„Ne možemo izbeći širi sukob, Vašington zanemario palestinske težnje“: Libanski politički veteran za Politiko

Džumblat veruje da je cilj Izraela da izvrši invaziju na Gazu, a zatim da pripoji severnu polovinu.

„Grupa ludih ljudi u Izraelu će to učiniti jer je plan da se dobije pola Gaze“, rekao je on.

A ako Izrael izvrši invaziju, onda će Hezbolah i Iran odlučiti šta da rade.

Džuumblatov telefon stalno zvoni, opisuje novinar Politico njihov susret.

Kao vođu 300.000 druzovske manjine u zemlji i bivšeg komandanta u građanskom ratu 1975-1990, svako ko je neko u Libanu konsultuje ga kao proroka o tome kako zemlja može da izbegne da je ne proždre još jedan sukob.

Na kraju krajeva, on je čovek koji zna kako manjina može da preživi, pa čak i da napreduje kada je okružena protivnicima.

Liban se pomno posmatra kao potencijalni drugi front u izraelskom ratu protiv Hamasa, usred intenzivnih strahova da će Hezbolah, moćna libanska šiitska milicija koju podržava Iran, pokrenuti sveobuhvatni napad na Izrael sa severa.

U širokom intervjuu za Politico u svom domu u četvrti Msaitbeh u Bejrutu, Džumblat je osudio nedostatak globalnog liderstva visokog kalibra i krivicu za najnoviju krizu prebacio na Vašington zbog zanemarivanja palestinskih aspiracija za državnošću, i poručio Americi da povuče nazad nosače aviona za koje se smatra da su spremni za napad na ciljeve u Libanu.

To je bila kriza, tvrdio je, koju samo Izrael, SAD i Iran imaju moć da reše.

Potkrepljujući svoju sumornu prognozu, Džumblat je rekao da se on i njegov najstariji sin Tejmur spremaju u planinama Šuf, pradomovini libanskih Druza, 40 kilometara od Bejruta, da prime izbeglice.

On je naglasio da će ovo utočište biti otvoreno za sve – bilo da su šiiti, suniti ili hrišćani – ako treba da pobegnu od borbe u slučaju da se zemlja vrati u rat.

Do sada, od napada Hamasa na Izrael 7. oktobra, sukobi između Hezbolaha i Izraela bili su ograničeni na napade na vojne ciljeve, ostajući u okviru onoga što libanski političari opisuju kao „pravila igre“, uspostavljenih neformalno kako bi se smanjile pogrešne procene Izraela i Hezbolaha tokom godina otkako su vodili 34-dnevni rat 2006.

„Palestinci su napušteni“

Govoreći baš kada je američki predsednik Džo Bajden završio svoju sedmoipočasovnu posetu Izraelu, Džumblat je delovao iscrpljeno i zabrinuto. Bio je frustriran izjavama američkog lidera u Tel Avivu, koje su samo pogoršale, kako je rekao, američko napuštanje uloge poštenog posrednika.

On je identifikovao američku izbornu politiku kao delimičnog krivca za to, ali je izrazio i žallenje zbog odsustva lidera u rangu bivšeg američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera, bivšeg francuskog predsednika Žaka Širaka i bivše njemačke kancelarke Angele Merkel, rekavši da se međunarodna zajednica ne bavi opasnostima od onoga što bi se moglo dogoditi u Libanu.

„Nema nikog – sami smo“, rekao je on, priznajući da su Libanci svedeni na posmatrače u katastrofi koja bi ih mogla zahvatiti.

„Upravo sam bio sa premijerom i pre neki dan sa predsednikom libanskog parlamenta Nabihom Berijem. Trudimo se, ali šta možemo? Ako imate nekoga sa kim možemo da razgovaramo, sa Amerikancima ili Francuzima ili nekim na Zapadu, recite mi. Svi oni vide teroriste svuda. Oni misle da je to teroristički problem kada je u pitanju palestinski problem. Palestince je napustila međunarodna zajednica“, rekao je on.

Upitan šta bi rekao ako bi ga Amerikanci pozvali za savet, on je rekao da bi to bila brza tri hitna odgovora – „mora postojati prekid vatre, biti uspostavljeni humanitarni koridori – zaboravite samo 20 kamiona pomoći, zatim oslobađanje civilnih zatvorenika“.

„Onda se okrenemo široj slici“, dodao je. A pod širom slikom, mislio je na frustriranu državnost Palestinaca, koju je istakao kao „osnovni uzrok“ regionalne eksplozije.

