Nemačka bira kontinuitet

Nemačka politika se od Drugog svetskog rata menjala postepeno, ali je ključna karakteristika bila stabilnost. U ključnim momentima nemački birači su najčešće birali kontinuitet. Politika kontinuiteta je garant za sigurnu budućnost. Ključno pitanje bilo je da li će i ovaj izabrati tako, a približavanje izbora pokazuje da je takav izbor skoro siguran.

Na nemačkoj političkoj sceni i partijskom sistemu došlo je do povećanja efektivnog broja partija, a 2009. je taj indeks bio najveći od 1949. i održavanja prvih posleratnih izbora. Na saveznim parlamentarnim izborima 2017. godine za ulazak u Bundestag figurira 6 političkih partija, kojima istraživanja daju mogućnost ulaska u parlament. Ukoliko bi se pravila određena podela političkih partija na ovim izborima, najpraktičnije bi bilo svrstavanje u tri grupe: velike partije, partije „kingmaker-i“ i nove „ekstremne“ partije.

Prvoj grupi pripadaju Hrišćansko-demokratska unija sa svojoj sestrinskom partijom iz Bavarske, Hrišćansko-socijalnom unijom (CDU/CSU) i Socijaldemokratska partija (SPD). CDU/CSU svoju politiku vodi na osnovama politički centar i jak lider, a takva politika im se pokazala kao uspešnom s obzirom da su od 68 godina na vlasti bili 48. Politika lidera Angele Merkel koja je bila sveobuhvatna u prethodnim mandatima, a teme koje su se nametnule iako su proizvodile probleme Nemačkoj, njoj su donele poziciju kancelarke koja rešava probleme i tako pokriva celo političko polje i „uzima“ teme drugim akterima koji „ostaju bez politike“. Migrantska kriza je najbolji primer takve politike.

Sa druge strane, velika koalicija CDU/CSU-SPD je donela Socijaldemokratama mesto u vlasti u prethodnom mandatu, ali i nemogućnost oživljavanja politike i rasta rejtinga. Na prethodnim izborima SPD je imala rezultat 25,7% i početkom 2017. godine pokušavaju da zamenom na mestu lidera, Martin Šulc umesto Zigmara Gabrijela da podignu svoj rejting. U tim nedeljama odnos rejtinga CDU/CSU – SPD je bio 35% – 23%, i sa dolaskom Šulca dolazi do skoka u podršci SPD-u koja je najviša bila sredinom februara 2017. kada su koalicioni partneri CDU/CSU i SPD bili izjednačeni na 33%. Ipak, taj efekat Šulca je trajao izvesno vreme, pa je i podrška počela da opada, a u poslednjim nedeljama pred izbore pada na nivo sa početka godine. Ni TV duel Merkel-Šulc nije doneo nikakve rezultate SPD-u, što je očigledno pokazatelj krize politike i nedostatka tema, koje je preuzela kancelarka Merkel.

Druga grupa, kako ih nazivaju i „kingmaker-i“ tj. oni koji ustoličavaju kancelara svojom koalcionom podrškom, su partija Zelenih (Alijansa 90-Zeleni) i Partija slobodnih demokrata (FDP) poznatiji kao „liberali“. Pitanje njihovog rezultata je možda i najvažnije u ovim izborima, jer od rezultata treće i četvrte partije zavise i strategije velikih ka koalicijama i kalkulacije za potrebnu većinu. Partija zelenih već duže vreme je u jednom identitetskom problemu svoje politike, s obzirom da unutar njenih redova preovlađuju realisti koji su za kompromisno učešće u vlasti, za razliku od fundamentalista koji su za izvornu zelenu politiku i prilično beskompromisno držanje tih pozicija. Sa druge strane, liberali iz FDP su se prvi put našli izvan Bundestaga na prethodnim izborima i sa sloganom „Nestrpljenje je vrlina“ očekuju brz povratak u Bundestag, pa i u vladu. FDP je najpoželjniji koalicioni partner, s obzirom da su bili u većini vladajućih koalicija.

Nova pojava, uslovno rečeno, na nemačkoj političkoj sceni su partije „neprirodno“ levo i desno za savremenu Nemačku. Partije koje se u medijima karakterišu kao „ekstremne“ i „radikalne“ u ideološkom spektru nemačkih partija su levlje i desnije od ostalih relevantih aktera. Radi se o Levici (Die Linke) i Alternativi za Nemačku (AfD) koja je desno. Die Linke kao naslednik levičarskih ideja iz Istočne Nemačke i kao partija koja prijateljski raspoložena za migrante ima veću mogućnost za koaliranje sa drugim akterima, dok AfD stoji čvrsto protiv migrantske politike Nemačke i predstavlja „glavnu temu“ ovih izbora. Borba ekstrema se ogleda tome da je i slogan Levice „Odlučno protiv desnog talasa“.

Poslednja istraživanja ove 4 relevantne partije smeštaju između 8-11% podrške, gde AfD ima najbolje izglede. Pitanje uspeha ovih partija može biti i pitanje buduće koalicije, ukoliko ne dodje ponovo do nove velike koalicije CDU/CSU-SPD. U analizi potencijalnih koalicije postoje razne varijacije, pored velike crno-crvene koalcije, govori se i o „Jamajka koaliciji“ crno (CDU), žuto (FDP), zeleno (Zeleni) , „semafor koalicija“ crveno (SPD), zeleno (Zeleni), žuto (FDP), Kenija koalicija i druge. Izvesno je ko će biti prvi i drugi, samo od njihovoh rezultata zavisi i da li su treći ili četvrti bitni. Očekivanja su da će Nemci izabrati kontinuitet, a Angela Merkel biti kancelarka po četvrti put.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka