Ne vole ga, ali su ga opet izabrali

Neki kažu da je odlučujuć bio televizijski duel, nakon kojeg je Makron odjahao ka drugoj pobedi. Ona je ubedljivija nego što se očekivalo, predsednik je u drugom krugu uzeo 58,5 odsto glasova naspram 41,5 izazivačice Marin Lepen. To za Makrona znači još pet godina u Jelisejskoj palati.

Atmosfera je ipak drukčija nego u maju 2017. kada je Makron sa svitom trijumfalno ušao u dvorište Luvra, kako bi proslavio pobedu. Ta večernja scena mogla je biti istorijska: mladi čovek koji će reformisati Francusku, a došao je skoro niotkuda.

Makron je delovao skoro kao proviđenje nakon smušenog prethodnika Fransoe Olanda. Elegantan i elokventan, proglašavan je za nadu čitave Evrope.

Uspon je doduše bio tipično francuski. Potomak ugledne lekarske porodice sa severa, studirao je na Sorboni i elitnoj Nacionalnoj visokoj školi za upravu (ENA), koja štanca političku i ekonomsku elitu.

Radio je u finansijskoj upravi zemlje, da bi se obogatio od 2008, kada je postao investicioni bankar. Vratio se državnoj službi gde je baš kod Olanda postao ministar ekonomije 2014. godine. Samo godinu dana kasnije napustio je Socijaliste i zasnovao sopstveni pokret.

Na ruševinama tradicionalnih partija

U korenu uspeha je jedno političko oceubistvo – Makron je praktično pokopao svog mentora Olanda. Ali i jedan za Makrona srećan slučaj – pred izbore je isplivala afera koja je uništila konzervativnog kandidata Fransou Fijona. Makron je iskoristio zicer.

Neki veruju da auru drukčijeg Makron uživa i jer je u braku sa 25 godina starijom Brigite, svojom nekadašnjom nastavnicom. Ona važi za tihu savetnicu svog supruga.

Po dolasku na vlast, Makron je stajao na ruševinama tradicionalnih francuskih partija. Zaposeo je centar političkog spektra, maltene bez ikakve ideologije. Zavisno od situacije, obraćao se malo levici, malo desnici, ali je najviše ostavljao dojam da ne zna kuda će.

Doduše, nije da nema vizije. U čuvenom govoru na Sorboni je pričao da Evropa mora biti autonomna, ekonomski, politički i vojno. Ta poruka je u Berlinu naišla na ćutanje. Danas u Briselu važi za mejnstrim, pogotovo od ruskog napada na Ukrajinu.

Na domaćem terenu je pak Makron brzo naišao na tvrdo. U zimu 2018. su protesti Žutih prsluka zaustavili njegov plan da dodatno oporezuje dizel, ali su žestoki protesti doveli u pitanje moć predsednika. Hteo je, pa odustajao od liberalnih rezova: ugađanja privredi, reforme penzionog sistema… Zbog svog načina prozvan je „predsednikom bogatih“.

Zovu ga Jupiter

Jedva se socijalni mir vratio, a došla je korona. Prvo nije sve išlo najbolje u Francuskoj, ali onda je Makron isterao svoje – stepen vakcinacije je visok, bolnice nisu bile preopterećene, državni programi pomoći su sprečili ekonomski kolaps. Francuska je ukupno prošla bolje od suseda.

Rat u Ukrajini doneo je nove nesigurnosti i rast cena. Većinu birača sada užasava mogućnost da troškovi života odu dođavola. Na tren su u drugi plan pale teme poput islama i useljavanja, koje su bacale varnice na političkoj sceni poslednjih godina.

Ako su bivše predsednike Olanda i Sakrozija pratile sprdnja i podsmeh, Makron je prvi koji se sudara sa toliko otvorene mržnje. Nadenuli su mu nadimak Jupiter, jer ga vide kao arogantnog tehnokratu.

Istoričar Pjer Rosanvalon misli da to ima manje veze sa politikom, a više sa karakterom: „On predstavlja nešto što izaziva duboko odbijanje. Prati ga imidž da je distanciran i prezriv prema drugima.“ Kaže, Makron ponekad kao da nije prizemljen, a i rastao je odvojen od svakodnevice većine Francuza.

To je otežalo njegov put do drugog mandata, ali je opet prevagnulo to što većina Francuza nije htela desničarku Lepen u trenutku velike svetske krize. Njen ipak jak rezultat pokazuje da će prilično neomiljeni Makron upravljati podeljenom zemljom još pet godina. Prema francuskom Ustavu, dozvoljena su najviše dva predsednička mandata zaredom.

Izvor: DW