„Nemačka dobija zaslužene ‘batine’ od svojih saveznika“: Edvard Lukas o politici Berlina koja ugrožava sve

Lukas ocenjuje da tokom mnogo godina imaju puno razloga da budu ljuti.

Nemački strateški tajm-aut počeo je, podseća, sa Gorbimanijom 1980-ih i trajao je do 2022. Od tada decenije trgovanja uticajem dale su Rusiji alarmantno dobar prodor u nemačko društvo i ekonomiju.

Da navedemo samo nekoliko problema: Jan Marsalek, bivši glavni operativni direktor propalog finansijskog giganta Wirecard, nekada jedne od najvećih kompanija u zemlji, upravo je razotkriven kao špijun ruske vojne obaveštajne službe GRU.

Wirecard je imao pristup ogromnoj količini privatnih finansijskih podataka, ne samo plaćanja za internet sajtove filmova za odrasle: najkorisnije za špijune zainteresovane za mogućnosti ucene.

Wirecard je uživao izvanrednu političku zaštitu, čak i u vreme kada je njen lažni poslovni model već bio očigledan. A sve to zahvaljujući tadašnjem nemačkom ministru finansija Olafu Šolcu, za šta se on nikada nije izvinio.

Odbrambene, obaveštajne i bezbednosne strukture koje treba da zaštite Nemačku od ovih napada su prečesto vektori za njih.

Najnoviji špijunski skandal uključuje visokog zvaničnika nemačke spoljne obaveštajne službe, identifikovanog prema nemačkim medijskim pravilima samo kao Karsten L., i navodnog saučesnika, Artura E.

Obojici je u decembru suđeno za špijuniranje u korist Rusije. Njih dvojica su uhapšeni ne zahvaljujući nemačkoj marljivosti, već zbog dojave FBI.

Ruski špijuni, nasilnici i lopovi digli su nerede pred nosom nemačke policije i kontraobaveštajnih službi vezanih za birokratiju.

Džon Sifer, nekadašnji rukovodilac CIA u Rusiji, opisuje ih kao „arogantne, nekompetentne, birokratske, beskorisne“. Kao strani dopisnik u starom podeljenom Berlinu, sećam se da mi je britanski špijun rekao: „Ako želite da Kremlj nešto shvati ozbiljno, dajte to Nemcima i recite im da je to tajna. Biće na svakom stolu u Politbirou sledećeg jutra“.

Taj stari vic još uvek izaziva smeh.

Bezbrižnost doprinosi izdaji, bilo da oficiri Luftvafea (naziv za ratno vazduhoplovstvo nemačkog Vermahta) razgovaraju o detaljima doniranja projektila Taurus Ukrajini, ili da kancelar Šolc propušta prisustvo francuskog i britanskog vojnog osoblja tamo.

Ukrajinci i njihovi prijatelji su opravdano besni zbog svega ovoga. Zeitenvende (prekretnica) koju je nemački lider najavio nakon ruske invazije u punom obimu 2022. godine pokazala se duboko razočaravajućom. Nemačka vojska je i dalje nedovoljno opremljena, loše vođena, bez novca i preopterećena.

Samozadovoljna averzija Nemačke prema teškom razmišljanju o bezbednosti delimično leži u dva katastrofalna poraza u prošlom veku i njenoj ulozi potencijalnog nuklearnog bojnog polja tokom Hladnog rata.

To podstiče antiamerikanizam i antimilitarizam. „Čak je i najgori mir bolji od najboljeg rata“, rekao je vodeći nemački analitičar dok je Ukrajina počela svoju borbu za opstanak. Ideja da je sloboda možda vredna umiranja za ništa se ne računa.

Nasuprot tome, pohlepa se mnogo računa.

Za sve frustracije koje saveznici sada osećaju sa nemačkom vladom, trebalo bi da se sete kada je bilo gore.

Era Gerharda Šredera, kada je Nemačka bila Putinov najpouzdaniji evropski saveznik, deluje nezamislivo daleko.

Nemačka podržava sankcije Rusiji. To je drugi najveći donator Ukrajini, sa ogromnih 27,8 milijardi evra (30,4 milijarde dolara).

Imala je ogromnu ulogu u humanitarnoj pomoći, od izbeglica do medicinske pomoći za ranjene vojnike. Ministarka inostranih poslova Analena Berbok je savršena. (Šteta što ne vodi spoljnu politiku svoje zemlje). Nemačka je zbunila očekivanja u okončanju svoje zavisnosti od ruskog prirodnog gasa.

Zapadni saveznici mogu da zaobiđu toksično donošenje odluka u malim zemljama kao što su Austrija, Mađarska i Slovačka.

Ali Nemačka je prevelika da bi se ignorisala. Nemačkoj je očigledno potrebna nova bezbednosna politika. Ali nama ostalima je potrebna nova politika prema Nemačkoj.