„Ne koristite našu smrt kao opravdanje da sejete smrt“: Apel jevrejskih mirovnih aktivista vlastima Izraela

Noj Kacman je znao da će hvalospev njihovom ubijenom bratu naljutiti neke koji su došli da tuguju, ali nije želeo da nasilje zbog smrti Haima Kacmana zaseni njegov život kao mirovnog aktiviste.

Tuga i gubitak zbog ubistva njegovog brata Haima uvećana je gledanjem postupaka Izraela koji pokreće rat u njegovo ime, kaže Noj. Tako je na sahrani, oslanjajući se na jevrejsku tradiciju poštovanja ožalošćenih, Noj pozvao da to prestane.

„Nemojte da koristite našu smrt i našu bol da donesete smrt i bol drugih ljudi i drugih porodica“, rekao je Noj pred više stotina okupljenih, dok je njegova vlada bombardovala Gazu i pripremala se za ogromnu kopnenu invaziju.

„Ne sumnjam da bi čak i pred Hamasovcima koji su ga ubili… on i dalje govorio protiv ubijanja i nasilja nevinih ljudi“.

Argumenti protiv odmazde u Gazi nije popularan u Izraelu. U jednom trenutku u hvalospevu ožalošćeni su kiptali od besa i neodobravanja.

Posle su Haimovi prijatelji došli da zahvale Noju. „Jedan mi je rekao: ’To je upravo ono što bi tvoj brat želeo da kažeš‘“.

Haim i Noj su deo relativno male izraelske zajednice levičara, mirovnih aktivista i aktivista za ljudska prava, ljudi koji uglavnom veruju da njihova zemlja ne može da izbori svoj put ka miru.

Posebno su teško, lično i politički, bili pogođeni masakrima 7. oktobra, pošto su Hamasovi militanti gađali mesta koja su istorijski bila centri levičarskog cionizma, gde mnogi imaju prijatelje i rođake.

„U pogođenim zajednicama na jugu, u kibucima, gde je Hamas ranio i kidnapovao i ubio ljude, toliko se njih borilo za mir, tako da su mnogi od njih sanjali o drugačijoj budućnosti“, rekao je Avner Gvarjahu, izvršni direktor Breaking the Silence, grupe koju su osnovali izraelski vojni veterani da dokumentuju vojne zloupotrebe na okupiranim palestinskim teritorijama.

„Postoje članovi svih vodećih organizacija za ljudska prava koji su kidnapovani ili mrtvi ili povređeni ili traumatizovani“.

Hajim je bio jedan od bivših vojnika IDF-a koji je svedočio za NVO Prekid tišine, kojoj je zabranjen pristup izraelskim školama, mnogi u vladi su ih ocrnjivali i suočio se sa napadima zbog svog rada.

Akademik koji je istraživao verska prava u Izraelu, provodio je vreme sa palestinskim poljoprivrednim zajednicama na okupiranim brdima Južnog Hebrona, nudeći svojim prisustvom izvesnu zaštitu od izraelske vojske, policije i doseljenika u toj oblasti.

Druge žrtve iz kibuca okupljenih u blizini Gaze uključuju Šlomija i Šahara Matijasa, par koji je pomogao u osnivanju dvojezične škole u ​​kojoj se deca uče na hebrejskom i arapskom jeziku, pod sloganom: Jevrejsko arapsko obrazovanje za jednaki.

Vivijan Silver, glavna članica organizacije Women Wage Peace, oteta je u Gazi. Takođe je pomogla u organizovanju putovanja za Palestince u Gazi, uz retku dozvolu da napuste pojas radi lečenja. Veruje se da je još nekoliko iz te grupe sa njom, uključujući Odeda i Jočku Lifšic, koji su u 80-im godinama.

U klimi gneva i široko rasprostranjene podrške ratu, rođaci mrtvih i nestalih aktivista pokušavaju da upravljaju i tugom i javnim zalaganjem, kao što je Noj uradio.

