„Ne želim da ubijem nikoga“: Ugao Rusa koji izbegavaju Putinov rat

Kao i mnogi Rusi, Roman P. nije mnogo mario za politiku, barem ne veći deo svog života. Četrdesetčetvorogodišnji Moskovčanin imao je dobar posao u telekomunikacijama i mogao je često da odlazi na odmor u Evropu. Bio je više fokusiran na svoju porodicu i karijeru nego na praćenje vesti i mahinacija u Kremlju. Ali 2015. godine sve se promenilo kada je Boris Njemcov, popularni opozicioni lider, ubijen.

„Nije bilo sumnje da su Putin ili njegov uži krug naredili ubistvo“, kaže Roman. „Imao sam racionalnih problema sa Putinom i vladom nakon ilegalne aneksije Krima 2014, ali ovo ubistvo je sve učinilo emotivnim. U potpunosti sam se politički angažovao – pratio sam vesti, išao na proteste i blogovao.

Roman je postao razočaran Putinom i njegovim režimom i sada se našao u sukobu sa većinom Rusa koji podržavaju njegov rat u Ukrajini. 21. septembra, kada je Putin proglasio „delimičnu” vojnu mobilizaciju koja će regrutovati najmanje 300.000 dodatnih vojnika, ljudi poput Romana su se suočili sa izborom na život ili smrt: ako bi dobili obaveštenja o regrutaciji, ali odbili da odu, rizikovali bi 10. -godišnju kaznu zatvora zbog izbegavanja vojnog roka; ako ne bi mogli da izbegnu regrutaciju, rizikovali bi smrt u ratu u koji nisu verovali. Jedina druga alternativa je bila da pokušaju da pobegnu iz zemlje.

POLITICO je razgovarao sa Rusima, koji se protive ratu i morali su da biraju između te tri opcije. Neki od njih, poput Romana, napustili su zemlju — i svoje porodice — iza sebe. Drugi se skupljaju, izbegavaju strance i planiraju puteve za bekstvo sa svojih radnih mesta, nadajući se da nacrt obaveštenja neće pasti u njihove ruke.

Čuli su široko rasprostranjene izveštaje o prinudnim regrutacijama, uključujući muškarce koji su stariji od starosne granice za mobilizaciju (do 50 godina za vojnike i 65 za visoke oficire) i one koji imaju zdravstvenih problema ili nemaju vojnog iskustva. Postoje i izveštaji o nesrazmerno regrutovanju manjinskih etničkih grupa kao što su krimski Tatari, Dagestanci i starosedeoci Sibira.

Perspektive ovih sedam ljudi pružaju uvid u danak koji Putinov rat ima za obične Ruse, posebno one koji se ne slažu sa stavom Kremlja.

„Ovi ljudi ne beže od rata, ne plaše se smrti“, kaže Roman. „Oni beže od ove [beznadne] situacije“.

Ovi intervjui su vođeni na ruskom jeziku putem tekstova i poziva na Telegramu i Messenger-u. Većina muškaraca je odlučila da zadrži neki oblik anonimnosti, plašeći se da bi se mogli suočiti sa odgovorom vlade i biti zatvoreni zbog svojih reči.

Roman P. (44), Moskva

Početak rata u Ukrajini 24. februara bio je poražavajući. Znao sam da je ovo kraj Rusije. Brinuo sam za svoje troje dece, za njihovu budućnost. Mnogo sam razmišljao o emigraciji, ali sam odlagao – deca su imala školu, ja sam imao posao. Sve su to bili izgovori.

21. septembra kada je Putin najavio „delimičnu” mobilizaciju, prvi put sam posle nekoliko godina otišao na protest. Sa ovom novom mogućnošću regrutacije – ja sam rezervni oficir, pa sam bio glavni kandidat za to – razmotrio sam svoje opcije: da umrem u Putinovom ratu odbijajući da se bori ili umrem u zatvoru. Ne želim da ubijem nikoga bez razloga, posebno ne zbog Putina.

