Čemu vodi anti-kineska propaganda u Kazahstanu?

Elmurat radi kao taksista, a ovih dana ne može da vozi mušterije do ulica centra, gde se još uvek bageri bore protiv zidova snega koji su skoro blokirali promet u gradu.

Zbog toga je odlučio da sačeka ljude na aerodromu, i da ih vozi do jednog od širokih bulevara u centru koji su već čisti, i odatle će svako moći da dođe do svog odredišta peške. Elmurat voli da priča, svim strancima koji se voze sa njim ponavlja kao mantru: “Naš dragi bivši predsednik je prodavao sve ono što je Kazahstan imao Kinezima”.

Bivši predsednik je Nursultan Nazarbajev, koji je u martu 2019. god. ustupio funkciju predsednika Kasim-Žomartu Tokajevu. Tokajev je bio, i još uvek jeste jedan od Nazarbajevih najbližih političara, kao i odličan diplomata.

Njegova je bila odluka da preimenuje glavni grad, Astanu, u Nur Sultan, u čast prvog predsednika, koji je još uvek veoma voljen među Kazahstancima. Nazarbajev je još uvek najmoćniji čovek Kazahstana: predsednik je partije “Nur-Otan”, koja ima većinu u narodnoj skupštini, i Saveta bezbednosti.

U isto vreme, Elmuratove reči ukazuju na to da ljudi u Kazahstanu sve manje veruju propagandi vlasti, koje svakog dana, i u različitim okolnostima, forsiraju dela prvog predsednika i njegove politike: u pitanju je pravi kult ličnosti, koji počinje polako da bledi.

Prošle godine, održavali su se širom države masovni protesti protiv vlasti; niske plate i sveprisutna korupcija su naterale građane da izađu na ulicu. Elmuratove reči mogu i da se protumače kao svedočenje anti-kineske propagande, koja je postala u ovom periodu jedan od glavnih motiva u politici Kazahstana, utemeljena u izuzetno složenom spoljno-političkom položaju u kojem se država trenutno nalazi.

Kina, YouTube i pas koji gori

Kina i Kinezi su sve više prisutni u Kazahstanu od kada je predsednik Si Đinping promovisao projekat Novog puta svile; srednja Azija i Kazahstan su ključni faktor u razvoju puteva kojim će se prevoziti dobra iz Kine do Evrope. Kina je investirala u Kazahstan oko pet miljardi dolara.

To je dovelo i do rasta kineskih firmi koje posluju u Kazahstanu, kao i kineskih državljana prisutnih u državi. Prvo za Nazarbajeva, a sada takođe i za Tokajeva, kineske investicije su dobrodošle, zato što podstiču unutrašnji ekonomski rast, što će pretvoriti Kazahstan u veoma bitnog aktera na svetskom ekonomskom tržištu.

U isto vreme, političari znaju da Kinezi predstavljaju i veliku opasnost: Kazahstan deli istočnu granicu sa Kinom, ima svega 18 miliona stanovnika, i ogromno prostranstvo u kojem bi se mogli useliti jednog dana Kinezi, kojih ima preko milijardu.

Sem toga, u kineskoj provinciji Sinkjang, koja se nalazi opet na granici sa Kazahstanom, kineske vlasti vode izuzetno strogu politiku prema Ujgurima, turskom narodu koji bi da se otcepi od Pekinga, ili bar da dobije realnu autonomiju. U Sinkjangu žive i tamo rođeni Kazahstanci, koje kineske vlasti doživljavaju isto kao opasnost, pošto i oni imaju tursko poreklo i jezik sličan kazahstanskom. Tamošnje Kazahstance Kinezi tretiraju isto kao i Ujgure: hapse ih i zatvaraju u “Redukativnom logoru”: iza ovog izraza, krije se gruba suština, a to je da su u pitanju logori protiv političkih protivnika.

Kazahstanci koji su uspeli da pobegnu iz tih logora, i nađu utočiste u Kazahstanu, pričali su o neljudskim uslovima u kojima su morali da žive. Zbog svih ovih razloga, kazahstanske vlasti prihvataju kineske investicije, ali u isto vreme vode anti-kinesku kampanju, koja je imala i neželjne posledice: među ljudima se pojavio virus rasisma.

