Neiskorišćeni potencijal trgovine

Ali, umesto što se žali na postupke Kine, Evropska unija bi trebalo da radi na produbljivanju svojih odnosa sa kontinentom.

Poslednjih godina, EU je aktivno pokušavala da osigura nove trgovinske i investicione mogućnosti širom sveta. Od jula ove godine, EU je učestvovala u pregovorima za 21 sporazum o slobodnoj trgovini. To uključuje i pregovore koji su tokom poslednjih sedam godina pokrenuti sa šest zemalja Asocijacije nacija Jugoistočne Azije (ASEAN) – Indonezija, Filipini, Malezija, Singapur, Tajland i Vijetnam – koji bi mogli da otvore put za budući sporazum sa celim regionom. EU je pokrenula i pregovore sa Novim Zelandom i Australijom. A nedavno je zaključila sveobuhvatne sporazume o slobodnoj trgovini sa Jermenijom, Kanadom, Japanom i Vijetnamom, kao i pojedinačni investicioni ugovor sa Kinom.

Ali šta je sa Afrikom? Trgovina ovog kontinenta sa EU je već ogromna: zajedno, afričke zemlje predstavljaju trećeg po veličini trgovinskog partnera EU, posle Sjedinjenih Država i Kine, čineći skoro sedam odsto ukupne robne razmene izvan EU, što uključuje sedam odsto uvoza i osam odsto izvoza. Iako je EU bila u konstantnom trgovinskom deficitu sa Afrikom u periodu 2000-2014, tokom 2015. je imala suficit od 22 milijarde evra, a 22,7 milijarde u 2016.

Trgovina Afrike sa EU je trostruko veća nego, recimo, sa Kanadom, koja je iznosila ukupno 94,7 milijardi evra 2016. Uz Sveobuhvatni ekonomski i trgovinski ugovor (CETA), očekuje se da će se godišnja trgovina između EU i Kanade povećati najmanje za osam odsto, ili oko 12 milijardi. Ali to je ekvivalent za jedva oko polovine obima trgovine samo sa Egiptom. Slično tome, budući sporazum o slobodnoj trgovini između EU i Novog Zelanda mogao bi da doprinese povećanju bilateralne trgovine za oko 36 odsto, ali ipak bi to povećanje iznosilo samo koliko i polovina dobara kojima EU sada trguje sa Tunisom. U slučaju Australije, očekivano povećanje obima trgovine za oko jedne trećine jednako je obimu trgovine sa Egiptom.

Udeo Afrike u trgovini sa EU bi mogao i dodatno da se poveća, s obzirom na impresivne ekonomske izglede ovog kontinenta. Od 2000. do 2010. Afrika je dostigla stvaran godišnji rast BDP-a od 5,4 odsto; ta stopa je čvrsto stajala na 3,3 odsto u periodu 2010-2015. Danas, Afrika je drugi po redu najbrže rastući region u svetu, posle napredne Azije.

Za Evropu, ekonomski potencijal Afrike daleko od toga da je iskorišćen. Očekuje se da će potrošnja domaćinstava i kompanija, procenjena na četiri biliona dolara u 2015. godini, dostići 5,6 biliona do 2025, odražavajući godišnji rast od 3,5 odsto. Osim toga, prema Mekinsi globalnom institutu, investicione mogućnosti koje proizilaze iz potražnje za infrastrukturom u Africi će iznositi najmanje 150 milijardi dolara godišnje tokom naredne decenije. Afrika je takođe dom strateških prirodnih resursa za industrije sa niskom emisijom ugljenika koje su u povoju, i veoma je dobro pozicionirana da odigra ključnu ulogu u obnovljivim energijama.

Važnost Afrike kao trgovinskog i investicionog partnera nije novina za Evropu. Tokom proteklih pet godina, EU je pregovarala sa svakim od afričkih podregiona u okviru Sporazuma o ekonomskom partnerstvu (EPAs), sa ciljem da se vremenom dođe do sporazuma o slobodnoj trgovini između EU i afričkih, karipskih i pacifičkih grupa zemalja.

Da, do sada je samo jedan Sporazum o ekonomskom partnerstvu (sa Južnom Afrikom) ratifikovan. Napredak na ostalima je stagnirao, većinom zbog nedostatka političkog entuzijazma. U Africi vlada ozbiljna zabrinutost zbog toga kako će ti sporazumi uticati na njihov industrijski razvoj i na Afričku kontinentalnu zonu slobodne trgovine (AfCFTA), sporazum koji su u martu potpisale gotovo sve afričke zemlje. Neizvesnost koju je doneo Bregzit nije pomogla situaciji.

Afrički lideri su s pravom zabrinuti. Iako EU tvrdi da će Sporazumi o ekonomskom partnerstvu podupreti AfCFTA, preliminarno istraživanje ukazuje da će koristi koje će trgovini doneti ovi sporazumi verovatno biti skoncentrisane na nekoliko poljoprivrednih proizvoda i da će isključiti najmanje razvijene zemlje. U većini oblasti, sporazumi će zapravo naneti štetu unutarafričkoj trgovini, umanjiti trgovinske prihode i ugroziti trgovinom vođenu industrijalizaciju u Africi.

Neki tvrde da je problem više u tajmingu, zbog toga što će gubici biti odmah vidljivi, a biće potrebno više vremena da moguće koristi koje će doneti povećan pristup tržištu EU postanu primetne. S obzirom na to, tvrde zagovornici sporazuma, trebalo bi da bude formiran specijalni fond kojim bi se kompenzovali kratkoročni gubici. Ali istraživanja nagoveštavaju da je najbolji način da Afrika izbegne gubitke taj da se fokusira na osnaživanje AfCFTA i da odustane od ovih sporazuma.

Naravno, EU takođe preduzima korake da pomogne jačanje AfCFTA. Nedavno je najavljeno sedmostruko povećanje pomoći – od sedam miliona evra u periodu od 2014. do 2017. na 50 miliona za period 2018-2020. – za institucionalnu i tehničku podršku, kao i za prikupljanje podataka i analize. Ali, kao što su lideri Afričke unije potvrdili prošlog novembra na samitu sa EU u Abiđanu, Obala slonovače, oni žele da se taj odnos razvija izvan tradicionalnog modela zavisnosti. Iako je u tom pogledu ostvaren napredak, EU i dalje većinom postavlja planove i obezbeđuje finansijsku pomoć za njihovu primenu.

Ako EU želi da iskoristi mogućnosti koje Afrika nudi na način koji je uzajamno koristan, moraće da sarađuje sa liderima kontinenta na izgradnji nove vrste partnerstva koje tretira afričke zemlje kao jednake. Jednostavno rečeno, novi odnos EU i Afrike mora da bude zasnovan na trgovini, a ne na pomoći.

Autor je profesor u Mendela školi javnog upravljanja na univerzitetu u Kejptaunu i viši predstavnik Afričke unije za partnerstva sa Evropom posle 2020.

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org