Petodnevni sastanak Evropskog saveta radi donošenja budžeta od 2021. do 2027. i hitnog finansijskog paketa zbog kovida 19 imao je sva obeležja samita Evropske unije: duge noćne diskusije, pretnje nekih lidera da će otići bez dogovora i francusko-nemačko zalaganje za dil.
Prirodno, sve se završilo nezadovoljavajućim kompromisom.
Evropski lideri su se složili da samo 390 milijardi evra, od ukupno 750 milijardi ukupnog paketa, opredele u obliku donacija, a preostalih 360 kao zajmove zbog „četvoro džimrija“ (Austrija, Danska, Holandija i Švedska) koji su insistirali da brojka počinje cifrom tri. je li ovaj aranžman išta bolji od poslednjeg nezadovoljavajućeg kompromisa u sporom kretanju Evrope ka dubljoj integraciji?
Sedamdeset godina je mantra Evrope bila da ona raste odgovarajući na krize.
Početni podstrek integraciji kasnih pedesetih godina XX veka bio je Hladni rat.
Monetarna integracija ranih devedesetih nastupila je usled geopolitičke vododelnice uzrokovane krajem tog sukoba.
Nedavno su mnogi polagali nade da će kombinovani izazovi imigracije, klimatskih promena, ruskog revanšizma, izbora Donalda Trampa za predsednika SAD i Bregzita dati ubrzanje evropskom projektu koji je izgledalo da posustaje.
Naizgled je iskoristila ekonomsku krizu uzrokovanu pandemijom da preuzme inicijativu.
Međutim, generalno govoreći, ekonomske krize nisu bile dobre za evropsku integraciju. Naprotiv, one su sklone da stvaraju podele među Evropljanima u vezi s tim šta je uzrokovalo probleme i kako ih rešiti.
Od 2010. do 2012, kada su nastupile napetosti između severa i juga, pa između istoka i zapada, evro je gotovo propao preteći da uruši čitavu Evropsku uniju.
Za razliku od te krize, pandemija očito nije izazvana bilo kakvom političkom greškom (ili makar greškom Evropljana). Zbog „incidentnosti“ virusa, njegovog širenja i manje više uzgrednih ekonomskih posledica, ispravno je težiti solidarnosti kao sredstvu kolektivne zaloge.
Otuda je novi oblik mutualizacije duga u središtu novog dila.
EU će po prvi put distribuirati dug, koji će podržati vlade država članica i koji će biti servisiran preko zajedničkog poreskog mehanizma pod okriljem Evropske komisije.
Prema tome, sporazum je presedan i biće da će investitorima koji traže sigurno nebo, a koje nije dolar, evro učiniti privlačnijim. Izgleda da je Evropa dostigla svoj „hamiltonski trenutak“.
Prvi američki ministar finansija Aleksander Hamilton je 1790. učinio da vlada preuzme dugove američkih država nakupljene tokom Rata za nezavisnost i potom ih servisira preko prihoda od uvoznih carina.
Međutim, kompromisno rešenje ostavilo je čežnjivim one koji su tražili donacije i zajmove od EU uz više uslova. Takvi predlozi su odmah prizvali u sećanje bolne uspomene na krizu evra, kada su vlade pogođene krizom težile učešću treće strane koja bi je rasteretila obaveza.
To je vodilo dvostrukoj diskreditaciji: te vlade su se činile nesposobnim i kukavičkim, dok je treća strana – bila to Nemačka ili „Evropa“ – postala oličenje okrutnosti i nepožrtvovanosti.
I pre poslednjeg samita bilo je jasno da stara forma uslovljavanja (iz krize evra) neće biti podesna.
Zamenik premijera Španije Pablo Iglesijas iz levičarske stranke Podemos pohvalio je dogovor jer nije podrazumevao „muškarce u crnom“ koji će sprovoditi prinudu štednje ili nametati druge uslove.
Evropski mehanizam za stabilnost, koji je uz veliku političku cenu napravljen 2012, nije pominjan u nedavnim diskusijama.
Ali predlozi uslovljavanja su ovaj put više imali veze s politikom nego sa ekonomijom. Ideja je bila da se od onih kojima se daje pomoć EU traži da podržavaju vladavinu prava, nezavisnost pravosuđa, slobodu štampe i akademske slobode.
„Nema Evrope bez vladavine prava“, kako je to prošle godine rekao tadašnji predsednik Evropskog saveta Donald Tusk.
Ali na kraju su neliberalne vlade Poljske i Mađarske sebi pribavile velike svote bez ikakvih jemstava da će biti zaustavljene u daljem urušavanju svojih demokratskih institucija.
Istorijski gledano, uvođenje vladavine prava u okviru velikih federalnih struktura retko kada je teklo glatko. Pogledajmo Sjedinjene Države u kojima je Hamiltonov značajan manevar bio tek početak.
Tokom perioda obnove posle građanskog rata, vojska Unije predsednika Julisisa Granta uvela je biračko pravo i druga građanska prava bivšim robovima u nekadašnjoj Konfederaciji. Nacionalna garda je 1957. sprovela desegregaciju u školama u Arkanzasu. A predsednik DŽon Kenedi je 1963. Nacionalnu gardu poslao na Univerzitet Alabama.
Uz stvaranje mnogo više napetosti, Trampova administracija sada šalje federalnu policiju na demonstrante protivno želji država i lokalnih vlada.
Vojnici u neobeleženim zelenim uniformama pojavili su se na ulicama Portlanda i Sijetla, a sekretar za odbranu SAD je o ulicama govorio kao o „bojištima“. Sadašnji nemiri u Americi su upravo ono što Evropljani hoće da izbegnu.
U svakom slučaju, scenario sa Nacionalnom gardom je u savremenoj Evropi nezamisliv. Neće biti nikakvih evropskih trupa koje bi išle da podrže akademske slobode ili LGBT prava u bilo kojoj državi članici.
Niko ne traži grantovsko sprovođenje hamiltonovskog trenutka i niko ne osporava da su muškarci u zelenom veća pretnja nego muškarci u crnom.
Savremena evropska uprava zasnovana je na ubeđivanju i racionalnom diskursu.
Pa ipak, jedini način da civilizovana Evropa funkcioniše jeste primena političkog uslovljavanja. Odbrana evropskih vrednosti zahteva kažnjavanje sistemskih kršenja zakona, kako suspenzijom biračkih prava desperadosa u procesu odlučivanja u EU, tako i uskraćivanjem fondova.
Evropa neće biti izgrađena fiskalnim transferima i obavezama koje iz njih proizilaze. Najzad, Tusk je u pravu: Evropske unije ne može biti osim ako se sve njene članice ne pridržavaju istih standarda.
Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Prinstonu
Copyright: Project Syndicate, 2020.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
