Ne verujte Putinovoj propagandi – sankcije štete Rusiji

Ekonomisti nastavljaju da raspravljaju o efektu sankcija na ekonomski rast u poređenju sa uticajem drugih faktora kao što su cene nafte, fluktuacije valuta i pandemija kovid19. Osim direktnog uticaja koji imaju, sankcije takođe potkopavaju temelje dugoročnog ekonomskog razvoja, navodi Belzer.

Ruska ekonomija nije dovoljno opremljena, kaže, da odgovori na izazove koje stvaraju međunarodne sankcije. Jer, ona je sve više pod kontrolom države, posebno od strane Putinovih bliskih saradnika. Takođe je koncentrisana u nekoliko regiona i konglomerata, i u velikoj meri zavisna od uvoza tehnologije i masovno korumpirana.

Nizak privredni rast i visoka inflacija ozbiljno su uticali na ruski životni standard u proteklih sedam godina. Putinove kontra-ankcije dovele su do povećanja cena osnovnih namirnica čak i pre krize izazvane pandemijom. U nekim regionima Rusije ljudi navode da njihova potrošačka korpa košta 30 odsto više nego 2014.

Ruski državni sektor, kao i kineski, je notorno neefikasan, uprkos (ili možda zbog) značajnih subvencija i jeftinih kredita. Zloglasna neefikasnost državnih preduzeća je pogoršana time što su mnoga od njih kontrolisana od strane ljudi koji su radili sa Putinom u Sankt Peterburgu tokom 1990-ih.

Uspon gigantskih industrijskih holding kompanija i poljoprivrednih konglomerata rezultirao je koncentrisanjem mnogih sektora u nekoliko regiona. Poreski sistem čiji prihodi uglavnom idu na mesta gde je sedište firme služi daljem obogaćivanju Moskve.

Oslanjanje Rusije na uvezenu tehnologiju odražava sovjetsku eru. SSSR je izvezao brojčano više alatnih mašina nego što je uvezao, ali je vrednost uvezenog bila sedam puta veća. Ovaj sovjetski obrazac uvoza sofisticiranih mašina i dalje postoji.

Problemi Rusije su pogoršani gubitkom većeg dela sovjetskih kapaciteta. Kako su cene nafte rasle tokom prva dva Putinova mandata, Rusija je odlučila da investira u proizvodnju energije, koristeći prihode za kupovinu strane tehnologije.

Do 2013. ruski stručnjaci su izračunali da su se ruske energetske kompanije oslanjale na uvoz više od polovine osnovne opreme za bušenje i više od 90 odsto tehnologije hidrauličkog frakturiranja i bušenja na moru.

Slično tome, domaća ruska mašinogradnja proizvodila je više od 85 odsto ruskih mešalica za cement i kamionskih dizalica, ali samo jedan procenat laserskih i ultrazvučnih rezača i oko šest procenata metalnih rezača i pumpi za ulje.

Procene potencijala supstitucije uvoza u 2013. bile su 90 odsto za tekstilnu industriju, 30-35 odsto za mašine i električnu i optičku opremu i 20 odsto za hemikalije. Ove brojke su bile preterano optimistične. Ruska odbrambena preduzeća i dalje uvoze 20-30 odsto svoje elektronike.

Uprkos značajnim ulaganjima, do 2018. supstitucija uvoza je prepoznata kao neuspeh. Poseta predsednika Putina fabrici u kojoj mu je pokazana alatna mašina koja pokazuje uspeh programa zapravo je ilustrovala stalne probleme. Stručnjaci su brzo identifikovali opremu kao italijansku mašinu koju je kupila ruska kompanija, prefarbanu i ponovo prodatu kao rusku za dvostruko veću cenu.

Do 2019. ruske vlasti su pomerile fokus sa zamene uvoza na „lokalizaciju“, ohrabrujući strane firme da grade fabrike u Rusiji koje bi potom postale „ruske“.

Lokalizacija je veoma podložna dodatnim sankcijama. Većina sofisticirane opreme neophodne za ovakve objekte dolazi iz Evrope. Prosečna cena alatnih mašina iz Nemačke ili Švajcarske je preko 100.000 dolara. U međuvremenu, kineska oprema je u proseku koštala manje od 1000 dolara.

Kini, međutim, nedostaje većina napredne tehnologije koja je Rusiji potrebna.

Na primer, novi kineski putnički avion oslanja se na 40 odsto uvezenih komponenti. Kina ne proizvodi sofisticirane procesore ili čipove koji su potrebni Rusiji. Ruski satelitski sistem GLONASS, koji služi GPS-u i protivraketnoj odbrani, je u zastoju jer elektronika iz Kine nije bila otporna na zračenje velike visine.

Kinezi su bili podjednako razočaravajući u pružanju finansijske pomoći. Kratku euforiju u 2014. pratila je sve manja spremnost Kine da rizikuju sekundarne sankcije ulaganjem u Rusiju. Kina je odustala od finansiranja naftovoda i gasovoda, smanjila je ulaganja u Rusiju za 75 odsto i direktno finansira samo projekat Novatek LNG koji vode Putinovi prijatelji.

Rusija je masovno smanjila svoje zalihe dolara dok Kina nije. Uprkos ponovljenim sporazumima o korišćenju nacionalnih valuta u međusobnoj trgovini, dolari i evri i dalje dominiraju. Samo jedna kineska banka se pridružila ruskoj alternativi SWIFT sistemu plaćanja. Samo 23 strane banke su se prijavile, ali samo 12 koristi taj sistem.

Kineska alternativa ima oko četiri puta veći broj članova. Ipak, 2021. korišćenje sistema SWIFT-a u kineskim bankama dostiglo je najviši nivo od 2015.

Tehnologija i finansije predstavljaju najugroženije oblasti za dodatne sankcije ako Putin ponovo izvrši invaziju na Ukrajinu. Potencijal za veću saradnju evropskih kompanija je obećavajući, zaklju