„Bio sam tamo“, napisala je Ziv Stahl, izvršni direktor grupe za ljudska prava Yesh Din, u uvodniku za Haaretz, o njenim satima skrivanja u sigurnoj sobi sa povređenim rođakom. „Nemam potrebu za osvetom, ništa neće vratiti one kojih više nema.

Sva vojna moć na Zemlji neće obezbediti odbranu i bezbednost. Političko rešenje je jedina pragmatična stvar koja je moguća.

Za one čiji su rođaci taoci u Gazi, dodatna je agonija posmatranje izraelskih vazdušnih napada na pojas. Neda Hajman, koja takođe radi sa Women Wage Peace, izgubila je kontakt sa svojom 84-godišnjom majkom, Dicom Hajman, rano tog subotnjeg jutra.

Kasnije ju je videla na snimku, kako su je napadači Hamasa uveli u kamion i odvezli ka Gazi. „I dalje mislim da samo političko rešenje može rešiti probleme“, kaže ona, „Bombardovanje Gaze ne može biti trajno rešenje“.

Noj je dao više od 20 intervjua o Haiimovom radu i njihovom sopstvenom aktivizmu. Od izraelskih medija nije stigao nijedan zahtev.

Ipak, Noj se utešio onlajn podrškom i Izraelaca i ljudi koji su rekli da su u Gazi. „Samo sam hteo da ti kažem koliko mi je žao zbog onoga što se dogodilo tvom bratu, i želim da ti se zahvalim što ne želiš da smo mrtvi kao svi ostali“, napisao je jedan.

Aktivisti kažu da su bezbednosni propusti od 7. oktobra ukorenjeni u daleko dubljem neuspehu političke vizije – i ako se to ne reši, Izrael nikada neće biti bezbedan.

„Vidite kako se ovaj bol koristi da ide u gorem pravcu koji nam ne obećava ništa osim više bola, više krvi, više gubitaka“, rekao je Alon-Li Grin, član odbora Standing Together, lokalnog pokreta jevrejskih i palestinskih građana Izraela.

„Kao država imamo pravo da branimo naše građane od klanja, ali moramo da odgovorimo na suštinsko pitanje: I šta onda? Osvajamo pojas Gaze, i šta onda?”

Istorijski argumenti

Levica je decenijama bila sve manja sila u politici Izraela. Na izborima 1992. dve partije levice, Laburisti i Merec, podelile su skoro polovinu glasova između sebe. Na poslednjim izborima Merec nije uspeo da uđe u parlament, a laburisti su imali jednocifren procenat glasova.

Godine 2003, dok je besnela druga intifada, čak je i tadašnji premijer Ariel Šaron, jastreb koji je podržavao naselja u Gazi i na Zapadnoj obali, tvrdio da Izrael ne može da okupira palestinsku zemlju na neodređeno vreme. Šaron je doživeo moždani udar ubrzo nakon što je nadgledao povlačenje Izraela iz Gaze 2005.

Netanjahu je delimično konsolidovao svoju moć tvrdeći da bi Izrael mogao da obuzda Gazu i da upravlja okupacijom Zapadne obale. Podrška rešenju sa dve države se raspala, pošto je Izrael gradio mostove ka regionalnim državama koje su nekada odbijale da priznaju njegovo postojanje. U nedavnim predizbornim anketama, bezbednost je bila niska na listi zabrinutosti birača – na vrhu je bila ekonomija.

Nedavna anketa koju je naručio Jerusalem Post pokazala je da oko četiri od pet Izraelaca krivi Netanjahua za masakre, a većina misli da bi trebalo da podnese ostavku kada se rat završi.

„Već deceniju plus pričamo sebi bajke, da možemo da ignorišemo činjenicu da kontrolišemo milione ljudi silom“, rekao je Gvarjahu iz Breaking the Silence. „Ova koncepcija da možemo zanemariti okupaciju, zanemariti da postoje milioni u Gazi bez prava, milioni na Zapadnoj obali bez prava“, dodao je on. „Ovo bi mogao da bude trenutak koji će to zacementirati, ili ovo može biti trenutak kada bismo mogli da pomognemo da promenimo plimu. To je najveći izazov koji je pred nama“.