Niko koga poznajem nije pitao: „Kako možemo da se pobunimo?“ Svi su demoralisani. I mislim da se ne možete odupreti — ne postoji način da se uspešno protestuje u Rusiji. Rekao sam svima da odu, ali sam bio paralizovan od šoka.

27. septembra primio sam poziv od prijatelja. Bilo je glasina da bi Rusija sutradan mogla da zatvori granice, pa me je prijatelj direktno pitao: „Hoćeš li otići? Da ili Ne. Imate 10 minuta da odlučite, evo avionske karte za Jermeniju ako kažete da.

„Da“, rekao sam. Donošenje ove odluke bilo je kao strganje zavoja. Odmah sam otišla kući i zagrlila svoju decu zbogom. Bilo je zaista teško – nikada ranije nisam morao da im kažem zbogom na ovaj način. Spakovao sam odeću za trčanje i laptop. Aerodrom je tog dana bio prepun, uglavnom muškaraca u regrutnoj dobi, od kojih su mnogi nosili samo rančeve. Putovao sam sa grupom uspešnih profesionalnih odraslih muškaraca koji su plakali kao devojčice jer su primorani da napuste svoje porodice. Prošli smo graničnu kontrolu bez ikakvih problema.

Sledećeg dana, u Jerevanu, konačno sam se osetio slobodnim. Prvi put posle dugo vremena, mogao sam da razmišljam o prošlom sutra. Počeo sam da zamišljam budućnost svoje porodice bilo gde drugde osim u Rusiji. Rekao sam ženi da proda sve što može, uzme decu i pridruži mi se. Nije me briga da li ovaj život može značiti finansijske probleme – prihvatio bih bilo koji posao, samo želim da moja deca odrastaju besplatno.

Mihail(pseudonim),39, Jakutsk

Kada je počela mobilizacija, planirao sam da pobegnem. Kupio sam avionsku kartu, ali nisam bio dovoljno hrabar da izaberem život u siromaštvu i neizvesnosti kao izbeglica, pa sam ostao. Da su vojni regruti došli po mene, radije bih otišao u zatvor ili dobrovoljno umro na bojnom polju nego da oduzmem tuđi život.

Kao i mnogi, bio sam u šoku kada je 24. februara počeo rat u Ukrajini. Za mene i mnoge druge Jakute, koji su turska etnička grupa i identifikuju se kao Azijati, bilo je nezamislivo da jedna slovenska grupa, Rusi, može da napadne drugu slovensku. grupa — Ukrajinci.

Moje mišljenje o ovom ratu i mobilizaciji u velikoj meri oblikuje moj kraj i njegova kultura. Republika Saha je prilično jedinstvena; to je udaljeni region duž Arktičkog okeana na ruskom Dalekom istoku. Jakuti su većina, a mi imamo zasebnu istoriju, jezik i kulturu. Često su nas tretirali kao koloniju — tokom sovjetskih vremena, naš region se obično doživljavao kao zemljište koje se koristi za svoje resurse, a ne kao mesto za život. Naš etnički identitet takođe je potisnut u sovjetskom pokušaju da sve učini „Rusima“. Kada su moji roditelji bili mladi, bilo im je zabranjeno da govore jakutskim jezikom na javnim mestima.

Zainteresovao sam se za politiku oko 2012. godine kada je Vladimir Putin ponovo izabran za treći mandat uprkos široko rasprostranjenim optužbama za prevaru. Narednih godina sam gledao kako se politička situacija u zemlji pogoršava.

U početku, kada je objavljeno Putinovo saopštenje o delimičnoj mobilizaciji u sredu, 21. septembra, nisam mislio da će to uticati na mene. Imam visok pritisak, što me je oslobodilo obaveznog služenja vojnog roka posle fakulteta, pa sam, s obzirom na to da je Putin rekao da žele samo muškarce sa vojnim iskustvom, pretpostavio da je bezbedno. U naredna dva dana, mnogi ljudi u Jakutsku bez ikakvog vojnog iskustva dobili su beleške o nacrtima. Otišli ​​su u kancelariju za regrutaciju da razjasne ono što su smatrali nesporazumom — odvedeni su u rat.