Njegova glavna primedba bila je da Vašington nije uvideo kako je ono što se dogodilo u Gazi ili sa Palestincima uticalo na ceo region šire.

„Bez širokog političkog rešenja situacija je beznadežna. Pokušaji da se uništi Hamas neće voditi nikuda“, ocenjuje.

„Ti ne biraš svoju sudbinu“

Džumblat je često morao da i sam fiksirano gleda na širu sliku da bi lično preživeo i zaštitio Druze, versko-etničku skupinu osnovanu u Kairu u 11. veku, koja meša šiizam, hrišćanski gnosticizam i grčku filozofiju.

On je to činio recimo kada je sedeo preko puta Hafeza al-Asada 1977. ubrzo nakon što je sirijski autokrata ubio njegovog oca Kamala Džublata. Poigravao se fikcijom da je zaseda na putu u planinama Chouf delo Izraela, a ne čoveka nasuprot njega.

Godinu dana ranije, ubijena je njegova tetka, sestra njegovog oca. Crno-bele fotografije njegovih roditelja su istaknute u njegovom domu, ukazuje novinar Politico.

Džumblat je čekao da izmiri ove račune – podržavajući pobunjenike u Siriji kada su ustali da pokušaju da svrgnu Asadovog sina Bašara.

Nasilje i sukobi su prožimali njegov život. Kao 10-godišnjak video je kako američki marinci sleću u Bejrut 1958. koje je poslao predsednik Dvajt Ajzenhauer da obuzda rastuće sektaške tenzije na zahtev predsednika Libana Kamija Šamuna, hrišćanina.

Kao dečak, kidnapovan je i umalo pogubljen od strane maronitske hrišćanske milicije. Godine 1982. preživeo je eksploziju automobila bombe u blizini svoje kuće u Bejrutu.

Džumblat je nasledio dom predaka u Šufu, izgrađen tokom dva veka na temeljima koje su ostavili krstaši, i bio je stavljen u centar pažnje kao vođa Druza, šef Progresivne socijalističke partije, koju je osnovao njegov otac.

Dugogodišnji pristalica Palestinaca, oprostio se od svog prijatelja, lidera Palestinske oslobodilačke organizacije Jasera ​​Arafata, kada su on i njegovi borci iseljeni iz Libana 1982. godine, ispalivši AK-47 u znak pozdrava.

Nikada nije zaista težio tako istaknutim ulogama, i nikada nije želeo da bude naslednik feudalne i političke dinastije, preferirajući radije život novinara, nekoga ko voli motore i uživa u noćnom životu Bejruta.

„Ti ne biraš svoju sudbinu u životu“, razmišljao je.

Tokom decenija, on je bio glavna figura u centru vrtoglavo zamršene sektaške politike u Libanu, manevrišući na ovaj i onaj način, menjajući vernost prema promenljivim okolnostima — i često je kritikovan zbog toga, ali nije imao izbora da se kreće kroz različite konfiguracije libanskih sekti i grupe i spoljne sile da zaštite Druze.

„Rešenje o dve države“

Sada je njegov fokus na Libanu koliko i na Druzima. On je tvrdio da SAD samo podižu tenzije u regionu slanjem nosača aviona u to područje, time što ne vide širu sliku i time što nisu uspele da uspostave nezavisnu državu Palestinu uz Izrael, čiji su obrisi usaglašeni pre 16 godine na konferenciji u Anapolisu koju je sazvao bivši predsednik Bil Klinton.

„Sve što su od tada uradili je da su pričali i razgovarali i dozvolili više izraelskih naselja na Zapadnoj obali“, naveo je on.

„Ubijanje Hamasa neće rešiti problem. Morate se vratiti na osnovni problem, na rešenje o dve države. Morate da vidite širu sliku, a Amerikanci nisu, i oni ovde sve eskaliraju svojom retorikom i nosačima aviona. Zašto morate da dovlačite dva velika nosača aviona u to područje? Da li je to u miroljubive svrhe? Da li je to za očuvanje mira ili šta?“

On ima malo nade da će katastrofu sprečiti samit regionalnih lidera, uključujući Tursku i Katar, koji egipatski lider Abdel Fatah El-Sisi planira za subotu. „Oni nisu igrači“, rekao je on. „Oni nemaju nikakav uticaj. Tri igrača su Izrael, Iran i Amerika“.

„Amerikanci bi mogli da obuzdaju Izrael ako bi to odlučili, ali jedini put kada su Amerikanci naredili Izraelcima da se povuku bilo je 1956. kada su Izraelci izvršili invaziju zajedno sa Francuzima i Britancima“, nastavio je.