Nema pravde za germanizovanu decu

Odrastao je u Lemgou i nikad nije saznao ništa o svojim pravim, biološkim korenima. „Još uvek patim zbog toga što ne znam ko su moji pravi roditelji“, kaže inženjer u penziji iz Bad Dirhajma u Švarcvaldu.

Iako ima na hiljade sličnih slučajeva, malo je onih poput Lidekinga koji su skupili hrabrost da o tome javno govore. U tužbi koju je podneo, on je zatražio „jednokratnu finansijsku pomoć“ zbog otmice. Nije mu, naglašava, stalo do novca, već do toga „da nas Savezna Republika Nemačka prepozna kao žrtve“.

A onda, kada je presuda Upravnog suda u Kelnu početkom jula 2018. konačno stigla, Lideking je bio razočaran: „Za nekoliko godina nas uopšte neće biti, problem će se biološki rešiti sam od sebe. Da li je to ono što nemačka država želi?“

Velika nepravda

Tužitelju je zbog prisilne germanizacije pričinjena velika nepravda, obrazložio je sud u svojoj presudi. Međutim, nemačka država do sada nije davala nikakvu odštetu za otetu decu, a sud, osim toga, zbog pravnih direktiva, nije mogao da proširi grupu žrtava i na druge kategorije.

Savezna Republika Nemačka žrtvama nacionalsocijalizma odštetu isplaćuje u skladu sa Opštim zakonom o posledicama rata. Prema zakonu, to su osobe koje su okarakterisane kao „neprijatelji nacionalsocijalističkog režima zbog socijalnog ili ličnog ponašanja ili zbog posebnih ličnih karakteristika kao što su mentalne poteškoće“. Prema Upravnom sudu u Kelnu, Lideking ne spada u ovu kategoriju.

U usmenom objašnjenju presude, kelnski sudija pokušao je da objasni tužitelju koje to kategorije osoba bi mogle da imaju pravo na finansijsku odštetu. Jedan primer su homoseksualci koje su nacisti smatrali „inferiornim ljudskim materijalom“ i koji su zbog tih svojih „karakteristika“ proganjani.

U suštini, Lideking – u duhu nacističke ideologije – nije važio za „inferiornog“, nego baš suprotno, kao neko ko je „veoma vredan“: kidnapovana su samo ona deca za koju se smatralo da mogu da „ojačaju arijevsku rasu“.

Još 1938. godine komandant SS-a Hajnrih Himler izjavio je sledeće: „Nameravam da donesem nemačku krv, da je otmem i ukradem gde god to mogu“. Kao rezultat toga, u zemljama centralne i istočne Evrope koje je okupirala Hitlerova Nemačke, deca su oduzimana od svojih roditelja ili su ih odvodili iz sirotišta i dovodili u „Nemački rajh“.

Nakon toga su ta deca brutalnim metodama u domovima koji su pripadali SS-udruženju „Lebensborn“ – germanizovana. NJihova imena su falsifikovana i ona su predstavljana kao „deca istoka“. Tako je istina zataškana – pa i za nemačke porodice koje su preuzele brigu o toj deci. Cilj je bio da se misli da su to deca Nemaca iz okupiranih područja.

Žrtve nikada nisu priznate

To što žrtve sada nemaju pravo na ratnu odštetu zato što su nacisti smatrali da su „vredne“, a ne „inferiorne“, Lideking smatra „apsurdnim i sramnim“. Ipak, odluka suda u Kelnu za njega nije preveliko iznenađenje.

Lideking se već godinama angažuje u udruženju „Oteta deca – zaboravljene žrtve“ koje je već sakupilo brojne negativne odgovore vlasti na različite tužbe i zahteve. Udruženje je osnovao Lristof Švarc, učitelj i hobi-istoričar iz Frajburga: „Toj deci je naneta velika nepravda. Oteto im je detinjstvo i ona su poslednje žrtve nacionalsocijalističkog režima bez priznanja i odštete“, objašnjava Švarc.

Nemačko ministarstvo finansija 2013. godine je u svom stručnom mišljenju o tome napisalo sledeće: „Takva sudbina zadesila je veliki broj porodica, a to je bilo deo ratne strategije. Ta ratna strategija nije u prvom planu imala potpunu destrukciju ili lišavanje slobode tih osoba, već sopstvenu dobit. U ovom slučaju, reč je generalno o sudbinama tokom rata“, ocenilo je Ministarstvo. I Komisija za peticije Bundestaga takođe je odbila da zatraži političko rešenje.

„Činjenica da žrtve sada ponovo, decenijama kasnije, nailaze na negativan stav vlasti, predstavlja poniženje i novu traumu za njih“, kaže Švarc. Zajedno sa Lidekingom, Švarcovo udruženje sada želi da podnese tužbu protiv presude Upravnog suda u Kelnu.

„Ne može biti da ćemo pasti u zaborav i da nas Savezna Republika neće prepoznati kao žrtve“, kaže Lideking. I dodaje: „Ja neću odustati.“

Zajednički projekat

DW je 2017. godine, zajedno sa poljskim internet-portalom Interia, implementirao projekat „Oteta deca“. Novinari su istraživali u arhivama i razgovarali sa još uvek živim žrtvama prisilne germanizacije u Poljskoj i Nemačkoj. U okviru tog projekta objavljeno je oko 40 tekstova i 24 videa koje je pogledalo i pročitalo više miliona ljudi u Nemačkoj i Poljskoj.