„Nemačka je u žalosnom stanju i sve što lideri mogu da urade jeste da viču jedni na druge“: Nemački novinar o političkoj krizi u Berlinu

U ponedeljak su nemački kancelar Olaf Šolc i njegovi protivnici vređali jedni druge u svetim salama Rajhstaga, piše za Gardijan Jorg Lau, međunarodni dopisnik za nemački nedeljnik Die Zeit.

Bio je to poslednji dan Šolcove koalicione vlade i on je izgubio glasanje o poverenju koje je tražio, što znači da zemlja ide ka prevremenim saveznim izborima 23. februara.

Obično je takvo glasanje samo tehnička postavka koju zahteva nemački ustav. Koristili su ga i socijaldemokrate i konzervativci nekoliko puta u prošlosti da bi došli do vanrednih izbora.

Ali ovaj put je bilo drugačije.

Tokom debate, Šolc je prekorio svoje nekadašnje koalicione partnere, Slobodne demokrate (FDP): nedostajala im je „moralna zrelost“ potrebna za javnu funkciju.

Lider konzervativne opozicije i mogući sledeći kancelar Fridrih Merc nazvao je Roberta Habeka iz stranke Zeleni „licem ekonomske krize“, a Šolca „globalnom sramotom“ za Nemačku. Šolc je kasnije odgovorio u TV intervjuu omalovažavajući Merca kao „Frica, koji je poznat po tome što priča gluposti“.

Lične uvrede ovog tipa nekada su bile van granica u Nemačkoj. Ali sada je nemačka demokratija pod neviđenim pritiskom iznutra i spolja. Gubitak pristojnosti u debati u ponedeljak je dokaz za to.

Najmoćnija zemlja na kontinentu mogla bi se naći na testu oštrijem od bilo čega od ponovnog ujedinjenja pre više od tri decenije.

Nemačka je u teškoj ekonomskoj krizi izazvanoj visokim cenama energenata i lošim upravljačkim odlukama.

Nekada moćni proizvođači automobila kao što je Folksvagen planiraju da otpuste hiljade ljudi. Ponos nemačkog inženjerstva mogao bi se suočiti sa događajem na nivou izumiranja kada puni uticaj kineskog uvoza električnih vozila udari na evropsko tržište.

Ukoliko bi nemačka automobilska industrija bila povređena konkurencijom iz Kine – do sada najvažnijeg izvoznog tržišta za našu robu – to bi bio istorijski preokret sa dubokim političkim i psihološkim posledicama.

Istina, Nemačka je radikalno promenila kurs u odnosu na posleratni pacifizam nakon što ju je rat u Ukrajini uhvatio ‘ravnih stopala’. Ali sada, dok Rusija polako osvaja položaj u istočnoj Ukrajini, oni na ekstremno desnim i levim krilima u Nemačkoj vode reakciju protiv podrške ukrajinskim ratnim naporima.

Krajnje desničarska AfD želi da prekine isporuke oružja i da Putinu dodeli pobedu. Oni su sa 18 odsto, na drugom mestu i ispred Šolcovog SPD-a.

Nova krajnje levičarska BSV je podjednako proruska, antiukrajinska, antiNato, anti-EU i antiimigrantska.

Neizvesno je da li Bundes Sahra Vagenkneht (savez je dobio ime po svojoj osnivačici Sahri Vagenkneht) može da pređe prag od pet odsto potreban za ulazak u Bundestagu, ali je to već promenilo javni diskurs.

Sa BSV-om, na meniju nemačke partijske politike je novi levo-nacionalistički ukus.

Zanimljivo je da su i desničarski i levičarski ekstremi spremni da profitiraju od drugog Trampovog mandata.

Oni dele njegova osećanja protiv „elita“, imigranata, slobodne trgovine, „globalista“, mejnstrim medija i institucija kao što je NATO.

Sledeći nemački izbori bili su prvobitno zakazani za septembar 2025. Nemačka se suočava sa Trampovim povratkom u Belu kuću bez uspostavljene vlade.

U zavisnosti od ishoda i naknadnih pregovora, moglo bi da prođe do maja ili juna pre nego što se formira nova koalicija u Berlinu.

