Nemačka 2025.: Reforma ili još više mraka?

Gledajući unapred u 2025. postoji jedan predstojeći važan događaj: februarski izbori, raspisani sedam meseci ranije nakon što se nesrećna trostranačka koalicija kancelara Olafa Šolca iznenada, ali milostivo raspala, piše Politico.

A ako lider demohrišćana (CDU) Fridrih Merc pobedi u trci osetiće se ohrabrenim da preduzme seriju ekonomskih reformi koje su kasnile.

Međutim, nešto je daleko van kontrole Nemačke: povratak novoizabranog predsednika SAD Donalda Trampa u Belu kuću, posledice rata u Ukrajini, dalji akti subverzije Rusije i Kine, kao i sukobi na Bliskom istoku.

A njihov uticaj na izbore u Nemačkoj se ne može odbaciti.

Dakle, možda su sa razlogom Nemci danas nervozniji zbog svog mesta u svetu nego u bilo kom trenutku u svojoj posleratnoj istoriji.

Aktuelna paradoks u Nemačkoj leži u tome što, dok gotovo svi ostali kritikuju neuspeh administracije Olafa Šolca da shvati agendu ekonomske modernizacije, mnogi kod kuće se plaše te iste agende.

Nemačka je paralizovana staromodnim praksama – od javnih usluga koje kao da su zaboravile digitalni svet, do mrtvih industrija koje se osećaju sa pravom da računaju na državnu podršku.

Ipak, mnogi od onih koji su najviše pogođeni ovom situacijom, zapravo su oni koji se protive oštrim merama koje su potrebne za pokretanje ekonomije.

To je izazov sa kojim se Merc suočava. Politički veteran koji je veći deo svoje karijere proveo boreći se sa svojom strankom – posebno sa njenom bivšom liderkom Angelom Merkel – 69-godišnjak zna da vreme nije na njegovoj strani.

Ali on je oštar, on će uživati u borbi. I, za razliku od Šolca, on možda ima ličnost kakvu posao zahteva.

Prvo, međutim, Merc treba da obezbedi pobedu i dok je CDU počeo sa jakom pozicijom, izbori u Nemačkoj imaju običaj da znenade.

Poslednji put, na primer, Šolc je pobedio u kampanji u kojoj nije uradio ništa značajno – sve što je trebalo da uradi jeste da gleda kako se tadašnji kandidat CDU Armin Lašet uhvaćen objektivom kamere smeje van scene tokom predsedničkog događaja u čast žrtava poplava, i da gleda Analenu Berbok iz Zelenih kako je uhvaćena da ulepšava svoj CV.

Otuda Merc sada pokušava da obuzda svoje instinkte i da se ne peca na kritičare, ne daje nikakve neoprezne primedbe. Međutim, rizik da se nađe u problemima dok se rukuje s glasačima nije beznačajan.

Ovo je ključno zato što, dok Merc sanja o apsolutnoj većini, izborni sistem verovatno neće omogućiti da je postigne tako da će morati da sarađuje ili sa Socijaldemokratama (SPD) ili sa Zelenima.

Aritmetika je komplikovana, ali ako stranka Slobodnih demokrata padne ispod parlamentarnog praga od pet odsto – što je vrlo verovatno – biće više mesta koja će biti podeljena među većim strankama.

Naravno, najveću zabrinutost izaziva učinak dve ekstremističke populističke stranke u zemlji: krajnje desničarska Alternativa za Nemačku je trenutno i dalje na drugom mestu, iskorišćavajući strahove javnosti od ekonomije, Ukrajine i posebno imigracije.

U međuvremenu, savez Sahre Vagenkneht, kombinacija krajnje levice i krajnje desnice, takođe će verovatno ući u Bundestag.

I iako su glavne stranke obećale da neće raditi ni sa jednom ni sa jednom na saveznom nivou, obe će i dalje igrati glavnu ulogu u sledećem parlamentu.

Dakle, pošto Markus Zeder, bavarski premijer i lider CSU partnerske stranke Mercove CDU odbija da se pridruži vladi koja bi uključlila Zelene, Merc će verovatno tražiti takozvanu „veliku koaliciju“ sa SPD-om.

Ali takva vlada bi lako mogla da se spusti u iste svađe kao i odlazeća, sa donošenjem odluka svedenim na prigovaranje samo da bi se sprečio njen kolaps – a to bi bilo pogubno za svaku nadu u reformu.

Ako, međutim, margina pobede bude neočekivano visoka, Merc bi mogao da jasnije diktira svoje uslove.

Uslovi koji bi verovatno uključivali promenu veoma restriktivnih pravila zaduživanja „crne nule“ u zemlji – ustavna norma koja ograničava godišnji strukturni budžetski deficit savezne vlade na 0,35 odsto proizvodnje.

Ova kočnica duga koči ulaganja u javne usluge više od jedne decenije, ostavljajući infrastrukturu uključujući železničku mrežu Deutsche Bahn u zastoju.

A čak i sa fiskalno konzervativnom Bundesbankom koja poziva na njeno popuštanje, promena bi se mogla dogoditi relativno brzo.

Međutim, druge mere bi bilo teže sprovesti.

Na primer, dok zagovornici slobodnog tržišta vide garanciju minimalnog dohotka – „Beneficiju građana“ (Burgergeld) – kao destimulišući naporan rad, i SPD i Zeleni to vide kao možda najveće domaće dostignuće odlazeće vlade.

Dakle, da li bi Merc bio dovoljno hrabar da to preseče?

Štaviše, kako se ekonomski oblaci nad Nemačkom zatamnjuju, moćni sindikati takođe postaju nemirni.

Sa desetinama hiljada radnih mesta ugroženih kao deo velikih smanjenja, Volksvagen savršeno simbolizuje ove probleme.

I na kraju, tu je i spoljna politika koju treba razmotriti, koja će, neobično za nemačke izbore, verovatno biti ključni odlučujući faktor, pošto su ulozi tako visoki.

Dok Merc veruje da mu njegov stil nalik na buku daje veće šanse da razvije odnos sa Trampom, neki ekonomisti predviđaju da bi, ako bi Berlin bio izdvojen za kažnjavanje, Trampove tarife mogle da uklone čitav procentni poen nemačkog BDP-a.

Ali izgleda da Šolc uživa u ranim okršajima tokom kampanje.

Njegova strategija je jednostavna: suprotstavljanje svog pristupa „sigurnosti na prvom mestu“ protiv „rizika“ koji Merc predstavlja.

Nemačka sada čeka godinu koja će zahtevati hrabrost od njenih političara.

Od njih će biti potrebno da donesu neke krupne odluke i da sa sobom povuku javnost. Ako to uspeju, zemlja će brzo početi da se oporavlja, kako ekonomski tako i na svetskoj sceni.

Ali ako podlegnu anksioznosti i praznom hodu, izgleda da će 2025. biti još više mračna.