekujete neočekivano: Mit o nikad viđenom

Ovaj popularni slogan često je rezultirao jednako hiperboličnim posledicama: tvrdnje da se nikada nismo suočili sa većim rizicima ili tako neizvesnom budućnošću, da predviđanje nikada nije bilo teže. Ponovite li to dovoljno puta počinje da postaje uverljivo.

Priznajem – moja kristalna kugla je toliko puta razbijena zbog navodnih događaja bez presedana da sam izgubio broj.

Sedamdesete su bile decenija izuzetnih previranja: naftni šok iz 1973. ubrzo je pratila „velika inflacija“ i period stagflacije, postavljajući scenu za prvu fazu naizgled bez presedana u eri posle Drugog svetskog rata.

Naknadna dezinflacija iz 1980.-tih omogućila je da se horor film iz 1970.-tih odvija u obrnutom smeru sve do 1990.-tih, koji se završio sa azijskom finansijskom krizom, što je dovelo do onoga što je prvobitno naglašeno kao prva kriza globalizacije.

Danas na ove epizode gledamo kao na puke potrese koji prethode seizmičkim udarima koji slede.

Revolucija informacione tehnologije i DotCom balon iz kasnih 1990.-tih i ranih 2000.-tih nagovestili su obilje mehurića imovine koji su pogodili globalna tržišta nekretnina i mnoge finansijske instrumente, od drugorazrednih hipoteka do širih kreditnih tokova i akcija.

Kada je muzika prestala, nastala prekogranična zaraza i zaraza preko instrumenata podstakla je globalnu finansijsku krizu 2008.-2009. – još jedan izuzetan preokret za ono što je u tom trenutku postao svet pogođen krizom.

Baš kada su svi pomislili da globalni uslovi ne mogu da se pogoršaju, pandemija koja se pojavila jednom u veku i ekstremni vremenski događaji podstaknuti klimatskim promenama okrenuli su konvencionalno razmišljanje naglavačke, kao i rastuća plima protekcionizma, trgovinskih i tehnoloških ratova, i potencijalni sudar supersila između Sjedinjenih Država i Kine.

Dodajte tome izbijanje rata u istočnoj Evropi i na Bliskom istoku, i ono bez presedana postalo je nova norma. Knjige o „permakrizi“ i „polikrizi“ sada su na spisku bestselera.

Cinik u meni kaže: „Bio sam tamo, uradio to.“ Ali samo zato što sam se bavio svojim poslom kao prognozer tokom pola veka previranja ne znači da imam jedinstveno razumevanje onoga što sledi.

Imajući na umu zapažanje Marka Tvena da se istorija često rimuje, nudim tri ključne lekcije iz svog iskustva u pokušaju da shvatim šta može vrebati u neizvesnoj budućnosti:

Prvo, naučite da očekujete neočekivano. Ljudska vrsta je inherentno autoregresivna i uvek gleda na nedavnu prošlost kao na najbolji prediktor budućnosti.

Kreatori politike su posebno skloni ovom kratkovidnom pristupu – popravljaju nedostatke u sistemima koji su doveli do poslednje krize, ali nikada ne razmišljaju šta bi moglo da izazove sledeću.

Na primer, kasnih 1990.-tih, azijske ekonomije su izgradile velike rezervoare deviznih rezervi što je potez koji bi pomogao da se spreči sledeća azijska finansijska kriza, ali nije učinio ništa da spreči onu koja je zaista nastupila, a koja je nastala usled pucanja balon kapitala.

Drugo, postoji nepogrešiv kontinuitet od jedne takozvane ere bez presedana do druge. Jedna kriza ima tendenciju da izazove sledeću. Predvođene velikim Polom Volkerom, američke Federalne rezerve su preduzele oštre mere ne bi li se uhvatile u koštac sa Velikom inflacijom (kao i druge centralne banke).
Uprkos pobedi u ratu, kreatori politike su proćerdali mir – uzimajući preniske kamate da bi sačuvali finansijsku stabilnost.

Slično tome, dok su globalna tržišta kapitala bila paralisana tokom azijske finansijske krize, centralne banke su otkrile čudesni lek – skoro nulte kamatne stope.

To je, zauzvrat, postavilo scenu za obilje balončića imovine koji će uslediti – ne samo akcija već i obveznica i kredita – a što je kulminiralo globalnom finansijskom krizom deceniju kasnije.

Treće, krize i „izvanredan“ razvoj događaja koje izazivaju sada su pravilo, a ne izuzetak.

Poslednjih decenija u proseku je jedna katastrofa svake tri-četiri godine. Dužničku krizu u Latinskoj Americi 1982. pratili su krah berze 1987. i kriza štednje i zajmova u SAD 1986-95; implozije u Japanu (1990), Meksiku (1995) i Aziji (1997); skoro kolaps hedž- fonda Long-Term Capital Management (1998); kolaps Dot-com balona (2000); Enronov računovodstveni skandal (2001); katastrofa drugorazrednih hipoteka (2007); kriza suverenog duga evrozone (2010), „spojni tantrum“ podstaknut strahom od normalizacije politike od strane FED-a (2013); krah kineske berze (2015), trgovinski rat između SAD i Kine (2018), COVID-19 (2020) i deglobalizacija (2023).

Upravo u tom kontekstu prognostičari se suočavaju sa naizgled nemogućim zadatkom predviđanja budućnosti.

Naravno, kreatori javne politike suočavaju se sa jednako dubokim izazovom: dok još jedna kriza dolazi, verovatno pre nego kasnije, usklađivanje politike koja je okrenuta budućnosti sa zamkama veoma neizvesne budućnosti je funkcionalni ekvivalent balansiranja velikog tereta na vrhu igle.

Ali to teško da opravdava sebične izgovore za greške u politici ili prikazivanje pogrešne cene na tržištu imovine i ekonomskih dislokacija kao neizbežnih nevolja koje proizilaze iz takozvanih okolnosti bez presedana.

Ponestalo mi je strpljenja sa kreatorima politike, korporativnim donosiocima odluka i investitorima koji zajednički dižu ruke i govore: „Ne krivite mene“.

To je u velikoj meri izigravanje. Šokovi su tu da ostanu, a naš zadatak nije da predvidimo sledeći – iako to uvek neko čini – već da izoštrimo fokus na otpornosti.

Lakše je reći nego učiniti. Ali to nije izgovor da padnete na mit o žrtvama neviđenog.

Autor je član fakulteta na Univerzitetu Jejl i bivši predsednik Morgan Stanley Asia. Autor je više knjiga, od kojih je poslednja „Slučajni sukobi: Amerika, Kina i okršaj lažnih narativa“ (Univerzitet Jejl, 2022)

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji