„Ne želim da umrem sa 24 godine“: Priča devojke koja je sa porodicom zarobljena na prelazu Rafa između Gaze i Egipta

Porodicu je pozvala ambasada Jordana i rekla da idu na taj prelaz.

Majka devojke Tale Abu Nahleh je državljanka Jordana, a građanima sa stranim pasošima je rečeno da je dozvoljeno da prođu, kao i ranjenicima i teško bolesnima, objašnjava novinar BBC-ja.

Talin petnaestogodišnji brat Jazid je invalid i pati od napada. Može da se kreće sa jednog mesta na drugo samo uz pomoć invalidskih kolica. Bolnice u Gazi su ostale bez lekova koji su mu potrebni, a zbog bombaških napada se pogoršalo njegovo stanje.

„Kada je eskalacija počela“, kaže Tala, „veoma se uplašio i napadi su postajali sve gori i gori. Svaki put kada pomislim da je došlo do najgoreg, samo se dodatno pogorša“.

Tala je jedina finansijska podrška svojoj šestočlanoj porodici. Osvajala je stipendije i studirala u SAD i Bejrutu u Libanu. Samouverena i artikulisana kakva jeste, lako je zamisliti je kako vodi svoju porodicu kroz izazove života izvan granica Gaze.

Umesto toga, piše BBC, oni pokušavaju da prežive.

„Pokušavamo da preživimo. Nismo sigurni da ćemo uspeti, ali pokušavamo da učinimo sve što možemo da preživimo, jer jednostavno ne želim da umrem sa 24 godine“, kaže Tala.

Granica Rafa je mesto gde reč „sreća“ ima različita značenja. To znači bežanje od bombardovanja, gladi i nedostatka vode.

To takođe znači da morate iza sebe ostaviti one koje volite, a koji nemaju strane pasoše, ili koji nisu dovoljno teško ranjeni da bi zaslužili evakuaciju, ili koji su zarobljeni pod vatrom i ne mogu da dođu do granice.

Broj onih koji su otišli, ili će moći da odu, samo je mali procenat stanovništva Gaze od 2,2 miliona ljudi.

Mona – nije htela da navede svoje prezime – je postala državljanka Australije nakon udaje. Na granicu Rafa je došla sama i progonila ju je pomisao da je njena porodica zarobljena u Gazi, piše BBC.

„Uopšte nisam srećna, jer ostavljam drugi deo sebe, braću i sestre, cela moja porodica je još tu. Volela bih, ako Bog da, da svi budu na sigurnom mestu. Situacija je strašna tamo. Veoma je loše“, kaže ona.

Grupe muškaraca okupljene su ispred papirnih spiskova istaknutih na prozorima na strani prelaza u Gazi. Njihove šake i prsti prolaze niz redove imena tražeći one kojima je odlazak već odobren. Porodice sede na plastičnim stolicama čekaonice, malog prostora u koji se uliva tolika nada.

Sveukupno, 400 stranih državljana i ranjenih ljudi je u sredu moglo da napusti Gazu, tokom prvog dana evakuacije.

Do kraja dana, Tala Abu Nahleh je bilo jasno da njena porodica neće biti te sreće. Otišli ​​su kući u svoj stan, mračan kao i kod komšija jer nema struje.

Tala je ekipi BBC-ja poslala video poruku u kojoj kaže da više ne zna kako da se oseća. Zvučala je i izgledala je umorno.

„Vratili smo se bez struje, bez hrane za danas, bez čiste vode za piće ili čak vode za kupanje. I još jedan dan bliže tome da moj brat ostane bez lekova, a mi smo još uvek ovde. I noć je. Ne znam da li ćemo uspeti sutra, ali nadam se da je tako“, rekla je Tala.