Mnogi ljudi koje sam poznavao pobegli su iz zemlje. Neke od mojih kolega su pobegle samo sa rancem i obavestile svoje rukovodstvo naknadno. Odlučio sam da i ja napustim zemlju. Putovanje avionom je praktično jedini izlaz iz Jakutska, pa sam sledeće subote kupio avionsku kartu za Novosibirsk za sledeću sredu.

Mučio sam se zbog svoje odluke ceo vikend i u ponedeljak sam otkazao let. Nemam mnogo novca i shvatio sam da ću, ako pobegnem, izabrati život u borbi i siromaštvu. Divim se ljudima koji su otišli, ali nisam mogao sam da skupim hrabrost. Odlučio sam da ostanem i pomognem onima koji su pobegli tako što sam im poštom poslao stvari koje su ostavili — dokumente, toplu odeću itd. Neko to mora da uradi.

Ako me regrutuju, moj plan je da kažem regruterima da sam nepouzdan. Verujem da je Rusija agresor i podržavam Ukrajinu, neću se boriti — ovo me čini strašnim regrutom. Mogao bih da budem poslat u zatvor zbog ovoga — u Rusiji je nezakonito govoriti loše o vojsci, a novi zakon predviđa da izbegavanje poziva predstavlja krivično delo zatvorske kazne. Radije bih otišao u zatvor nego u rat.

Ako me i dalje pošalju u rat, biću kao lik Džejmsa Mekavoja u Okapljenju: besmisleno ću lutati bojnim poljem dok me neko ili nešto ne ubije. Ne mogu nikoga da upucam. Nikada nisam išao u lov, skoro religiozna praksa za Jakute. Znam neke Jakute koji kažu da žele da idu u rat „da bi se odmorili od posla i porodice“, ne vide Ukrajince kao ljude i ne smeta im da ih ubiju. Lično, radije bih umro nego bilo koga ubio.

Nedavno se mnogo žena okupilo da protestuje protiv mobilizacije u Jakutsku. Namjerno su ga organizovale i prisustvovale su žene jer je to jedini način da se održi mir — policija ima tendenciju da tuče i hapsi muškarce. Ipak, na kraju su neke žene uhapšene, čak i starije žene. To je neprihvatljiv način tretiranja žena u našoj kulturi i bilo je teško gledati. Vladu možete srušiti samo u demokratiji. Rusija je, nažalost, autoritaran režim i sve institucije poput policije i suda služe samo jednoj osobi – Vladimiru Putinu. Ne možete jurišati na Kremlj – previše je policije na njihovoj strani. Osećam se kao da živim u Sluškinjinoj priči.

Sergej (44), Sankt Peterburg

Napustio sam Rusiju jer sam izgubio svaku nadu.

Kažu, ako ne možete da tolerišete neurednu sadašnjost, proučavajte srednji vek. To sam i uradio – obnovio sam stare knjige i fokusirao se na prošlost. Moja porodica je najduže izbegavala politiku. Nisam pratio vesti, ali kada sam čuo da je Rusija anektirala Krim [2014.], pomislio sam da je to dobra stvar — imao sam imperijalistički način razmišljanja i svidela mi se ideja da je Rusija jaka i da dobija neke od stare teritorije nazad. Voleo bih da sam se ranije probudio u stvarnosti.

Obavezna vakcinacija protiv Covid-19 bila je poticaj koji mi je bio potreban koji me je razbudio i zainteresovao za politiku. U nekom trenutku pandemije, odbio sam da se vakcinišem prema zahtevima državnih službenika — tada sam radio u državnom muzeju. Uprava mi je zabranila da dolazim na posao i prestala da mi plaća, pa sam dao otkaz. Otprilike u isto vreme, Sankt Peterburg je zahtevao od ljudi da skeniraju KR kodove pre nego što uđu u javne prostore kako bi dokazali da su vakcinisani protiv Covid-19 ili da su bili negativni. Zbog toga što me tako prate, ne mogu da uđem u prodavnicu bez KR koda, osećao sam se kao neprikladan.