Sam Elmurat pokazuje svojim mušterijama video klipove na YouTube-u, u kojima jedan Kinez pali živog psa, i tvrdi da Kinezi jedu svoju decu kada su gladni. 

Odnosi sa Rusijom…

Odluka Nazarbajeva da Tokajeva izabere kao svog naslednika, proizašao je iz potrebe da Moskvi pokaže da se smer spoljne politike Kazahstana neće ubuduće promeniti. Nije slučajno da je, čim je postao predsednik, Tokajev išao u posetu Putinu, a odmah posle se uputio u Uzbekistan: važna je podrška Rusije isto kao i razvijanje političke saradnje sa drugim zemljama srednje Azije.

Kazahstan je član Evroazijske unije i Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti, koja se bavi bezbednosnom integracijom u Evroazijskoj uniji. Sem toga, između Kazahstana i Rusije postoje odnosi koji potiču iz drevnih vremena, i koji se ne baziraju samo, ili isključivo na kolonijalnim logikama.

Sigurno je da je Rusija od vremena cara bila jača od Kazahstana, i zbog toga bila dominantna sila, ali je takođe činjenica da ova dva naroda vezuju kulturološke, prijateljske veze koji potiču od vremena kad su Kazaci bili nomadi, te su stalno bili u kontaktu sa Rusijom i sa ruskom kulturom.

Sem toga, na severnom Kazahstanu žive uglavnom Rusi, koji su prisutni i u drugim delovima zemlje kao nacionalni komponent (namerno ne koristimo reč “manjina”, koja podrazumeva da je jedan narod manji od drugog).

U svakom slučaju, stvari nisu toliko jednostavne: odnosi između Kazahstana i Rusije su se pogoršali posle ukrajinske krize. Kazahstanci se boje da će posle smrti Nazarbajeva Rusija pokušati da anektira teritorije na kojima su Rusi većina. Isto tako, Rusi se plaše da će kazahstanski nacionalizam porasti, što nije ni isključeno.

Do sada, Nazarbajev je potisnuo svim snagama svaki vid nacionalizma i religioznog integralizma. U Kazahstanu, moglo bi da se desi nešto slično kao u Jugoslaviji: posle Titove smrti, nacionalizam je procvetao u svakom narodu koji je živeo u tadašnjoj Federaciji, a posledice su nam – nažalost – veoma dobro poznate.

Religija bi mogla da postane okidač budućih tenzija: Kazahstanci (i drugi nacionalni komponenti, kao što su Uzbekistanci, Ujguri, Kirgistanci) su muslimani, a Rusi hrišćani. 

… i sa Zapadom

Trampova administracija se polako distancirala od srednje Azije. Bivša predsednica Kirgistana, Roza Otunabjeva, koju smo sreli pre par godina u Biškeku, otvoreno se žalila da SAD nemaju nikakvu politiku za srednju Aziju, čak i sumnja da se u okruženju Donalda Trampa nalazi neko ko je stručnjak za ovaj strateški deo sveta.

U svakom slučaju, Kazahstan je bio, i jeste još uvek, veoma povezan sa Amerikom: od početka buma nafte, Nazarbajev je odlučio da sačuva ono što je država zaradila u bankama koje kontrolišu Amerikanci. Isto tako, Kazahstan je učestvovao u zajedničim vežbama sa NATO, što je duboko uznemirilo Moskvu.

Nur Sultan bi da razvije i privredne odnose sa Iranom, ali čeka zeleno svetlo od Trampa, koji će teško prihvatiti ovakvu saradnju. Razvija u međuvremenu i privredne odnose sa Evropskom unijom, koja je nažalost trenutno političko previše slaba da bi igrala važnu ulogu u ovom delu sveta. Svakako, to što analitičari često ne vide, jeste činjenica da Amerikanci imaju sve veću kulturnu hegemoniju u Kazahstanu.

