„Ne treba se bojati kraja Putinove vladavine“: Ruski opozicionari Kasparov i Hodorkovski o budućnosti Rusije

Plima istorije se okreće, a sve od napretka Ukrajine na bojnom polju do trajnog jedinstva i odlučnosti Zapada u suočavanju sa Putinovom agresijom ukazuje na to da je 2023. odlučujuća, ocenjuju Gari Kasparov, predsednik Fondacije za ljudska prava, suosnivač Ruskog akcionog komiteta i bivši svetski šampion u šahu i Mihail Hodorkovski, suosnivač Ruskog akcionog komiteta i bivši politički zatvorenik u Rusiji u zajedničkom tekstu za foreignaffairs.com.

Ako Zapad ostane čvrst, Putinov režim će se verovatno srušiti u bliskoj budućnosti.

Ipak, neki od ključnih partnera Ukrajine nastavljaju da se opiru snabdevanju Kijeva oružjem koje mu je nužno za nokaut.

Čini se da se administracija američkog predsednika Džozefa Bajdena posebno plaši haosa koji bi mogao da prati odlučujući poraz Kremlja.

Odbio je da pošalje tenkove, raketne sisteme dugog dometa i bespilotne letelice koji bi omogućili ukrajinskim snagama da se bore protiv napadača, povrate svoju teritoriju i okončaju rat.

Kraj Putinove tiranske vladavine će zaista radikalno promeniti Rusiju (i ostatak sveta) – ali ne na način na koji misli Bela kuća.

Umesto da destabilizuje Rusiju i njene susede, ukrajinska pobeda bi eliminisala moćnu revanšističku silu i ojačala stvar demokratije širom sveta.

Prodemokratski nastrojeni Rusi koji odbacuju totalitarni Putinov režim – grupa kojoj autori pripadaju – čine sve što mogu da pomognu Ukrajini da oslobodi sve okupirane teritorije i obnovi svoj teritorijalni integritet u skladu sa međunarodno priznatim granicama iz 1991.

Takođe prirpemamo i planiramo za dan posle Putina.

Ruski akcioni komitet, koalicija opozicionih grupa u egzilu koju smo suosnivali u maju 2022, ima za cilj da osigura da Ukrajina bude pravedno nadoknađena za štetu izazvanu Putinovom agresijom, da svi ratni zločinci budu pozvani na odgovornost i da se Rusija transformiše iz odmetničke diktature u parlamentarnu saveznu republiku.

Drugim rečima, ne treba se bojati predstojećeg kraja Putinove vladavine; treba ga dočekati raširenih ruku.

Putinov pokušaj da obnovi izgubljeno rusko carstvo je predodređen da propadne.

Stoga je trenutak zreo za tranziciju ka demokratiji i prenošenje vlasti na regionalne nivoe.

Ali da bi došlo do takve političke transformacije, Putin mora biti vojno poražen u Ukrajini.

Odlučan gubitak na bojnom polju probio bi Putinovu auru nepobedivosti i razotkrio bi ga kao arhitektu propadanja države, čineći njegov režim podložnim izazovima iznutra.

Zapad, a pre svega Sjedinjene Države, u stanju su da obezbede vojnu i finansijsku podršku kako bi ubrzali neizbežnu pobedu Ukrajine.

Ali Bajdenova administracija se još uvek nije udružila oko jasnog kraja rata, a neki američki zvaničnici su sugerisali da bi Kijev trebalo da razmisli o stupanju dela svoje teritorije zarad mira – predlozi koji nisu ohrabrujući.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski jasno je stavio do znanja da ukrajinski narod nikada neće prihvatiti takav dogovor.

Svaki teritorijalni ustupak Putinu neizbežno će dovesti do novog rata.

U korenu nespremnosti Vašingtona da isporuči neophodno oružje leži strah od potencijalnih posledica odlučnog poraza Rusije u Ukrajini.

Mnogi u Bajdenovoj administraciji veruju da bi Putinov pad mogao da izazove kolaps Rusije, gurne nuklearno naoružanu državu u haos i potencijalno ojača Kinu.

Ali takvi strahovi su precenjeni.

Putinova agresija je razotkrila inherentnu nestabilnost njegovog modela vlasti, koji je izgrađen na potrebi da se suprotstavi stranim neprijateljima.

Kremaljska mafija, koja je Rusiju pretvorila u poligon za svoje vojne planove, već je zapretila da će upotrebiti nuklearno oružje u Ukrajini.

Prema tome, Vašington ne treba da se plaši kolapsa Putinovog režima, već njegovog daljeg opstanka.

Skoro dve decenije neki zapadni stručnjaci tvrde da ruski narod nikada neće prihvatiti demokratiju i da je Rusija osuđena na revanšizam. Putinova propaganda je uspela da u znatnom segmentu ruskog društva usađuje stav da su zapadne vrednosti Rusiji potpuno tuđe.

Ali ekonomska integracija sa Zapadom omogućila je drugim zemljama da prevaziđu fašističko nasleđe.