Nakon što je rat počeo u februaru, stvari su počele da se pogoršavaju. Moja supruga i ja smo poslali našeg starijeg sina u Tbilisi, Gruzija, i planirali smo da mu se pridružimo kasnije. Ali dobio sam posao iz snova — restauraciju starih knjiga u Nacionalnoj biblioteci Rusije. Kako su meseci prolazili, Rusija se pretvarala u fašističku državu. Svuda postoji proratno slovo „Z“ i ima mnogo fašista koji kažu „Trebalo bi da ubijamo Ukrajince“. Propaganda dobro funkcioniše, posebno na starijoj generaciji. Nisam razgovarao sa majkom mesecima zbog toga.

U avgustu smo moja žena, naše dvoje dece i ja ponovo otišli ​​u Tbilisi. Oni su ostali tamo, ali sam odlučio da se vratim u Rusiju. Nedelju dana kasnije počela je mobilizacija i shvatio sam da moram da odem zauvek – ja sam rezervni oficir, mlad i dobrog zdravlja. Odlazak u rat i borbu protiv Ukrajinaca nije bila opcija. Ni ja nisam hteo da idem u zatvor.

Čuo sam da postoji dugačak red na kontrolnom punktu kroz koji obično putujem da bih stigao do Gruzije, pa sam otputovao do Višnjevke, kontrolnog punkta u Volgogradskoj oblasti na granici sa Kazahstanom. Čuo sam da je red tamo bio kraći. Stigao sam tamo 25. septembra, i bilo je dugo. nisam bio spreman. Nisam poneo zimsku odeću sa sobom i noć u redu je bila ledena. Sledećeg dana sam shvatio da se linija uopšte ne pomera i čuo sam da je granična kontrola imala nezvanična naređenja da uspori ljude. Do tada smo čuli glasine da bi granice mogle zvanično da se zatvore 28. i da sam ostao u toj liniji, ne bih uspeo.

Žena mi je umesto toga kupila avionsku kartu za Belorusiju, a ja sam se okrenuo i krenuo na obližnji aerodrom. Ostao sam dva dana u Minsku dok nisam uspeo da kupim kartu za Gruziju i ponovo se okupio sa porodicom 30. septembra.

Sjajno je konačno biti slobodan – verovatno ću morati da radim kao vodoinstalater ili električar, ali sam zahvalan što sam van Rusije. Neki od Gruzijaca nas nazivaju rasističkim uvredama i mogli bi da izbace ruske emigrante. Zaslužili smo, ali nadam se da do toga neće doći.

Petog oktobra, nekoliko dana nakon što sam napustio Rusiju, jedan moj bivši kolega mi je rekao da je nacrt obaveštenja na moje ime stigao u Državni muzej Ermitaž gde sam radio do februara. Nisam mislio da će regruteri doći tako blizu da me pronađu. Nema se zbog čega vratiti.

Umaraskab M. (43), Mahačkale

Ruski problemi su mnogo dublji od Vladimira Putina. Mislim da on predstavlja želju tolikog broja belih Rusa da uzdignu Rusiju. Međutim, način na koji to često zamišljaju znači kontinuirano potiskivanje mog naroda i drugih etničkih grupa.

Ja sam musliman i rođen sam i odrastao u Mahačkali, glavnom gradu Republike Dagestan. Ovaj prelepi region na Severnom Kavkazu ima svoju kulturu i dugu istoriju otpora Rusiji tokom vekova.

Napustio sam Dagestan 2000. godine i otišao u vojsku nakon što sam napustio fakultet. Moj mlađi brat je mobilisan na obaveznu vojnu službu i ja sam odlučio da se i ja prijavim, da ne ide sam. Ruska vojska je ozloglašena po svom podmetanju; rasistički stavovi prema Dagestancima i drugim „crnim“ ljudima samo im dodatno otežavaju ovu strašnu tradiciju.