U veoma prestižnom Univerzitetu Nur Sultana, koji nosi (naravno) ime Nazarbajeva, predavači su skoro svi Amerikanci ili su završili svoje studije u SAD-u. U bioskopima, prikazuju se samo holivudski filmovi, koji su čak i brojniji od kazahstanskih.

Filmovi, ideologija materinstva

Kazahstanska kinematografija se izuzetno obogatila u poslednje vreme. U pitanju su komedije koje podstiču materinstvo i ideju porodice. Porodica je apsolutna vrednost u Kazahstanu, vrednost koja postaje ponekad opsesija. To nam potvrđuje i profesorica Tatjana Rezvuškina, koja predaje sociologiju na Univerzitetu u Karagandi, gradu udaljenom 250 km od Nur Sultana.

Tatjana sedi u svojoj kancelariji i pije čaj, dok prelistava podatke koji potvrđuju da u poslednjih 10 godina u Kazahstanu žene rađaju više nego u prošlosti: “Za žene u Kazahstanu izuzetno je bitno roditi barem troje ili četvoro dece, iako su ovde plate veoma niske i porodice jedva preživljavaju do kraja meseca.

Propaganda po tom pitanju je ogromna: žena nije žena ako nema porodicu, i tu vrednost podstiču i filmovi, emisije na televiziji, akademski diskursi i govori političara. Problem je što država samo rečima pomaže mnogočlanim porodicama.

Roditelji moraju sami da reše svoje probleme i često rade po dva ili tri posla kako bi prehranili svoju decu. Sem toga, mladi stupaju u brak veoma rano, odmah posle škole. Iako službeni diskurs o tome ne priča, jedan od četiri braka se završi razvodom. Muškarci umiru dosta mladi zbog kardiovaskularnih bolesti i saobraćajnih nesreća.

Žene često ostaju same sa svojom decom. Rusi koji ovde žive se ipak opredeljuju za zapadni model porodice, odnosno biraju da imaju jednog sina. Službeni diskurs dostiže onda rasistiške i seksističke konotacije: Kazahstanci su bolji građani od Rusa zato što imaju mnogočlane porodice; a što se žena tiče, one imaju samo jednu jedinu društvenu ulogu: onu reproduktivnu.

Ajgulj i njena porodica

Ajgulj živi na periferiji Karagande, sa svojih četvoro dece i mužem Erhanom, koji radi kao profesor kazahstanskog jezika u srednjoj školi. Najstarija ćerka ima 14 godina, često se suprotstavlja majci, što je i uobičajeno u adolescenciji. Ajgulj ne razume zašto je njena ćerka toliko buntovna i razmišlja da je preseli iz ruske u kazahstansku školu, gde se više neguju tradicionalne vrednosti.

Erhan se ne slaže, smatra da je ruska škola kvalitetnija od kazahstanske. U porodici se pričaju oba jezika bez hijerarhije. Ajgulj radi kao učiteljica, ali sada ima pravo na tri godine bolovanja zbog novorođenog deteta. Zajedno sa mužem, zarađuje ukupno oko 500 evra mesečno.

To nije dovoljno da se izdržava toliko velika porodica, zbog toga Ajgulj tokom vikenda drži časove u privatnoj školi, a tokom nedelje čuva ne samo svoju, nego i decu drugih žena koje idu na posao. Kada nije kod kuće zato što mora u kupovinu, čuva ih starija ćerka.

Erhan gleda sa prozora svog stana stepu, koja se prostire do dimnjaka čeličane u obližnjem gradu Temirtau. Sneg je ovde crn zbog velikog zagađenja vazduha. Svi su sistemi zagrevanja na uglju, kojim je Kazahstan veoma bogat. “Ja sam odrastao na selu gde su živeli uglavno Nemci – kaže Erhan – koji su se posle raspada SSSR-a preselili u Nemačku.

Sve sam ja uradio za porodicu, zbog nje i živim, ali bih ipak želeo da moja deca prate primer Nemaca i da se sele ili u Rusiju ili na Zapad, možda bolje na Zapad… U Kazahstanu će sve biti mirno sve dok je Stari Lav živ. Kad Nazarbajev bude umro, ko zna…”.