„Ne može biti mira sa Rusijom, kao što nije moglo biti mira sa nacističkom Nemačkom“: Analiza Centra za evropsku politiku iz Vašingtona

Prečesto, neprijatelj možda želi da potkopa moral protivničke stran ali određene trendove potvrđuju diplomate sa kojima sam razgovarao u poverenju, navodi Tenzer.

Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski je otvoreno govorio o tome u svom govoru 19. septembra pred Generalnom skupštinom UN, kada je rekao: „Svestan sam… pokušaja da se naprave neki sumnjivi poslovi iza kulisa. Zlu se ne može verovati. Pitajte Prigožina da li se kladite na Putinova obećanja“,

Depresivna realnost je ionako jasna: vojna podrška Kijevu ostaje daleko ispod onoga što je moguće i neophodno. Katastrofalno saopštenje poslednjeg samita G20, koje su podržali zapadnih šefovi država i vlada, nije uspelo da osudi Rusiju.

U međuvremenu, postoje široke kritike o navodnoj sporosti ukrajinske kontraofanzive, iako njena brzina zavisi pre svega od nivoa zapadne podrške.

Ponekad je ovaj razgovor o miru okružen oprezom iskrenih saveznika Ukrajine. Neki vladini zvaničnici izjavljuju da nije sazrelo vreme za pregovore i da ih, u svakom slučaju, Kremlj ne želi.

Ipak, indirektno, ovakvi iskazi priznaju da se razmatra teorijska mogućnost.

Ukrajina je iznela svoju poziciju. Mirovni plan predsednika Zelenskog od 10 tačaka je savršen jer se može primeniti samo ako Rusija bude potpuno poražena.

Ukrajinski plan nije pregovarački plan, zaista, ukrajinski lideri su s pravom jasno stavili do znanja da ne mogu razgovarati sa ruskim režimom sve dok je Putin na vlasti.

I zapadni lideri moraju da zauzmu ovu poziciju. Ne može biti mira sa Rusijom, kao što nije moglo biti mira sa nacističkom Nemačkom i imperijalnim Japanom 1945.

Oni takođe to moraju da izraze osim ako ne žele da olakšaju podmukao rad Kremlja, koji takođe uključuje lažni diskurs mira.

Pre svega, ne može biti Pax Russica. To je ono što bi rezultiralo predajom samoproglašenom mirovnom lobiju, disparatnoj grupaciji koja nikada ne navodi koliko bi ukrajinskih ustupaka bilo moguće i prihvatljivo.

Svaki potez u ovom pravcu bio bi u suprotnosti i sa međunarodnim pravom i obavezama saveznika otkako je sveobuhvatni rat počeo 24. februara 2022.

Bilo kakav teritorijalni ustupak, ma koliko ograničen, i dalje bi bio polupobeda za ruski režim i podržao bi kršenje međunarodnog prava silom. To bi predstavljalo sprdnju jednoglasnim zapadnim deklaracijama o principu teritorijalnog integriteta Ukrajine.

Niti saveznici mogu pregovarati o amnestiji ruskih lidera za njihove zločine agresije, genocida, zločina protiv čovečnosti i rata, jer su oni krivi za ova četiri zločina.

Niti možemo pregovarati o povratku deportovane ukrajinske dece, što je zločin genocida prema Konvenciji iz 1948. Ne možemo videti ni zapadne lidere kako objašnjavaju svojoj javnosti da ne žele da nateraju Rusiju da plati za ogromno uništenje koje je izazvala, već da se umesto toga okreću sopstvenim poreskim obveznicima.

Drugo, svaki teritorijalni ustupak bi podržao rusku brutalnu i krvavu okupaciju mučenja, pogubljenja po prijekom postupku i otmice dece. Ovo je opširno dokumentovano u oko 17 odsto Ukrajine koje oni poseduju, što uključuje i teritorije zaplenjene od 2014.

Konačno, svaki oblik dogovorenog mira bio bi preteča budućih ratova. Moskva bi mogla da rekonstruiše svoje snage i, čak i sa osvajanjima manje od očekivanih, ili povratkom na situaciju pre 24. februara 2022, mogla bi da „proda“ svom narodu uspeh.

Treba ponoviti: sve osim radikalnog poraza za Putina bi i dalje bio snažan dobitak.

Posledice takvog sporazuma van Evrope su jasne. Ne samo da bi to poslalo najgori mogući signal Kini, već bi sejalo i nemir među našim azijskim saveznicima.

Što se tiče neizvesnih nacija ili onih na prekretnici, kao što su mnoge zemlje u razvoju, to ne bi nudilo nikakav podsticaj da se okrene od Kremlja.

Za sebe bi mogli da kažu da je Rusija, iako je vidno slabija, sposobna da dobija ideološke bitke, dok se Zapad ističe po svojoj doktrinarnoj nedoslednosti.

Za ove države jedina ideologija je moć. A kada razmatraju buduću moć nacija, daleko je od izvesnog da se klade na SAD i njene saveznike.

Konačno, bilo koji oblik sporazuma bi neizbežno zahtevao (na rečima ili u stvarnosti) kraj rešenosti da se ruske ubice, silovatelji i mučitelji drže pred sudom.

Ovi zločini su bez premca u Evropi od Drugog svetskog rata, prevazilazeći čak i strahote jugoslovenskih ratova za nasledstvo 1990-ih. To bi uspostavilo presedan — da su zločini protiv civila koji predstavljaju rat nacionalnog istrebljenja samo jedna stavka o kojoj treba da pregovaraju dve strane.

Ovo bi označilo ogromnu pobedu Putina i drugih potencijalnih ratnih zločinaca. To bi izbrisalo Nirnberg.

Zapadni lideri dve godine nisu uspevali da shvate šta se dešava i šta je u pitanju, jer su skrenuli pogled sa zločina. Takvo prihvatanje počinje putinizaciju umova.

Oni zaziru jer kada se shvate razmere Putinovih zločina, posledica je da Putinova Rusija mora nestati.

Drugim rečima, ne može biti deo bilo kakvog bezbednosnog aranžmana ili arhitekture. Mora biti proterana sa svih teritorija na kojima još uvek vlada, uključujući i one izvan Ukrajine.

Dok neki demokratski lideri i dalje razmišljaju o stabilnosti pozivajući se na Moskvu i iz tog razloga strahuju od crne rupe u centru Evrope, moramo ponovo objasniti da Putin nije „najmanje najgore“ rešenje, već najgore.

Čak i ako bi se Rusija raspala i bila – što je malo verovatna hipoteza usput – ovo bi nudilo veću sigurnost od sadašnje, divlje Rusije.

Jer u tome je problem: oni koji govore o sporazumu sa Putinom, veruju da je Rusija „prevelika da bi pala“, plaše se pre svega „konfrontacije između NATO-a i Rusije“ i veruju da se sve završava pregovorima (istorijska laž, način) su pod čarima ruskog narativa, koliko god dobro proučeni.

Vreme je da nauče da razmišljaju svojim umom, a ne umom neprijatelja.