Pre vojske, nikada me nisu nazivali rasnim uvredama koje su tako česte van Kavkaza. Grad je veoma raznovrstan; postoji više od 36 različitih etničkih grupa, i zbog toga su rasne tenzije neuobičajene. Ja sam Avar, koji je tehnički belac, ali u Rusiji se ljudi poput mene sa Kavkaza često smatraju crncima.

Bilo je posebno loše u vojnoj bazi u kojoj sam služio jer ljudi tamo nisu bili navikli da imaju posla sa Dagestancima. Dok su mrzeli nove regrute, Rusi su se povinovali svojoj volji, svojim normama. Dagestanci nisu, pa je bilo mnogo tuča. Borio sam se i ja, a za jednu borbu sa oficirom poslat sam u kazneni bataljon na pola godine. Ubrzo nakon što sam izašao, drugi Rus se potukao sa mnom i zbog toga sam završio u zatvoru na tri godine. Mnogi Dagestanci koji služe vojsku na ovaj način završavaju u zatvoru.

2000. godine sam počinio „greh“ — glasao sam za Putina tokom njegove prve kandidature za predsednika. Ali samo nekoliko godina kasnije, u zatvoru, doživeo sam političko buđenje. Čitao sam novine, zainteresovao se za politiku i shvatio koliko su Putin i njegovo blisko okruženje korumpirani. Iz vesti sam video da Putin eliminiše bilo kakvu političku opoziciju, a ne znak dobrog lidera.

Ubrzo nakon puštanja na slobodu, preselio sam se u Sankt Peterburg i nekoliko godina bio uključen u lokalnu politiku i išao na proteste — protiv Putina, lokalne vlasti i svega što sam smatrao važnim. Vremenom je sve manje nezavisnih medija postajalo dostupno. Izgubio sam veru u rusku opoziciju. Shvatio sam šta je ova vlada mnogo pre nego što je Rusija anektirala Krim 2014. Rusi su se podelili u dve grupe koje su verovale da je Krim ili ukrajinski ili ruski. Mislim da obojica greše: Krim pripada krimskim Tatarima, njihovoj starosedelačkoj grupi. Oni bi trebalo da odlučuju o sudbini Krima.

Kada je u pitanju mobilizacija, trebalo bi da budem izuzet jer imam četvoro dece. Ali Rusija je izgubila hiljade vojnika u ovom ratu i očajnički treba da zapuši ovu rupu i regrutuje što je moguće više topovskog mesa. I ne verujem kancelariji za zapošljavanje; prevare ljude, daju ti dokumenta da potpišeš i odjednom si izvođač radova na putu za Ukrajinu.

Evo šta se dešava u Dagestanu — okupljaju Dagestance koji ne bi trebalo da budu mobilisani i pokušavaju da ih nateraju da potpišu ugovore. Mislim da je nesrazmerno ciljano na muškarce iz Dagestana i da je to samo novi način da se potisne region Kavkaza. Dagestan se, međutim, bori protiv mobilizacije — došlo je do žestokih protesta. Mnogi Dagestanci su pobegli, a ko može da ih krivi? Islam ne dozvoljava nezakonita ubistva ili učešće u nepravednim ratovima. Naravno, ima Dagestanaca koji se svrstavaju u vladu i podržavaju Putina, posebno u selima. Rasprodali su se.

Možda bi beli Rusi mogli nešto da urade u vezi sa Putinom. Možda bi mogli da protestuju. Ja sam crnac, ne mogu da izađem i protestujem u njihovo ime. Ako protestujem i budem uhapšen, mogu biti optuženi za ekstremizam. Čujem da ljudi koji su pobegli iz Rusije elokventno govore o Putinu i kako je za sve to on kriv. Ali čak i da Rusi svrgnu Putina i postave nekog novog poput Alekseja Navaljnog, to bi bio samo novi firer — Rusi su previše fokusirani na očuvanje onoga što doživljavaju kao ruskost, a to je belina.