A dublja integracija sa Evropom, zajedno sa uslovnim ublažavanjem zapadnih sankcija, mogla bi pomoći Rusiji da učini isto.

Posle Putinovog vojnog poraza, Rusija bi morala da bira: ili da postane vazal Kine ili da počne da se reintegriše sa Evropom.

Nada nad strahom

Putinov vojni poraz bi pomogao da katalizuje političku transformaciju u Rusiji, što bi omogućilo onima koji traže svetliju budućnost da demontiraju stari režim i stvore novu političku realnost.

Ruski akcioni komitet je postavio plan za ovu transformaciju, sa ciljem da se ponovo uspostavi ruska država „na principima vladavine prava, federalizma, parlamentarizma, jasnog razdvajanja vlasti i davanja prioriteta ljudskim pravima i slobodama nad apstraktnim „državnim interesima“.

Naša vizija je da Rusija postane parlamentarna republika i savezna država sa samo ograničenim centralizovanim ovlašćenjima (onim neophodnim za vođenje spoljne i odbrambene politike i zaštitu prava građana) i mnogo jačim regionalnim vladama.

U roku od dve godine od raspuštanja Putinovog režima, Rusi bi izabrali konstitutivnu skupštinu koja će usvojiti novi ustav i utvrditi novi sistem regionalnih tela.

Pre toga biće potrebno prelazno državno veće sa zakonodavnim ovlašćenjima da nadgleda privremenu tehnokratsku vladu.

Njeno jezgro bi činili Rusi posvećeni vladavini prava, oni koji su se javno odrekli Putinovog rata i njegovog nelegitimnog režima. Većina je bila primorana u egzil, gde smo bili slobodni da organizujemo i stvaramo virtuelno građansko društvo u odsustvu.

Takve pripreme će nam omogućiti da brzo delujemo i radimo sa zapadnim silama čija će saradnja novoj ruskoj vladi biti potrebna da stabilizuje ekonomiju.

Odmah po preuzimanju vlasti, državni savet bi zaključio mirovni sporazum sa Ukrajinom, priznavajući granice zemlje iz 1991. te pravičnu naknadu štete koju je prouzrokovao Putinov rat.

Državni savet bi takođe formalno odbacio imperijalnu politiku Putinovog režima, kako u Rusiji tako i van nje, uključujući i prekid svake formalne i neformalne podrške proruskim subjektima u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.

I to bi okončalo dugotrajnu konfrontaciju Rusije sa Zapadom, prelazeći umesto toga na spoljnu politiku zasnovanu na miru, partnerstvu i integraciji u evroatlantske institucije.

Na unutrašnjem planu, državni savet bi počeo da demilitarizuje Rusiju, smanjujući veličinu oružanih snaga, a time i troškove njihovog održavanja.

Takođe bi raspustio organe Putinove policijske države, uključujući represivnu Federalnu službu bezbednosti i Centar za borbu protiv ekstremizma, i ukinuo sve represivne zakone usvojene tokom Putinove vladavine.

Svi politički zatvorenici bi bili oslobođeni i potpuno rehabilitovani, a bio bi usvojen i širi program amnestije za smanjenje ukupnog broja zatvorenika u Rusiji.

Na saveznom nivou, državni savet bi sprovodio lustraciju, sprovodeći otvorene i temeljne istrage o bivšim zvaničnicima kako bi diskvalifikovao one koji su odgovorni za zloupotrebe prethodnog režima.

Osim toga, likvidirala bi sve političke partije i javne organizacije koje su podržavale invaziju na Ukrajinu, tako da ne mogu da ometaju izgradnju nove Rusije.

U isto vreme, Savet bi liberalizovao izborne zakone, pojednostavio proces registracije političkih partija i ukinuo ograničenja iz Putinove ere na skupove, štrajkove i demonstracije.

Državni savet bi takođe započeo proces decentralizacije zemlje, prenoseći široka ovlašćenja na regione, uključujući i budžetsku sferu.

Takve reforme bi oslabile svemoćni imperijalni centar Rusije: ako savezna vlada nema potpunu kontrolu nad državnim finansijama, onda neće imati sredstva za vođenje vojnih avantura.

Konačno, Savet bi obezbedio da ratni zločinci i visoki zvaničnici iz Putinovog režima budu pozvani na odgovornost. Odgovornima za najteže ratne zločine sudilo bi se u međunarodnom tribunalu, a za ostale bi sudila sama Rusija.

Da bi se to postiglo, trebalo bi da povuče jasnu granicu između ratnih zločinaca i bivših režimskih operativaca – nudeći različite oblike kompromisa sa ovim poslednjim kako bi se bolje obezbedila mirna tranzicija.

Bajden može da preokrene tok u korist Kijeva potkrepljujući svoje izjave podrške isporukom tenkova i oružja dugog dometa. On takođe može da ubrza pad Putinovog režima, otvarajući mogućnost demokratske budućnosti za Rusiju i demonstrirajući svetu ludost vojne agresije.