Neka velika tranzicija počne

Vlade su već posvetile 12 biliona dolara u svrhu odgovora na kovid 19, i postojaće snažan pritisak da se investicije nastave kako bi se postigao povratak na prepandemijsku „normalu“. Ali, to bi bila greška.

Ako ostavimo budžetska ograničenja po strani, već je vidljivo da je prepandemijska normala imala velike posledice po svet.

Naša interakcija sa životnom sredinom je doprinela tome da virus korona dospe do ljudi, naša hiperpovezana globalna ekonomija mu je omogućila da se proširi kao šumski požar, a njegovi naročito smrtonosni efekti na najranjiviji deo populacije su bacili svetlo na posledice dubokih socijalnih i ekonomskih nejednakosti unutar zemalja i između njih.

Umesto da im cilj bude ponovno uspostavljanje načina života od pre 2020. godine, lideri bi trebalo da se fokusiraju na kreiranje drugačijeg, boljeg sveta. Srećom, oni već imaju putokaz za to u Ciljevima održivog razvoja (SDGs), koji oličavaju ekonomske, socijalne i ekološke ciljeve koje su se sve zemlje posvetile da će postići do 2030.

Kada je prvobitno usvojen 2015, cilj SDGs je bio da se udvostruči napredak prethodne generacije iskorenjivanjem ekstremnog siromaštva, zaustavljanjem pošasti degradacije životne sredine i odlučnim smanjenjem nejednakosti.

Do vremena kada je kovid 19 počeo da pustoši svet, ciljevi kao što je stavljanje tačke na smrti dece koje je moguće sprečiti su već došli do izražaja, iako su problemi poput klimatskih promena i socijalne nejednakosti postali još izraženiji. I iako je virus usporavao napredak, nije izmenio konačne ishode.

Osim toga, pandemija je bacila svetlo na probleme kao što su neizvesnost u pogledu hrane, rodna neravnospravnost, rasizam, i gubitak biodiverziteta, zajedno uz dugotrajne praznine u pristupu obrazovanju, poslovima i tehnologijama koje spasavaju živote. To su sve problemi čije rešavanje za cilj imaju SDGs.

Gledajući unapred, neposredni izazov je prilagoditi se novim uslovima dok zacrtavamo kurs ka boljoj destinaciji.

Kroz našu saradnju sa inicijativom „17 soba“, globalnom zajednicom eksperata koji zajednički rade na identifikovanju narednih praktičnih koraka za svaki od Ciljeva održivog razvoja, identifikovali smo četiri „tranzicije“ (prelaza) koje će biti od pomoći kao vodiči.

Svaka od njih odražava veliku promenu u stavovima i donošenju odluka koje zahteva dugotrajniju podršku koja bi odgovarala razmeri globalnih problema sa kojima smo suočeni.

Prva takva tranzicija odnosi se na jednakost pravde. Događaji tokom 2020. bacili su novo svetlo na dugotrajne socijalne i ekonomske nejednakosti sa kojima su suočene žene, manjine, radnici sa niskim prihodima i žrtve nasilja sponzorisanog državom, pored mnogih drugih grupa.

Da bi se problem nejednakosti rešio iz korena neophodna je duboka i stalna posvećenost ekonomskom i socijalnom progresu u svakom segmentu društva.

To može da krene bilo čime od stvaranja saveza obližnjih zemalja kako bi se rešili najteži problemi, do suprotstavljanja kampanja za „oporavak“, čime bi se osiguralo da politički odgovori na krizu transparentno podržavaju one kojima je pomoć najneophodnija.

Drugi veliki pomak je onaj ka „plavo-zelenom“ oporavku. Previše dugo je prestonica prirode (životna sredina) bila ostavljana na margini.

Ali pandemija je pokazala da neravnoteža između prirode i ljudi u jednom delu sveta može da poremeti sisteme na bilo kom drugom mestu. „Plavo“ nebo, okeani i prirodni vodeni tokovi, i „zeleni“ kopneni ekosistemi postoje unutar apsolutnih granica koje ignorišemo na svoju opasnost. Moramo da učinimo više kako bismo u velikoj meri zaštitili ovu ključnu „imovinu“.

U tom cilju, na Konvenciji o biološkom diverzitetu u maju sve zemlje moraju da usvoje plan „30×30“, koji teži zaštiti 30 odsto svetskog kopna i mora do 2030.

Pored toga, svet treba da preusmeri oko pet biliona dolara u eksplicitnim ili implicitnim godišnjim subvencijama za fosilno gorivo ka zelenimn poslovima, obnovljivoj energiji, i drugim tehnologijama kako bi se očuvala sva prirodna dobra koja su neophodna da bi čovečanstvo preživelo i napredovalo.

Treća tranzicija je ona ka inkluzivnim sistemima za tehnološke inovacije. Tokom poslednjih decenija, glatki, blistavi potrošački elektronski uređaji su obično privlačili najveći deo pažnje. Ali kriza iz 2020. je naglasila potrebu za podjednakim pristupom tehnologiji i za poverenjem javnosti u nova rešenja.

Od skepticizma po pitanju vakcina do zabrinutosti oko privatnosti podataka, sada se suočavamo sa imperativom uspostavljanja tehnološke infrastrukture koja rešava trenutne probleme dok u isto vreme usvaja poverenje u dugoročnije inovacije.

Ovde, dobrodošle promene mogu da počnu bilo čime od koordinisanja mreža za nadzor epidemije širom regiona do uspostavljanja nezavisnih digitalnih platformi unutar brzo rastućih ekonomija u nastajanju.

Konačno, nijedna od ovih političkih, ekonomskih, ekoloških i tehnoloških promena ne može da bude uspešna bez podjednako opsežne generacijske tranzicije.

Kovid 19 kriza ne samo da je ukazala na nedostatke sadašnjih lidera; ona je i ugrozila životne izglede stotina miliona mladih ljudi.

Generacijska tranzicija može da počne sa raznim inicijativama manjeg opsega. Na primer, vladini ministri mogu da osmisle zajedničke investicione strategije sa decom koja su isključena iz škola, a univerziteti mogu da iskoriste svoje novo uvedene onlajn sisteme učenja kako bi pomogli da zajednice razviju nove veštine za lokalne poslove.

Dok svet počinje da se oporavlja od dubokih posledica 2020. godine, mnogi će doći u iskušenje da nastave tamo gde je sve stalo pre nego što je kriza počela. Ali na taj način bi se promašila poenta.

Moramo da spojimo novu svesnost o našoj globalnoj krhkosti sa obnovljenom podrškom pristupima koji će nas u prvom redu učiniti manje podložnima krizi. Potrebno je da nam 2021. godina označi početak velike tranzicije.

Zai Kan je viši potpredsednik za inovacije u Rokfeler fondaciji. Džon V. Mekartur je viši saradnik i direktor Centra za održivi razvoj u Brukings institutu

Copyright: Project Syndicate, 2021.

www.project-syndicate.org