Nekadašnje ‘Sile Osovine’ se dižu: Ruska agresija je sve promenila, ozbiljno se naoružavaju

Posle decenija i decenija demilitarizacije i pokajničkog pacifizma, zbog izbora pogrešne strane istorije u Drugom svetskom ratu, ruska invazija na Ukrajinu primorala je bivše Sile Osovine da ozbiljnije pristupe svojoj vojnoj odbrani.

Nemački kancelar Olaf Šolc je tako obećao da će iz fonda od 100 milijardi evra finansirati jačanje zapuštenih nemačkih vojnih snaga i time pogurati nemački vojni budžet iznad 2 odsto BDP-a koje zahteva NATO. Trenutno izdvajaju 1,49 odsto. Japanski premijer Fumio Kišida, koji je ove nedelje iznenadno posetio Ukrajinu,  obećao je da će povećati japansku vojnu potrošnju za odbranu za 50 odsto u narednih pet godina i rakete za gađanje neprijateljskih ciljeva u slučaju da Japan bude napadnut.

Završavajući osovinu Rim-Berlin-Tokio, italijanskia premijerka Đorđe Meloni je svojevremeno takođe obećala da će povećati ulaganja u vojsku na dva odsto italijanskog BDP-a, rekavši da „sloboda ima cenu“ i da ako zemlja ne može da se brani „onda će neko učiniti to za druge, ali neće biti besplatno“. Italija sada izdvaja 1,51 odsto BDP-a za vojsku.

To nije povratak u prošlost

Međutim, naoružavanje ili najave naoružavanja Nemačke, Japana i Italije nisu povratak u neku njihovu staru, zaboravljenu ratobornu prošlost, piše Ian Buruma, autor i profesor ljudskih prava za Vol Strit Žurnal, prenosi Jutarnji.hr.

Bar što se Nemačke i Italije tiče, ulaganje najmanje dva odsto BDP-a za odbranu je direktiva NATO-a svim zemljama članicama do 2024. godine. Hrvatska, zanimljivo, izdvaja više, čak 2,16 odsto BDP-a za odbranu, i tako je među retkim državama koje troše tako veliki deo budžeta na vojsku, samo Grčka, SAD, Poljska i Velika Britanija izdvajaju više nego mi u NATO savezu, pise Jutarnji.

Sada, iako je rat u Ukrajini bio katalizator za novi militaristički pokret u tim zemljama, Japan je Ukrajini poslao šlemove i pancire. A Nemačka nije pristala da snabdeva ukrajinske trupe starim tenkovima Leopard 1, pre nego što su SAD pristale da pošalju i tenkove M1 Abrams. Za Buruma je to i dalje znak da evropske zemlje ne mogu ili ne žele da deluju vojno bez „velikog brata” SAD.

Istovremeno, u Nemačkoj i Japanu se sprema ozbiljno nezadovoljstvo javnosti odgovorom vlasti na rusku agresiju. U februaru je više od 10.000 nemačkih pacifista, kojima su se pridružili proruski orijentisani članovi desničarske partije AfD, organizovali protest „Pobuna za mir“ u Berlinu, protestujući protiv slanja nemačkog oružja u Ukrajinu. U Japanu, liberalni list Asahi upozorio je premijera Kišida da je njegov plan da poveća budžet za 50 odsto neustavan. Naime, prema članu 9 japanskog Ustava, „japanski narod se zauvek odriče rata kao suverenog prava nacije i pretnje ili upotrebe sile kao sredstva za rešavanje međunarodnih sporova“.

Poenta je da Japanci nisu mogli da okrive naciste ili diktatora poput Hitlera za njihovu vojnu agresiju 1930-ih i 1940-ih. Zato su, uz pomoć suptilnog američkog uticaja, počeli da napuštaju svoj tradicionalni militarizam, samurajski duh, uvodeći na kraju stroge pacifističke odredbe u svoje zakone, kao što je pomenuti član 9. Polagano napuštanje ovog rigidnog pacifizma počelo je tokom vremena bivšeg desničarskog premijera Šinza Abea, koji je ubijen prošle godine, ali sada, zbog ukrajinskog rata i pretećeg ponašanja Kine prema Tajvanu, manje od 500 milja od Okinave, postalo je neophodno.

Pacifistički protest

Nemačka posleratna priča je drugačija od japanske. Ni Zapadna ni Istočna Nemačka nisu imale pacifističke ustave jer su za rat jednostavno krivi Hitler i nacisti, a ne nemački militarizam. Zato su tamo podeljene reakcije na rat u Ukrajini. Ignorišući pojedince bliske AfD-u koji se otvoreno dive Vladimiru Putinu i zbog toga protestuju protiv nemačke pomoći Ukrajini, pacifisti čine isto, ali iz različitih razloga. Sve im je bolje od rata.

Na primer, najpoznatiji živi nemački filozof Jirgen Habermas, danas 93-godišnjak, koji se jasno seća nemačkog vojnog užasa u vreme Hitlera, tražio je sporazumno rešenje rata, smatrajući da se rat kakav je bio nikada ne bi ponovio. S druge strane, Analena Berbok, nemačka ministarka spoljnih poslova, koja se snažno zalaže za vojnu podršku Ukrajini, misli sasvim suprotno, da je pomoć Ukrajini „odbrana demokratije od autokratskog imperijalističkog agresora“.

Međutim, neposredne pretnje iz Kine i Rusije nisu jedini katalizatori vojnih promena u Nemačkoj i Japanu, postoji još jedan razlog. Pak Amerikana, takozvani period posle Drugog svetskog rata u kome nije bilo većih ratnih sukoba u Evropi i istočnoj Aziji, zbog, kako se veruje, ekonomske i vojne hegemonije SAD, prekinut je dolaskom na vlast Donalda Trampa.

Otvoreno je izrazio prezir prema NATO-u i svoje divljenje Putinu, stavljajući Ameriku na prvo mesto. I, kako piše Ian Buruma, u jednoj stvari je bio u pravu. Pak Ameriiana ne može večno da traje na način na koji je konstituisan posle 1945.

Ekonomska dominacija SAD više nije ono što je bila u prošlom veku i Amerikanci će, očekivano, sve više negodovati što bogate zemlje Evrope i Azije koriste SAD kao policiju. Očigledno je vreme da Evropljani, ali i Japanci, preduzmu jasnije korake ka autonomiji, zaključuje Buruma.