Ovo je neublažena katastrofa s obzirom na jednako krhku situaciju u Francuskoj, drugoj najvažnijoj ekonomiji na kontinentu.

Ako nova Bajruova vlada ne uspe, Francuska bi mogla da se upusti u potpunu ustavnu krizu koja bi uništila predsedništvo Emanuala Makrona jednom zauvek.

A ovo bi sigurno povećalo šanse da Marine Le Pen ispuni svoj san da postane prva žena predsednica Francuske.

Sa Berlinom i Parizom koji se vrte u krug, Evropa pluta bez lidera dok budućnost kontinenta visi o koncu.

Tramp je obećao da će udariti Nemačku štetnim carinama. On je zapretio da će povući SAD iz NATO-a i obećao da će „doneti mir u Ukrajinu“ u roku od 24 sata od preuzimanja dužnosti.

Da li će evropski lideri biti posmatrači dok predsednik SAD nameće nepravedan i neodrživ mir Ukrajini?

Nikada nije postojala veća potreba za jedinstvenim evropskim stavom nego pred ovim izazovima. Nikada perspektiva nije izgledala tako neuhvatljivija.

Nije sve sumorno. Rat Rusije protiv Ukrajine izazvao je (sa Putinove tačke gledišta) neželjenu posledicu pomeranja centra gravitacije u Evropi na severoistok.

Poljska i baltičke države postale su pokretači snažnijeg evropskog bezbednosnog stava na njenom istočnom krilu, zajedno sa Švedskom, Finskom i Češkom.

Ove manje zemlje su sada novi evropski lideri. Dok veći igrači u Evropi – tradicionalni stubovi transatlantizma kao što su Velika Britanija, Nemačka i Francuska – imaju problema da održe red kod kuće, severoistočni koridor NATO-a će morati da podupre Alijansu u opasnim mesecima koji su pred nama.

Merc, pomenuti vodeći kandidat za sledećeg nemačkog kancelara, obećao je da će učiniti više u odbrani. Ne samo da bi ugodili Trampu, već u istinskom nacionalnom interesu Nemačke.

Ono što neće reći jeste odakle će snaći stotine milijardi evra koje su potrebne da se Bundesver pretvori u funkcionalnu snagu spremnu da brani Nemačku i NATO.

Novi hladni rat sa Putinovom Rusijom ne može se dobiti sa nemačkom dužničkom kočnicom – fiskalnim pravilom koje ozbiljno ograničava zaduživanje na saveznom i državnom nivou. Ali ne radi se samo o odbrani.

Preokret za nemačku privredu Merc obećava da se neće dogoditi bez veće državne potrošnje na obrazovanje i inovacije, infrastrukturu i investicije.

Mnogi Nemci, koliko god bili na glasu štedljivost, prihvatili su tu realnost: decenije nedovoljne potrošnje su izazvale trulu infrastrukturu koju je potrebno hitno modernizovati, od smrdljivih školskih kupatila preko kablovskih mreža do naoružanih dronova.

Konzervativni demohrišćani, koji su vladali 16 od proteklih 20 godina, moraju prihvatiti određenu odgovornost za jadno stanje ove zemlje.

Mnogo zavisi od njihove hrabrosti da promene kurs i da biračima kažu istinu. Po anketama imaju podršku od 32 odsto, i oni su poslednja velika partija desnog centra na kontinentu – možda na svetu.

U nedostatku čuda, u nemačkom visoko reprezentativnom glasačkom sistemu najverovatnije će morati da formiraju koaliciju sa najmanje jednim partnerom, bilo socijaldemokratama ili Zelenima – ili oboje.

Što znači da sami političari koji se deru jedni na druge moraju pre nego kasnije da nađu zajednički jezik.

Izborna sezona je vreme za predstavljanje alternativnih vizija, a ne za ubistvo likova. Jer kada Nemačka za dva meseca izađe na izbore, to će biti glasanje o poverenju ne samo Šolcovoj nedavno propaloj koalicionoj vladi, već i celom partijskom sistemu, nemačkom modelu i samoj demokratiji.